Srđan V. Tešin (Mokrin 1971-Kikinda). Pisac, nagrađivan, prevođen. “Trudim se da u svojim prozama izgradim likove koji neće izgledati papirnato, već stvarno, poput ljudi od krvi i mesa. Trenutno pišem priče iz porodičnog ciklusa, pa su svi moji likovi zasnovani na stvarnim ljudima s kojima sam delio i delim svo dobro i svo zlo ovog sveta», kaže u intervjuu za korzoportal. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Lična arhiva S.V. Tešin
Korzoportal: Nedavno je objavljena vaša knjiga “Luka kaže” u kojoj analizirate zapažanja vašeg sina, odnosno razgovarate s njim o onome što ga zaokuplja. To ste pretočili u 77 kratkih priča o roditeljskoj ljubavi, brizi, odgovornosti, ali pre svega o svetu deteta koje razmišlja o onome što ga okružuje. Šta vas je navelo da se upustite u ovaj poduhvat?
Srđan V. Tešin: Jednog vrelog, junskog poslepodneva, moj tada sedmogodišnji sin Luka ušao je u moju sobu u kojoj sam se odmarao i iznebuha me upitao: „Ja sam terapeut, reci mi, koji je tvoj problem?“ Iako sam isprva pomislio da mi prepričava nešto što je pročitao u knjizi ili u časopisu, prihvatio sam igru i rekao mu da imam toliko problema u životu da ne mogu da se odlučim od kog da počnem. Na tu moju opasku, Luka je rekao: „Kad je tvoje srce ispunjeno muzikom, treba da je sviraš!“ Ova rečenica mi je zazvučala fantastično i inspirativno. Sav ushićen sam ga šaljivo upitao: „Ti si pisac?!“ Na šta mi je on odgovorio: „Ma ne, ti si pisac, a ja sam terapeut.“ Bio je to trenutak prosvetljenja. Tačno sam znao šta treba ubuduće da radim: da pažljivije slušam svog sina i da od njegovih rečenica pravim priče. Tad sam shvatio da bi naša igra mogla da preraste i u knjigu. Luka i ja smo se igrali pišući. Moja prijateljica Kristina Gavran, književnica i dramaturškinja, rekla mi je, nakon što je pročitala knjigu: „Ovo je najljepši poklon koji si mogao dati Luki za budućnost. Nema svaki dječak ovakve uspomene na djetinjstvo ukoričene u knjizi, i tatu koji ima takvu moć zapažanja.“ Baš to sam želeo! Želeo sam da se Luka, kada bude imao pedeset godina kao ja sad, podseti na to koliko je ljubavi izbijalo iz tih naših rečenica. Raduje me činjenica što se mnogi čitaoci, pre svega roditelji, prepoznaju u našoj knjizi priča o zaguljenim odnosima između oca i sina.
Korzoportal: Nagrađivani ste pisac, majstor kratke priče “briljantnog stila”, “istraživačkog duha”, kako kažu kritičari. Diplomirali ste na poetici kratke priče od koje ne odustajete iako je priča kao književna forma danas u ćorsokaku kod čitalaca.
Srđan V. Tešin: Živimo u romanocentričnom vremenu, međutim, to ne utiče na svežinu i potentnost priče, koja se kao žanr svakodnevno razvija. Recimo, u antologiji kratke priče „U šta smo se to pretvorili“, Bojana Gajski, Dragana Miljević i ja smo pokazali kako je priča, pre nego roman, otvorenija za istraživanja različitih smerova mogućeg razvoja književnosti. Zbog toga čitaoci nikada neće gubiti interesovanje za priču, jer je priču, u različitim oblicima, danas moguće pronaći u pograničnim, „sivim“ zonama književne produkcije i to najpre u digitalnom okruženju: na društvenim mrežama ili na blogovima. Priča je izdržljivija i vitalnija forma nego što se misli. Uzgred, naša književna tradicija je prvenstveno pripovedačka. Nije bez razloga Ivo Andirić, prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost, govorio o priči i pričanju. Ne može se odustati od pričanja. To je žanr koji nema početka, jer potiče od praistorijskih usmenih sažetih formi, ali nema ni kraj, jer je priča antropološka konstanta, bez priče ne bi bilo ni nas ni sveta, kao kako je to lepo primetio Mihajlo Pantić. I ja, poput svih kratkopričaša, smatram da se svet može sagledati samo fragmentarno, jer je naš doživljaj sveta fragmentaran. Zbog toga se najsigurnije i najkomotnije osećam u priči kao formi, koja mi je potaman.
