U novosadskoj knjižari Bulevar Books predstavio se Uglješa Šajtinac sa novom zbirkom priča „Žena iz Huareza“ (Arhipelag, Beograd, 2017). korzoportal na licu mesta
Uglješa Šajtinac (desno)
Uglješa Šajtinac o nagradama: Nekad dobiješ nagradu, pa misliš zbog čega nagradu nisi dobio ranije. Dobiješ je za nešto čemu se nadaš, ili za nešto što si napisao, a ne voliš. Nagrade su obaveza. Posle nagrade, ime ti se sve češće pojavljuje u kontekstu nagrada. Nije to neka sreća. Dao bih „10 :1“ u korist da čujem – „čitaju tvoju knjigu, razglabaju o njoj“. To ti više znači nego kritika, nagrade, članovi žirija, sve te aure okolo. Da, dobio sam toliko značajnih nagrada (Sterijina za najbolji savremeni dramski tekst, Andrićeva, Vitalova, „Borisav Stanković“, „Biljana Jovanović“, Evropska nagrada za književnost, prim.korzoportal). Toliko se danas piše, mnogi čije pisanje zaslužuje pažnju ostaće bez nagrade. Ali samo da ti ne otupi ta želja za pisanjem! I ne može, ako si se takvim stvorio.
Uglješa Šajtinac o putovanjima: Ima ljudi koji se ne miču sa mesta, ali kad čitaš njihovu prozu stičeš utisak da taj čovek ni minut nije na istom mestu. To je mentalno stanje. Ipak, putovanje je uvek dobro, jer tako čovek proveri gde se šta nalazi. Putovanje je uzbudljivo, jer je na njemu malo predviđenih stvari. Takav život ko ne bi voleo?! Naravno svi se boje one tačke kada će putovanje postati opasno za njega lično. Ali, možeš da sediš i kod kuće, pa da te pogodi granata. Volim da putujem, jer me fasciniraju susreti s predelom, ljudima, detaljima, ali nisam putopisac koji otkriva nešto novo, nisam polihistor. Kad čovek prestane da se uzbuđuje malim stvarima, onda džaba mu i da putuje.
O knjizi „Vok on“ (2007) za koju je dobio nagradu „Biljana Jovanović“: Nekad sam iznenađen kako sam o nekim stvarima razmišljao prošlih godina, a nekad se i obradujem što me je prošao tadašnji gnev i što su mi se i gnev i ljubav preorijentisali na druge stvari. Možda tome služe knjige koje sam ranije pisao, da vidiš kako te napuša strast za jedno, a dobiješ strast za druge stvari. Ali, u suštini je i ova knjiga „Žena iz Huareza“ nastala iz nekog neizdrža. Stari se, živi se, a dojadi ti. Jedino što me i dalje uzbuđuje je strast u čoveku. Mislim da nisam više strastven čovek kakav sam bio, odnosno, nisam više onaj koji to pokazuje , ali iznutra jesam takav, strastven.
PROČITAJTE I: vikend-prica-jesen-rizlingviste , foto-esej-miholjsko-leto-u-banatu, izlozba-moderna-arhitektura-u-zrenjaninu, bojan-kojicic-slovacka-evangelisticka-crkva-u-belom-blatu