Vladimir Stojanović je redovni profesor i šef Katedre za geoekologiju na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Novosadskog univerziteta. Iza akademskih titula krije se neumorni istraživač prirode i njene zaštite. „…Akademska istraživanja zaštite prirode i nasleđa trebalo bi da nam pruže šansu da izađemo iz okvira teorije, udžbenika i predavanja…“, kaže u intervjuu za korzoportal. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Lična arhiva V. Stojanovića
Korzoportal: Povod za intervju je vaša ideja o obnovi graditeljske baštine, tradicionalnih kuća u Gornjem Podunavlju koja je nedavno u knjizi autora Jelene Filipović i Bogdana Janjuševića predstavljena javnosti. Od kada potiče vaš interes za ovu oblast?
Vladimir Stojanović: Kod mene interesovanje za ovu oblast postoji onoliko koliko traje i interesovanje za zaštitu prirode, kojoj sam u profesionalnom smislu najviše privržen. Kada sam pre oko 20 godina otpočeo sa istraživanjima iz kojih će proisteći moj magistarski, a zatim i doktorski rad, koncepcija zaštite prirode se značajno razlikovala od onoga kakva je danas. Kao geograf, značajno sam posvetio pažnju naseljima i zajednicama lokalnog stanovništva u okruženju zaštićenih prirodnih dobara, jer tu gde je stanovništvo istovremeno su, pored demografije, prisutni i običaji, kultura i navike. Sve to zajedno može imati značajan uticaj na zaštićene prirodne vrednosti, ali isto tako i organizovana prezentacija prirodnih vrednosti može imati uticaj na zajednice lokalnog stanovništva. Priručnik za obnovu tradicionalnih kuća je rezultat Akcionog plana za Gornje Podunavlje (2021-2025) kojim želimo da opravdamo status povelje održivog turizma, koju je, po drugi put, EUROPARC federacija dodelila ovom specijalnom rezervatu prirode. U integralnom pristupu težimo zaštiti i očuvanju prirodnih i kulturnih vrednosti Gornjeg Podunavlja, na čemu, uostalom insistiraju načela i inicijative EUROPARC federacije. Specijalni rezervat prirode Gornje Podunavlje tj. širu teritoriju zovemo „čarter područje“ koje obuhvata i naseljena mesta koja okružuju rezervat – polaze od granice sa Mađarskom od Bačkog Brega i spuštaju se na jug ka područjima Grada Sombora, Opštine Apatin i Opštine Odžaci. Rezervat nije na teritoriji Opštine Odžaci, ali jeste mesto Bogojevo.
Korzoportal: Fokus vaših naučnih istraživanja, opredeljenja, odnose se na zaštitu životne sredine, njenu održivost i turizam. Odakle ste počeli kako biste povezali ove tačke?
Vladimir Stojanović: Premisa o aktivnostima očuvanja životne sredine ističe da je u prirodi i životnoj sredini sve uzajamno povezano. Naš odnos prema životnoj sredini je danas značajno određen potrošačkim načinom života, što je važna poluga globalno preovlađujućeg ekonomskog sistema, a u kome tercijarni sektor ima važno mesto. U svetu današnjice ne samo da statistički pokazatelji ukazuju na važnost uslužnog sektora privrede kojim turizam dominira, već i nam i slike sa društvenih mreža to verodostojno i permanentno potvrđuju. Turizam i putovanja su postali deo životnog stila i sada je neophodno u sve to uneti strategije održivosti, kao što se to radi u poljoprivrednom, industrijskom ili bilo kom drugom oblikuprivrednog razvoja. Turizam je, pre svega, odličan „alat“ za očuvanje životne sredine, prirode, kulturnog nasleđa i aktivnost koja ima izuzetan edukativan potencijal. Na Univerzitetu u Novom Sadu, skoro već 30 godina, razvijamo akademsku „školu“ za izučavanje turizma i ja sam sa kolegama, i u svojim istraživanjima, deo te zajednice.
Korzoportal: Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo na Univerzitetu u Novom Sadu vaša je naučno-istraživačka baza. Koje su kopče u kojima pronalazite vaše naučno uporište i nove poglede na ovako široku oblast?
Vladimir Stojanović: Ako vaše pitanje stavimo u kontekst predmeta koje predajem – ekonomska geografija, geografija životne sredine i turizam i održivi razvoj, onda je i više nego jasno da je ovde mnogo tema između sebe povezano. Ekonomske i razvojne teme se nalaze u osnovi našeg odnosa prema životnoj sredini. Putovanja i turizam, isto tako, ostvaruju niz raznovrsnih uticaja na ekološke i društvene atribute životne sredine. Dok obrađujem teme kao autor udžbenika iz pomenutih predmeta, često sam fokusiran na globalne trendove. Kao istraživač, ali i profesor na času, globalno značajne teme često stavljam u okvir naših lokalnih sredina i njihovih problema. Ja se, u osnovi, sa svojim studentima, bavim „glokalizacijom“, koju su autori Oksfordskog rečnika Društvene geografije u širem smislu definisali kao složenu interakciju globalnog i lokalnog, sa jedinstvenim ishodima u različitim geografskim regijama.