Korzoportal: Teme pronalazite u urbanoj sredini koja je ispunjena neočekivanim susretima i radnjama, a nije blagonaklona prema usamljenom pojedincu. Pišete “Odavno smo ispričale sve priče jedna drugoj, tako da nam još jedno celovečernje ćutanje nije teško padalo…”. Uticaj podneblja u kome se nalazi Kikinda, gradu u kome živite proizvodi svojevrsni banatski splin?
Srđan V. Tešin: Radnje nekih svojih priča smeštao sam u neidentifikovano mesto M. ili deo grada koji sam nazvao Mars, u nameri da priče učinim opštijim. Lišene lokalnog kolorita, te priče funkcionišu sasvim dobro u okviru tog obezličenog sveta. Međutim, neke priče se ne mogu ispričati bez kontekstualizacije koju može da pruži isključivo insistiranje na onome što se stručno naziva spiritus loci. Dakle, potpuno bi besmisleno i književno neopravdano bilo da sam svoje porodične priče i priče o detinjstvu, dečaštvu i mladosti smestio u neko izmaštano mesto, a ne u svoj rodni Mokrin. Već je samo pitoreskno selo Mokrin prepuno značenja i sibolike. Poput svojih vrlih zemljaka i prethodnika: Vase Stajića, Miroslava Antića, Raše Popova ili Đure Đukanova i ja sam u Mokrinu, koji odiše jedinstvenim banatskim veltšmercom, pronašao neiscrpan izvor svojih priča. Trenutno pišem novelu „Mokrinske hronike“ i opsesivno se bavim zavičajnim temama. Mogu da odem iz Mokrina, ali ne mogu Mokrin i njegov banatski splin iz mene. Još nešto, kad Mokrinčane pitate gde se nalazi Kikinda, oni vam će rezignirano reći: „Pored Mokrina!“ To vam je tipačan primer prokletstva malih razlika.
Korzoportal: Urbana sredina, likovi otuđeni od sebe samih i njihov simulakrum života – to su odrednice vaših književnih dela. Sve je na ivici fantasmagorije. Kao da ste književni Tarantino?
Srđan V. Tešin: Čitaoci obično porede moje romane „Kuvarove kletve i druge gadosti“ i „Gori gori gori“ upravo sa Tarantinovim filmovima i to najpre zbog brutalnih, bizarnih i opscenih tema kojima se bavim. Ali ne verujem da se ta ocena može odnositi na sve moje knjige. Volim da smeštam svoje priče u međuprostor između fiktivnog i faktografskog. Ta granica je vrlo porozna, ali priče čini uverljivijim. To vam je kao kada sitne laži pokušavate da sakrijete u oblandu istine. Nema boljeg mesta za skrivanje od tog. Trudim se da u svojim prozama izgradim likove koji neće izgledati papirnato, već stvarno, poput ljudi od krvi i mesa. Trenutno pišem priče iz porodičnog ciklusa, pa su svi moji likovi zasnovani na stvarnim ljudima s kojima sam delio i delim svo dobro i svo zlo ovog sveta. Moji likovi nisi ništa manje otuđeni od savremenih ljudi koji beže u virtuelni svet.
Korzoportal: Bili ste novinar, kolumnista u novosadskom “Građanskom listu”. Kako se to i kada dogodilo? Posle je nastala knjiga “Alternativni vodič kroz Vavilon”.
Srđan V. Tešin: Na moju nesreću, dvaput sam ostajao bez posla u istoj instituciji kulture u Kikindi. I danas sam nezaposlen. Međutim, kada sam prvi put dobio otkaz, a to je bilo 2005. godine, moja prerano preminula koleginica Ljiljana Jokić Kaspar pozvala me je da pišem kolumnu za „Građanski list“ kako bih ipak imao kakva-takva primanja. Ona se bila iskreno zabrinula za moju egzistenciju i egzistenciju moje porodice. Kada je, nažalost, „Građanski list“ prestao da izlazi, Vladimir Arsenić iz zrenjaninske Gradske biblioteke me je pozvao da u njihovoj ediciji, u kojoj su knjige objavili Ljubomir Živkov i Vladislava Gordić Petković, objavim publicističku knjigu. Kako sam imao na stotine razuđenih tekstova i nisam umeo da ih sortiram, u pomoć sam pozvao Nevena Ušumovića, Subotičanina iz Kopra i Umaga, da od te kamare tekstova izabere one najbolje. Tako je nastao „Alternativni vodič kroz Vavilon“. Sličnu vrstu kolegijalnosti sam osetio i kada sam, deset godina kasnije, drugi put ostao bez posla i kada me je Vesna Roganović, novinarka i prevoditeljka, pozvala da budem kolumnista u „Politici“. Od tih kolumni iz „Politike“ nastale su „Tekstaze“, neka buduća knjiga izabranih književnih tekstova. Danas ne pišem ni za jedan medij. Kolegijanost je izuzetno retka pojava na našoj književno-medijskoj sceni.
