Nikola Džafo (Novi Sad, 1950 – živi u Petrovaradinu) akademski slikar, multimedijalni umetnik koji je u ratnim devedesetim godinama 20. veka slikarsko platno ostavio po strani i kolektivno pretpostavio individualnom kako bi iskazao protest zbog nacionalističkih, ratno huškačkih zbivanja u državi, da bi nastavio sa angažovanim aktivizmom do danas kada se i vraća štafelaju. Razgovarala: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Ni jedna bašta, pa ni razbarušena više cvetna, manje povrtarska, petrovaradinska, Vesnina i njegova, nije dovoljno bujna da bi „pokrila“ rečenice koje izgovara akademski slikar Nikola Džafo, prihvatajući moj poziv za intervju. Povod je velika izložba ReKapitulacija, Neposlušni objekti/subjekti u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (3. jul – 2. avgust 2022, kustosi: Andrea Palašti, Darka Radosavljević Vasiljević, Svetlana Subašić, Nebojša Milenković) na kojoj je prikazano delovanje alternativnih udruženja koje je osnivao Džafo sa saradnicima –Led Art, Art klinika, Šok ZaDruga i Grafička mreža od 1992. do 2022.
Nikola Džafo – Došla je na red izložba rekapitulacije. Ekipa najmlađih je preuzela stvar, ja mu dođem kao mirođija. Andrea Palašti, Željko Grulović, Filip Markovinović nisu više ni klinci. Neko odustane, a oni, nastavljaju, sazrelo je, zgusnulo se. Uvek sam govorio da je to prinudni rad, jer osećaš da moraš da se ostvariš kao čovek, što je u Srbiji teško. Ova zložba dokazuje neodustajanje. Poklopilo se da je Novi Sad Evropska prestonica kulture, a pre dve godine je sa MSUV potpisan ugovor, tada je direktor bio Radovan Jokić, i od tada pripremamo izložbu ReKapitulacija. Baštu stalno zalivaš da bi rasla, ali uvek nešto fali. Tvoje je da podstičeš rast, da se izbalansira. Eto, došli klinci rade kao ludi i pretegli su.
Foto: FB ReKapitulacija
Razgovor sa Nikolom Džafom je kao da skakućete sa kamena na kamen u planinskoj reci, pršte kapljice, jedna drugu potire, svaka svetluca kao da želi da bude najveća. Ovaj slikar svet doživljava kao da je njegov, ne priznaje granice, a crnpurasti ten nije mu donosio dobrog u detinjstvu, od malih nogu se tukao, odbrambeno – “Onaj crni kažu, on je ciganin. Iz tog miljea sam izašao kultivisan, ne vređam nikoga, išao sam u školu bez zazora. Sve se samo po sebi dovelo u red, pa se više pažnje obraćalo na moje klempave uši nego na to što imam tamniji ten od većine. Bio sam dobar đak i tako skretao pažnju sa moje crne puti. Srbija nije savladala različitost, nikada neće”.
Nikola Džafo Novosađanin, bio je beogradski student na Akademiji umetnosti. Osmehnut, seća se prethodnog obrazovanja i nastavnika likovnog Milana Stanojeva u škola “Nikola Tesla” koji je likovnu sekciju nazvao “Milan Konjović”.
“Konjovićevo ime nije bilo rado viđeno u to vreme. Ipak, nastavnik nas je vodio u Sombor kod njega, onda je slikar došao kod nas u školu kada mi je uručio nagradnu plaketu za crtež, bio sam u sedmom ili osmom razredu. U novinama se pojavilo moje ime. Crtao sam dobro. Završio sam srednju školu koju mi je otac odredio, pa sam posle po svojoj želji otišao u Višu pedagošku, gde se ispostavilo da sam talentovan. Tada sam treći put sreo Milana Konjovića, i četvrti put u ateljeu kod Boška Petovića ili Jovana Soldatovića, ne sećam se, na Petrovaradinskoj trvđavi”.
Nikola Džafo, slike
Potom, sve je istorija. Nikola Džafo iz prvog pokušaja postaje vlasnik indeksa beogradske Akademije umetnosti, ostaje u Beogradu. Crtež je njegova preokupacija, svoje slike tumači rečima “žešća erotika, nastavak posteksprezionizma, oštre su, oslanjaju se na prethodne vekove, na Kirhnera i druge”. Olja Ivanjicka se oglasila kada je Džafo napustio slikarstvo i upustio se u angažovani aktivizam devedesetih godina prošlog veka, parafraziram “prestao je da slika Džafo, nema više slikarstva”.
Nikola Džafo o napuštanju slikarstva devedesetih godina – Ne možeš da živiš ako ne znaš da nacrtaš i to neko uoči. Ali, ne možeš da slikaš dok traje rat i dok se sve razbucava. Nisam hteo da podržim ideju Velike Srbije. Pripadao sam Građanskom savezu. Tada nisam imao živaca da uđem u atelje i kontempliram, metafizišem da bih navodno promenio svet. Nisam mogao tako. Moraš sve da obustaviš, da bi video o čemu se radi. Pokušavao sam da istrčavam na zapad, ali nisam ja gastarbajter u smislu da odem tamo, a gradim kuću ovde (počeo je umetnički karijeru u Stokholmu, ali se ubrzo vraća u Beograd, prim. B.K). I tada je počeo angažovani aktivizam u kome je okupljao poznate umetnike, ali podstičući i neafirmisane, mlade da se pridruže. Uspeo je, danas su oni sledbenici njegove ideje da umetnost može da leči i da promeni svet. U Novom Sadu nastaju Led art, Art klinika, jedinstvena, najmanja na svetu Šok galerija… Mnoge ideje nisu mogle da se nastave, jer nije bilo finansijske podrške Grada Novog Sada. Sada će reći “ja sam slikar i meni aktivizam oduzima mnogo vremena”.
