U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvorena je izložba Maje Erdeljanin “Dragi dnevniče 2006 – 2023” (13. oktobar 2023). Izložbu prati katalog koji je uz njen intervju kustosu izložbe Vladimiru Mitroviću, ustvari zbirka priča ove slikarke, koja već ima nekoliko objavljenih knjiga. Uz delove iz intervjua objavljujemo priču “Gde je Carigrad?”. Foto: Lična arhiva M.E. Korzoportal
Šetajući kroz muzejsku postavku slika Maje Erdeljanin otkrivate njen svet vedrih boja izložen u formatima od malih, malo većih i najvećih. To je na prvi pogled, dok na drugi shvatite da se radi o 366 dana u godini koje doživljava kroz svoju prizmu osećanja i sećanja. Njen izraz je multimedijalni – likovni, pisani i video radovi. U više knjizi nego katalogu, objavljen je intervju sa umetnicom koji je uradio kustos izložbe Vladimir Mitrović. Objavljujemo nekoliko njenih odgovora.
V.M. (Vladimir Mitrović): Kako se rodila ideja o umetničkom ciklusu, ideja koja se uvećavala više od petnaestak godina i konačno zaokružila ovom izložbom i pratećom knjigom/katalogom?
M.E. (Maja Erdeljanin): Pre sedamnaest godina u svom ateljeu slušala sam radio-stanicu koja je svakoga dana čestitala slušaocima Dane svesnosti – srećan vam Dan borbe protiv tuberkuloze, Dan šarenih autobusa, medicinskih sestara, jaja, borbe protiv nasilja nad ženama, zloupotrebe dece u oružanim sukobima… Shvatila sam da je svaki dan nekome važan, svaka tema vredna razmišljanja, da svaki dan neko slavi, a da su moji važni dani samo Nova godina, neki rok za završetak posla, godišnjica, planirana proslava. Zapitala sam se gde nestane onih ostalih tristo šezdeset. Šta se sa njima dogodi? Zar nisu i oni jednako važni? Pa, čak i da se ništa posebno ne dogodi, da svakog tog dana samo postojim, zar nije i to čitav jedan dan mog života i time vredan, barem zahvalnosti…
V.M: Kakva je u stvari veza između tvojih slikarskih radova, pratećih priča i video-zapisa/klipova? U tome vidim neku sintezu slikarstva, književnosti i filmske/video umetnosti, kombinaciju faktički bliskih umetničkih disciplina koje na različitim jezicima pričaju o istim događajima.
M.E: Slike nisu ilustracije za priče, a priče ne objašnjavaju slike. Ne prate se međusobno, osim koncepcijski, tek ponegde se tematski dotaknu. Ono što ne može da stane u sliku iscuri u priču i obrnuto. Ta dva jezika se međusobno nadopunjuju, a video se na njih logično nadovezao, kao medij vizuelne komunikacije koji ima linearnu naraciju. Međutim, video pruža i mogućnost upotrebe zvuka, što mi je bio nov alat i posebno zanimljiv koncept… Kao i slike i priče ovog ciklusa, i video opisuje dnevnu rutinu, putanje po gradu i putovanja po Evropi ili sporadične omaže kolegama, svetskim i lokalnim. Pokušala sam tim minijaturama da prenesem svoj doživljaj okoline, dinamike vizuelnih senzacija i misaonih procesa…
V.M: Kako si se odlučivala za određene datume kojima posvećuješ pisane i štampane radove, na osnovu osećaja ili tek pukog podatka da je izabrani dan bio već proglašen za dan nečega?
M.E: Oluja informacija našeg doba relativizuje stvarnost. Za mene su svi svetski dani buđenja svesti, koliko god važni bili, deo te oluje, isto koliko su i borba protiv nje. Um užurbano zaboravlja juče, briše prošlost da bi mogao da funkcioniše danas nerealno se uzdajući u spektakularnu budućnost. Zato sam htela da u kontrastu sa velikim temama prikažem neke potpuno nevažne, one koje svojom beznačajnošću odstupaju od trke za obavezama, uspehom i slavom, postaju vakuum, tišina, nemi centar tornada. Pretpostavljam da će na izložbi u MSUV od tog mnoštva vizuelnih, proznih i video-suvenira svakodnevice, u poliptihu, kao i pri svakom umnožavanju, nastati nova oluja informacija, samo ovaj put iz mog života…
Jedna od priča Maje Erdeljanin objavljena u knjizi/katalogu koja/i prati izložbu “Dragi dnevniče”
21/5/2016/ Svetski dan za kulturnu raznolikost, dijalog i razvoj
GDE JE CARIGRAD?