Kada je reč o novim pogledima na teme koje istraživači proučavaju danas, internet pruža skoro neograničene mogućnosti, od kontakta sa drugim članovima akademske zajednice širom sveta do pristupa naučnim radovima i monografijama. Moja generacija, koja je rođena i odrastala u svetu bez interneta zna dobro o čemu govorim kada ističem važnost takvog povezivanja.
Korzoportal: Koliko je lako ili teško, sa akademskog nivoa biti prisutan u onome što je svakodnevni život čiji značajan deo je očuvanje baštine, graditeljstva, prirode?
Vladimir Stojanović: Mi smo u svakodnevnim životima neraskidivo povezani sa svakom od oblasti koju ste pomenuli, kao građani ili kao akademski istraživači, na primer, dok u šetnji kroz staro gradsko jezgro Novog Sada posmatramo Pupinovu palatu, ili ako vikendom provodimo vreme u Nacionalnom paku „Fruška gora“ ili bilo kom drugom zaštićenom području. Nas bi i kao građane, a ne akademske istraživače, trebalo da interesuju ove teme – zaštita prirode i nasleđa, jer su one deo našeg ukupnog identiteta. Akademska istraživanja zaštite prirode i nasleđa bi trebalo da nam pruže šansu da izađemo iz okvira teorije, udžbenika i predavanja, što jeste veoma važno. To samo govori da je svaka od ovih tema i veoma praktična, i primenljiva. Da li je to sada i slučaj, evo, procenite i sami.
Korzoportal: Lokalno je dragulj koji se suprotstavlja bezbojnom globalnom. To nekako teško shvatamo. Vi pokušavate da osvetlite lokalnu baštinu. Radite iz duše, kako mi se čini.
Vladimir Stojanović: Još kao gimnazijalac sam dobio od roditelja na poklon knjigu „Svetska prirodna i kulturna baština“, u kojoj sam prvi put pročitao Konvenciju o zaštiti UNESCO svetske kulturne i prirodne baštine i koja je ostavila snažan utisak na mene. Zatim su studije geografije imale ulogu u razvijanju mojih sklonosti ka proučavanju lokalnih sredina, jer su podrazumevale veoma široko visoko obrazovanje, sa snažnim uporištem u brojnim prirodnim i društvenim naučnim disciplinama. Na časovima geografije naselja sam dobio ideju da istražim i napišem monografiju o morfologiji i urbanizmu mesta u kome sam rođen i odrastao. Tako se i desilo u godinama koje su usledile. Nije nužno da se geograf bavi lokalnim temama. Ipak, ja sam skoro uvek birao taj pravac.
U poslednjih nekoliko godina je bilo više projekata u kojima sam sa saradnicima bio angažovan u izučavanju lokalnog prirodnog i kulturnog nasleđa, a rezultati su,između ostalog, proglašeni rezervati biosfere „Bačko Podunavlje“ i „Mura-Drava-Dunav“, a zatim i dve studije za nova zaštićena područja „Srednja Mostonga“ i „Donja Mostonga“, gde sam bio angažovan kao spoljni saradnik Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode. Zatim je tu i Plan upravljanja posetiocima u SRP „Gornje Podunavlje“, prvi kod nas ove vrste koji nije „mrtvo slovo na papiru“ što se tiče primene.
Najzad, formiranje utiska o istraživanom lokalnom prostoru često sam završavao u lokalnoj kulturi i umetnosti. Najbolji primer je pauza u selu Karavukovo, pre nekoliko godina, na putu do slatina „Srednje Mostonge“. Dok smo sedeli u centru sela, pažnju mi je privukao zapušteni spomenik Svetom trojstvu. Kalup, u kome se cela predstava nalazi, bio je u oblacima i po modelu sličnog spomenika u jednom mađarskom gradu, a koji je projektovala poznata fabrika za izradu skulptura od mermera – čuveni „Gerenday“. Ne samo da sam tragao i pronašao dokaz za moju pretpostavku o autorima spomenika u Karavukovu, i to u arhivu Kaločko-kečkemetske nadbiskupije, već sam identifikovao i oko 30 drugih „Gerendaijevih“ spomenika širom Bačke. Moj prijatelj i saradnik Ištvan Šiling (Istvan Silling) i ja smo o tome napisali rad koji ćemo ove godine objaviti. Ovo poslednje i nije baš tema iz geografije, ali me to ne sprečava da razvijam interesovanja za identifikaciju lokalne kulturne i umetničke baštine. Naše podneblje je u tom smislu još uvek malo poznati okean, a zainteresovanih istraživača za takve teme nema dovoljno.