Foto: FB ReKapitulacija
Na otvaranju izložbe ReKapitulacija u MSUV slikarka/profesorka na Akademiji umetnosti Novi Sad Višnja Petrović sažela je sve što se odnosi na Džafov društveni aktivizam – “Ne znam šta bi moji studenti bez Art klinike”. Džafo dodaje da je Art klinika bila i zabaviše, obdaniše, i škola do fakulteta,” jer država nije stvorila ništa slično. I kada se završi 2022. godina u kojoj je Novi Sad Evropska prestonica kulture, ostaćemo bez gradske galerija, bez nekog mesta gde bi se raskomotili oni koji su završili Akademiju umetnosti da bi odatle skočili dalje”.
Nikola Džafo, slike
Nikola Džafo bio je autor prve izložbe protiv rata koja je održana u Domu omladine Beograd 1993. godine pod nazivom “Zamrznuta umetnost”. Seća se da je tada direktor Doma omladine Branko Gligorić preskočio procedure – “upucao mi je termin i tako sam kao njegov drug dobio termin preko reda. Da li je etika pre estetike nije nam bilo važno. Izložba je održana”. Posle toga sledila je saradnja sa Borkom Pavićević, Džafo je bio jedan od onih koji su otvorili Centar za kulturnu dekontaminaciju i godinama sarađivao sa njim.
Napustio je Beograd i vratio se u Novi Sad 1999, odnosno u Petrovaradin, ali priznaje da “ne možeš bez Beograda. Ako voziš kroz Beograd, možeš da voziš bilo gde, to naučiš kada u Balkanskoj ulici podigneš ručnu”. Slikovito opisuje kada mu se devedesetih u saobraćajnom špicu pokvario auto u srcu grada. “Svi me psuju, trube, a pandur se sa strane smeška. Ja ga pozovem da odguramo auto na bankinu i on dođe. Čuvao mi je auto dok sam ja otišao da pronađem majstora. To je Beograd“.
Nikola Džafo, slike
O povratku slikarstvu Nikola Džafo kaže – “Pokušavam da se vratim slikarstvu već toliko puta. Napravim izložbu, bude interesantna, vide da nešto znam, i posle ništa”. Dobio je Politikinu likovnu nagrada za 2011. za izložbu “Lepus in fabula” u MSUV. Tadašnji direktor Živko Grozdanić dozvolio je da unese bale sena i dvadesetak zečica koje su sve vreme ostale u muzeju. “Sve što sam znao i mogao napravio sam o zecu i zbog zeca. Na zatvaranju izložbe Filip Markovinović snimio je film kako hvatamo zečeve po muzeju”. Izlagao je u beogradskoj Galeriji Drina po pozivu Aleksandre Lazar, bila je to prema Džafovim rečima povratnička izložba 2018, u Savremenoj galeriji Subotica 2020. “Sve jedno drugo pojede”, u Galeriji Remont u Beogradu, iste godine imao je izložbu u Udruženju likovnih umetnika Srbije (Beograd) kao dobitnik “Zlatne palete” ULUS-a u prethodnoj godini.
Mnogo angažovanog aktivizma je iza ove osobe – “moraš tako ako hoćeš da živiš na boljem mestu, moraš stalno nešto da ispravljaš, a pošto se ne baviš terorom, onda je ovo način”. Pokazuje mi svoja velika platna, s prikrivenim nehajem objašnjava šta je na slici, otkriva slojeve rada na njima, docrtava ih, precrtava. Njegove “radne sveske” izvorište su njegovih istraživanja, zapažanja koja referišu na ono što je pročitao, video, doživeo, ideja za buduće radove. One same po sebi predstavljaju svojevrsnu ličnu kartu ovog umetnika. Ponavlja da mu je sada crtanje najvažnije “moram da vežbam ruku”. Ne odriče se angažovanog aktivizma, iako ponavlja da sada želi najviše da se posveti slikanju.
U monografiji “Džafo” (MSUV, 2011) Darka Radosavljević Vasiljević napisala je – “Teško je predvideti budućnost. Možda se Nikola Džafo nikada neće odloboditi aktivizma, metaforičnosti i kritičnosti prema društvo i okruženju, saradnje sa novim generacijama. Izvesno je da Džafo danas ide napred, noseći teret svih prethodnih iskustava”. Sve što je napisala tada, važi do danas 2022. godine za Nikolu Džafa “enegičnog melanholika” (Darka R.V).
Portret, Džafo kao objekat, izložba ReKapitulacija
Ispratio me je do kapije. Vratio se u bajkovitu kuću s baštom, podseća na letnjikovac u kome je pisao Čehov. Zaliće baštu, dočekaće Vesnu s posla, oni su sami po sebi materijalno nezahtevan “tim” koji deli dobro i zlo, tople i hladne dane, besparicu i paricu, zdravlje i bolesti koje idu s godinama, Vesna piše, Nikola crta, zajedno su u svakoj javnoj akciji koja doprinosi osnaživanju časti i građanskog poštenja. Sve to uz umetnost uvek na pijedestalu.
PROČITAJTE I: udruzenje-likovnih-umetnika-srbije-dve-izlozbe/, sok-zadruga-zlo-ne-spava-valja-bdeti/, petrovaradinska-tvrdjava-okom-stranca/, tekst-u-fokusu-iz-knjige-gordane-stojakovic-o-savki-subotic-zeni-koja-nije-nista-precutala/