Na svakom prelazu gleda u razgolićene devojke. Strepim od njegove sposobnosti da upravlja taksijem sa tako smanjenom uračunljivošću. Idemo u Mihajla Pupina, ne znam koji je broj, kažem: malo je pre Carigrada, galerija Bel Art, znate gde je? Oprezno postavljam pitanje brinući hoće li ga uvrediti. Pauza koja nastaje još mi ništa ne govori. Možda osluškuje neko jedva čujno lupanje motora ili se pita da li je platio račun za struju, hoću li mu umazati sedište mokrom slikom. Ne brinite za sliku, kažem: mokra je samo malo u sredini, neće vam uprljati kola. A, on je zbunjen: jel’ prelazimo most, pita. Zbunjuje i mene: pa, ne, ovo je kod Carigrada. Tišina. Pre mosta je, potvrdim. Sa desne strane, pita. Ne, sa leve, preko puta Banovine, preko puta Izvršnog veća, ispravim se i dodam ponovo pominjući višedecenijski orijentir Novosađana: kod Carigrada, znate.
Kad su moji roditelji bili mladi, tu je bio korzo i ko god da je živeo u Novom Sadu tada i posle toga morao je znati gde je poslastičarnica Carigrad. I danas izgleda kao i onih dana, predstavlja vremenski vakuumčić u koji uđeš, konektuješ se sa precima i pojedeš šampitu, a kada ponovo izađeš napolje zapitaš se kud je već odjurio ovaj svet i tehničko-tehnološki napredak. Moji su se već negde drugde upoznali pre nego što su došli u grad, ali su ipak tamo jeli kolače. Jel’ znate gde je Carigrad, pitam. Paaa, ne, kaže: preko puta Izvršnog veća, kažete, naći ćemo. Naći ćemo. Naći ćemo! U sebi se zapanjim, a naglas izgovorim: Carigrad je gradski orijentir, kao taksista to morate znati.
Nisam od onih što došljake šalju kući vozom, jer svi smo mi došli odnekud (kad bi samo znali gde smo sve bili od Adama i Eve, od koacervata do danas), samo volim profesionalizam. Taksista pokušava da se opravda, priča kako vozi samo nekulturne mušterije, koje znaju samo za noćne klubove. Mislim da malo i laže. Kaže: eto, jedna žena htela da ide do autobuske stanice kod mosta, kojeg mosta, pitam je, znate mi imamo tri mosta ovde, a ona mi kaže onaj kod Izvršnog veća, mislite kod Kisa, pitam je, ne znam gde je Kis, kaže žena, naravno da ne znate… Nasmeje mi se kroz retrovizor, kao i njoj tada. Kao da je to njena greška. Što bi morala da zna gde je striptiz bar? Pa, i u ovoj priči je on nekulturan, razmišljam dok mi se čelo bora u tišini. Kojim god putem pošli, razgovor nikuda ne stiže.
Da je pametniji, mogao bi da mi kaže: slušaj, sestro, ja sam ovde došao pre petnaest godina i nemam pojma gde je ti je taj Carigrad, jer ko još ide u poslastičarnicu u provod, ne znam ni gde je Kokra, jer to odavno ne postoji, a banovine su se raspale još sa prvom Jugoslavijom na koju smo već i zaboravili, vi Novosađani bolje da se pomirite sa tim da život ide dalje, da lokacije menjaju svoju namenu, da u grad dolaze novi ljudi, bilo da u njega doputuju ili se tu rode, a prošlost ostaje jednako iza svih nas.
Da mi to kaže, ja bih mu rekla: tako je, brašo (iako nikom u životu nisam rekla brašo), potpuno si u pravu, ali ipak ti nauči gde je Carigrad i gde je bila Kokra, zbog onih nekoliko što ne idu u Kis, taksista si i treba da znaš!
Možda bi mi on na to rekao još nešto, možda: u pravu si sestro, trebalo bi, ali me nešto mrzi, dovoljno je što sam morao napamet da učim imena svih ulica, hajde reci ti, jel’ znaš gde je ulica Salvadora Aljendea, kad si tako pametna? Ja bih mu možda priznala: nemam pojma, jel’ imamo uopšte tu ulicu u Novom Sadu? On bi rekao ima li je ili ne i kako Novosađani ne znaju kako im se ulice zovu. I morala bih s time da se složim. Da znam Peru koji živi u Salvadora Aljendea, to bi za mene i sve Perine drugare bila Perina ulica. Da je u njoj kafić u koji izlazimo, ulicu bi zvali po tom kafiću, a Aljende bi, kao i sada Pupin, mogao da se slika sa svim svojim zaslugama. Tako bi reč po reč stigli i do galerije kod čuvene poslastičarnice.
Umesto takve vrcave konverzacije, u tišini prolazimo sve semafore. Na odredištu pažljivo izvlačim sliku iz kola i plaćam za vožnju. Dobro sam prošla, završavam u sebi imaginarnu raspravu: kako je krenulo mogao me je odvesti u Istanbul, pred poslastičarnicu Novi Sad.
Izložba Maje Erdeljanin “Dragi dnevniče 2006 – 2023” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine traje do 5. novembra. Promocija knjige/kataloga održaće se 27. oktobra u 19 sati.
PROČITAJTE I: intervju-maja-erdeljanin-vruce-slikarkino-leto/,izlozba-maja-erdeljanin-druga-polovina-stvarnosti/, hmaja-erdeljanin-kalendar-slika-i-prica/, zensko-oko-mejbi-bejbi/, intervju-nikola-dzafo-umetnost-moze-da-promeni-svet/