Korzoportal: Odžaci su u vašem srcu, ne slučajno nastala je knjiga. Gde su koreni ovog istraživačkog rada?
Vladimir Stojanović: Knjiga „Odžaci – baština na dlanu“ sledi niz mojih istraživanja o mestu na zapadu Bačke. Vi ste u pravu i sve to nije slučajno, jer to mesto mog rođenja i odrastanja. Ipak, svaki put kada bi neko u razgovoru spomenuo kako iz te knjige izviru autorove emocije – vi kažete da su Odžaci u mom srcu, ja bih se branio rečima da ona nije rezultat lokalpatriotizma, već određenih metodologija u nastajanju ovakvih monografija. Najzad, moram priznati da nije baš sve na distanci kako bi se, možda, moglo naslutiti iz moje prethodne rečenice. Prošle godine mi je jedna Nemica, inače ćerka Odžačanke koja je kao devojčica sa roditeljima napustila ovo mesto 1944. godine, u elektronskoj prepisci napisala da ništa njenu majku nije tako vratilo u detinjstvo i oživelo slike odrastanja, kao prelistavanje knjige „Odžaci – baština na dlanu“. Kako sazrevamo i starimo, sve više tragamo za slikama naših početaka. Istraživački rad o Odžacima još traje i nikada se ne završava, uprkos tome što sa ove vremenske razdaljine ne prepoznajem svoje nekadašnje mesto. Odžaci su jedna od žrtava naše tranzicije, a što su mesta manja „udarac“ je bolniji.
Vladimir Stojanović: Gde vidite granice kako se baština ne bi pretvorila u turističku atrakciju, svetleće reklame, suncobrane koje je zakriljuju kao što je danas na Petrovaradinskoj tvrđavi?
Možda pojam turističke atrakcije u nama pobuđuje negativne konotacije, ali ukoliko je takva atrakcija saglasna sa kapacitetima sredine, zaštitom nasleđa i edukacijom o nasleđu, onda nemam ništa protiv toga. Spomenuli ste Petrovaradinsku tvrđavu, ali za mene postoji jedan radikalniji primer i to je Ulica Laze Telečkog u Novom Sadu, koju je ugostiteljstvo potpuno devastiralo i to čim se našla u turističkim brošurama. Nažalost, kod nas se ovakvim temama ne posvećuje dovoljna pažnja. U prethodnom sazivu sam bio član Nacionalnog saveta za razvoj turizma Vlade Republike Srbije i u više navrata sam insistirao na pokretanju rasprava o odnosu turizma i baštine. Uglavnom su svi odobravali moju inicijativu, ali do ozbiljnih rasprava nikada nije došlo. Još uvek nemamo snage da prihvatimo taj izazov i o tome ozbiljno govorimo.
Korzoportal: Pasionirano se bavite fotografijom. One su svedočenja o vojvođanskoj baštini, dobrim i lošim primerima. Možemo li očekivati izložbu?
Prva i za sada jedina izložba mojih fotografija održana je u Kulturnoj stanici „Svilara“ i to kao deo aktivnosti projekta „Palmculture“, gde smo prezentovali kulturno nasleđe Novog Sada i Segedina. Do daljnjeg, foto izložbe su na mom fejsbuk profilu.
Korzoportal: Kako se oseća istraživač baštine u 21. veku? Ima li nade da prošlost neće biti zaboravljena?
Vladimir Stojanović: Istraživač baštine bi trebalo da ima osećaj izuzetne šanse u svojoj borbi, sada kada primat finansijskog interesa širom sveta potire važnost tema o nasleđu i estetici izvornog u nekom prirodnom ili kulturnom predelu. Važno je istraživati, pisati, objavljivati i tako čuvati od zaborava. Pre toga, potrebno je sve uraditi da pisana reč ne ostane jedini trag o nasleđu, ali u tome pojedinac nema presudni značaj, već zakoni, institucije, građanska udruženja. Kao i u svemu, to bi trebalo da bude jedan dobro organizovani sistem, u kome su istraživači jedan od njegovih delova. Nada je prisutna kada brojimo više dobrih primera očuvanja pojedinačnih objekata baštine u odnosu prema negativnim primerima devastacije. Da li to baš sada i slučaj, neka vaši čitaoci sami procene, a na osnovu onoga što vide oko sebe.