Ninovu nagradu za roman godine 2017. dobio je Dejan Atanacković, odnosno njegova „Luzitanija“ (Besna kobila, Zemun, 2017). Prva u nizu promocija bila je u Novom Sadu (26. februar 2018). Vrata im je otvorila Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića. korzoportal na licu mesta
Dejan Atanacković je vizuelni umetnik iz Beograda koji živi u Firenci i predaje multimedijalnu umetnost na tamošnjem američkom univerzitetskom programu SACI, saradnik je Studija Marangoni gde predaje umetnost instalacije. Roman “Luzitanija” je njegovo prvo prozno delo.
Dejan Atanacković: Ono što je za mene novost u radu, a trenutno sve što se dešava je tako, jer ništa od ovog ranije nisam radio ni doživljavao, tako da i ovaj Novi Sad u kome sam nekada imao izložbe, sada je mesto gde se prvi put dešava nešto što se odnosi na moju književnosti koja do pre godinu dana nije postojala. Ono što je vezano za književnost bio je prethodno samo moj vizuelni rad i sve ono što je nastajalo u vidu naracije, priče, zapravo je nastajalo kao paralelna potreba da uz vizuelni rad ispričam priču.
Dejan Atanacković: Roman „Luzitanija“ je nešto otkinuto od mene i što je možda trivijalna stvar – knjiga nastavlja da živi bez mene. U trenutku kada knjiga izađe iz štampe ona se odvaja od autora. Stigla je do publike pošto je objavljena Ninova nagrada gotovo nezavisno od mene, imali smo zatim nekoliko promocija, malo razgovora objavljenih u medijima. Iako to nije bilo masovno, knjiga je uspela da stekne sopstveni život i uspostavi kontakt sa publikom koji je za mene bio gotovo neočekivan. Sada osećam kao da da joj smetam, da sada ona mene predstavlja kao elokventnijeg i boljeg nego što ja nju predstavljam. Više ni ne mora da me predstavlja, prihvatam da knjiga nastavi da živi i da svoje junake i sve što se našlo u njoj, i što je iz mene izašlo, a ja sam to rado njoj podario, da nastavi da deli sa publikom.
Dejan Atanacković: „Luzitanija“ nije pisana sa planom i skicama koje bi prethodile tom specifičnom delu, romanu. Knjiga se dogodila slučajno, kroz pripremu mog vizuelnog rada kada sam bio pozvan na izložbu o temi koja se odnosila na Prvi svetski rat i onda, ne bih li izbegao zamke koje se pojave kada su u pitanju istorijske teme, potražio sam nešto što bi bilo marginalno, a to je priča o psihijatrijskoj bolnici u Beogradu koja je zaista imala neobičnu sudbinu tokom Prvog svetskog rata. Tada je, prvo, nastala kratka priča. Goran (Goran Lakićević, urednik „Besne kobile“, prim.korzoportal) pročitao je priču i rekao da bi se od priče mogao napisati roman. To je za mene bio takoreći nesavladivi izazov. Gotovo u šali smo prihvatili da se toga latim i nekako se vremenom zahuktalo, i za godinu i po dana od priče imali smo – roman. U romanu se zaista uplitalo mnogo toga što je imalo direktne veze sa mojim životom. Jedna od tih tema je tema kretanja, lutanja, gubljenja. Živim u dva grada – Firenci i Beogradu i konstantno sam u kretanju između ta dva grada. Rekao bih da moja stalna adresa nije ni u Beogradu, ni u Firenci, već je negde između. Suština je u tom kretanju i to je logično bilo upleteno u priču romana „Luzitanija“.
PROČITAJTE I: sjaj-velegrada-dublin-u-podgradu-petrovaradinske-tvrdave, trst-kafei-istorija-grada, foto-esej-podgrade-petrovaradinske-tvrdave-beogradska-kapija, pola-veka-filmskog-stvaralastva-zelimir-zilnik, intervju-ljubomir-vucinic-slike-na-fonu-dzeza,