U novom broju časopisa „Građa – za proučavanje spomenika kulture Vojvodine“ (Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Petrovaradin, 2018), Ilija Gubić i Stefani Leontiadis istražili su projekte arhitekte Ranka Radović (Podgorica, 1935 – Beograd, 2005) u Vojvodini, naslednika katedre Bogdana Bogdanovića na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, osnivača Departmana za arhitekturu i urbanizam na Novosadskom univerzitetu. Tekst u fokusu.
Iz knjige „Naseljeni crtež“ – knjiga eseja o likovnom radu R. Radovića
Ranko Radović bio je jedan od najznačajnijih arhitekata, urbanista, profesora i teoretičara arhitekture i urbanizma u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Radović je takođe imao uspešnu internacionalnu karijeru koja je započela 1967. godine kada je njegov pobednički konkursni projekat za Spomen kuću bitke na Sutjesci objavljen u časopisu L’Architecture d’Aujourd’hui a zatim i u stručnim časopisima drugih evropskih zemalja. Kasnije je istoričar arhitekture Čarls Dženks uvrstio Radovića u ”evoluciono stablo” moderne arhitekture koje je objavljivao u knjigama, prevedenim i na srpski jezik. Pored akademske karijere u Beogradu i predavačkih obaveza na studijama na Univerzitetima drugih gradova nekadašnje Jugoslavije, i drugih država, Radović je bio član saveta Internacionalne unije arhitekata (1984-1990) i četiri puta biran predsednik Internacionalne federacije za stanovanje i planiranje (1984-1992). Objavio je 17 knjiga od kojih je tri pisao i objavio u Finskoj.
Radovićevom arhitekturom bavili su se istraživači, najčešće Spomen kućom bitke na Sutjesci (1964-1971) i njegovim realizacijama u Beogradu, naime rekonstrukcijom zgrade pozorišta Ateljea 212 (1987-1992) i privremenom zanatsko uslužnim centrom na Vračaru (1968-1971). Nije do sada istraživano ni objavljivano o većini od 29 objekata koliko je po Radovićevim projektima izgrađeno. Nije bilo mnogo objavljivano ni o Radovićevim urbanističkim projektima.
Tokom karijere, Radović je izradio generalne planove za sedam gradova, i radio na više od pedeset urbanističkih projekata, što za gradove u nekadašnjoj Jugoslaviji tako i za gradove u Alžiru (1985), Šri Lanki (1986), Luksemburgu i Finskoj (1994-1996). U Vojvodini, Radović je radio na urbanističkim studijama i projekatima za Sremsku Mitrovicu (1997), Bečej i Kulu (1999), Apatin (2000), i druge. Iako je ranije učestvovao na arhitektonskim i urbanističkim konkursima u Vojvodini, na primer na urbanističko arhitektonskom konkursu za Mišeluk u Novom Sadu (1982) i projektovao objekte u Apatinu, Bačkoj Palanci, Novom Sadu, Somboru i Subotici, Radovićevo aktivnije angažovanje na urbanističkim studijama i projektima u Vojvodini počinje 1996. godine kada je iz Finske, gde je predavao na Helsinškom Univerzitetu Tehnologije, došao u Novi Sad gde je po pozivu osmislio Smer za arhitekturu na Novosadskom univerzitetu (Fakultet tehničkih nauka), a zatim njime i rukovodio (kasnije Departman za arhitekturu i urbanizam, prim. korzoportal). Pripremio je nastavni plan i program za pet godina osnovnih studija sa trideset dva jednogodišnja predmeta, a paralelno sa tim pripremio plan i vodio magistarske i doktorske studije. Radović je Smer za arhitekturu nazvao “velikim projektom Vojvodine” i navodi u tekstovima i intervjuima da bi ”Novosadsko odeljenje za arhitekturu volelo da pripada svom vremenu i njenom vojvođanskom narodu bez rezerve i sa jasnim rezultatima” .
U tekstu ”Predlozi Ranka Radovića za uređenje centralnih javnih prostora gradova Vojvodine” objavljenom u časopisu za proučavanje spomenika kulture Vojvodine ”Građa” u decembru 2018. godine, autori teksta Gubić i Leontiadis napominju kako urbanistički projekti Radovića za Sremsku Mitrovicu, Kulu, Bečej i Apatin nisu sačuvani ni na Fakultetu tehničkih nauka, ni u lokalnim samoupravama koje su studije inicirale, kao i da se projekti za centar Zrenjanina i za Petrovaradinsku tvrđavu, o kojima je Radović pisao i govorio u intervjuima, ne mogu naći u porodičnoj arhivi.
Istraživanja o doprinosu Ranka Radovića u formiranju urbanističke misli i prakse u Vojvodini, svojim idejama razvoja gradova Vojvodine i uređenju gradskih centara, bitna su za dokumentovanje njegovog značaja za arhitekturu i urbanizam Vojvodine. Pre početka rada na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, kada je i započeo sa urbanističkim studijama za gradove Vojvodine, Radović je živeo i radio u Helsinkiju, gde je predavao na Tehničkom Univerzitetu u Helsinkiju i bio konsultant sektora za urbano planiranje grada Helsinkija za koji je izradio veliki broj urbanističkih studija i projekata za Hertoniemi i Vuosari u Helsinkiju, te druge gradove u Finskoj koja je jedna od najrazvijenijih zemalja sveta sa visokim stepenom urbane kulture. Bitno je da se Radovićeve studije i urbanistički projekti za gradove Vojvodine sakupe, dokumentuju i sačuvaju za novu evaluaciju i debatu o gradskim centrima, detaljnijim studijama, planovima i projektima, baš kao što je on očekivao da će se desiti sa njegovim radom.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: ranko-radovic-knjiga-o-njegovom-likovnom-radu, ranko-radovic-u-zaboravljenom-gradu, izlozba-moderna-arhitektura-u-zrenjaninu, dogadaj-u-fokusu-slucaj-petrovaradin-medunarodna-letnja-akademija, intervju-relja-ivanic-arhitektura-u-objektivu, izlozba-fokus-na-modernizam-arhitektura-novog-sada-1970-1985