Korzoportal: Dopadaju mi se naslovi vaših knjiga i priča: „Kroz pustinju i prašinu“, „Gori gori gori“, „Kazimierz i drugi naslovi“, „Kuvarove kletve i druge gadosti“, „Ja sam mrtva žena“… Naslovima zavodite potencijalnog čitaoca?
Srđan V. Tešin: Naslov ima dve funkcije: da objasni samog sebe i da objasni ono što ispod njega sledi. I ja se držim tog principa čiji je tvorac jedan zaboravljeni srednjovekovni kaluđer i sholastik. Naslov je dobar ako se već sama priča sadrži u njemu. Nije bez razloga u svim velikim medijima uvedeno mesto urednika naslova.
Korzoportal: Imali ste iskustvo objavljivanja e-knjige. Šta ste objavljivali i kakav je bio odaziv čitalaca? Da li je elektronska forma knjige konkurencija štampanoj, ukoričenoj?
Srđan V. Tešin: Skoro sve moje knjige postoje i u elektronskom obliku. I sam vrlo rado čitam e-knjige. Više i ne pravim razliku između ta dva formata. Nema opasnosti od toga da će jednog dana e-knjige zameniti štampane. U pitanju je tehnička strana publikovanja knjige. Ne zaboravite, knjige su se pisale i na glinenim pločicama, kamenu, papirusu, životinjskim kožama, svili ili bambusu. Ljudi su smetnuli s uma da su se ranije rukopisne knjige čitale stojeći, jer su bile ogromnog formata, drvenih korica, okovane železom, srebrom ili zlatom. A danas knjige uglavnom čitamo u krevetu. „Ep o Gilgamešu“, najstarije poznato književno delo, možete čitati i sa dvanaest glinenih ploča iz biblioteke asirskog kralja Asurbanipala iz 7. veka pre nove ere ili na Kindlu, svejedno će to i dalje biti priča o duhovnom sazrevanju herojskog Gilgameša, sebeljubivog kralja koji tiraniše svoj narod i zanemaruje bogove. Knjiga je mnogo više od trenutne izdavačke mode i diktata vremena.
Korzoportal: Vaš život ispunjava pisana reč, a šta mimo toga zaokuplja vaš svet?
Srđan V. Tešin: Moj svet je, uslovno rečeno, skroman, ali mi je sasvim dovoljan. U njemu ima mesta za moju porodicu i malobrojne prijatelje, moje knjige i moje gitare. Sve ostalo dođe i prođe i ne zadržava se dugo u mom svetu. Zanosio sam se mišlju da će muzika biti moj život. Sviram gitaru od najranijih dana. Bavio sam se i profesionalno muzikom, svirajući u raznim rok bendovima, na gitarijadama i na koncertima, ali i u kafanama, na svadbama i na daćama. I dalje držim sobne koncerte svojoj deci. I žalim za propuštenim prilikama da obogatim svoje skromno sviračko umeće. I dalje maštam o tome kako ću jednog dana ponovo kupiti električnu gitaru. Što bi rekao Džoni Štulič: „Još da imam ‘fendera’, video bi svirke…“ I da… Luka kaže: „Kad je tvoje srce ispunjeno muzikom, treba da je sviraš!“ I ja sviram.
PROČITAJTE I: kultura-secanja-vladimir-stojanovic-odzaci-bastina-na-dlanu/, terra-medjunarodni-simpozijum-skulpture-u-terakot-jedinstven-u-svetu/, vikend-prica-peloid/, palmanova-idealni-renesansni-grad-tvrdava/, secanje-bosiljka-kicevac-linorezi/, foto-esej-petrovaradinska-tvrdava-januar-017/, dubravka-dukanovic-sakralna-bastina-vojvodine-18-i-19-veka/