Pravilo je da fotografija bude prateći element teksta. Ovog puta je obratno! Krystof Wielgus je profesor na Tehnološkom fakultetu u Krakovu (Poljska) koji je učestvovao na Međunarodnoj konferenciji “Tvrđave budućnosti” održanoj u okviru Festivala uličnih svirača 2019. Kao poklon organizatoru (Suburbium) poslao nam je seriju fotografija Petrovaradinske tvrđave. Autor eseja “Izgubjen na mostu ( Dobri duh Podgrađa) varadinska, večernja veduta” je Franja Petrinović (Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, Suburbium 2007).
Da li baš treba verovati prilježnim pričalicama, koje, potajno željne neke naknadne slave, neumorno i bez zazora okupiraju noćne programe lokalnih radio- stanica uznemirujućim pričama o mnogim neobjašnjivim pojavama? Iz večeri u veče, zaklinju se poverljivim glasom, tišinu usnulih soba baroknog Podgrađa Petrovaradina remete neki čudni zvuci, pucketanja i neobjašnjiva škripa nameštaja, tek da prekinu i rasprše pahuljasto paperje ono malo preostalih snova nekadašnjih gradskih beležnika, učitelja i domaćica.
Da li baš treba slušati sve te, spiritizmu sklone somnabule onih koji u panici prekinutih snova vide duhove nekadašnjih stanara i siluete svih onih koji su živeli, gradili i čuvali bedeme utvrđenja izniklog na steni preko reke, koja se diže osunčana, a zove se u stihovima i Dojčina Petra Varadin?
Da li je zaista kucnuo čas konačnog svođenja računa? Pa je baš iz tih razloga onaj preki i mahniti Petar, nekada posednik ogromnog atara na mestu današnjeg Novog Sada, kome je krajem dvanaestog veka, zbog izvršenih ubistava konfiskovana sva imovina, ovih dana čvrsto rešio da dođe po svoje. Tvrde, on je tu samo da razgleda svoj atar.A drugi? Da li je, zaista, moguće da ljudi petrovaradinskog Podgrađa imaju neki tajni život?Ko zna? Verovatno da za sve što se dešava i što će se dešavati postoji racionalno objašnjenje. Pa i za ovo. Međutim, zbunjuju i unose nedoumicu oni manje pričljivi i hrabri, koji ,u Preradovićevoj ulici, vire iza prozora prekrivenih prašinom, iza drvenih kapija koje se teškom mukom otvaraju, i oni bojažljivi, koji retko prominu ulicom, samo onda kada svoje kuhinjske ostave dopunjavaju s polovinom kilograma narodnog hleba. Jer, sigurno potajno misle, da baš o tome nikako ne bi trebalo da se priča. Ne izazivati, jer bi moglo da bude i gore. I to mnogo gore.
Čak i one koji nisu radoznali, i one kojima nije baš do priče, verovatno, bar ponekad prekrije veo pitanja o tome šta se krije iza drvenih kapija Podgrađa. Neka tiha veselost dvorišta, lenje mačke na suncu, zasadi šeboja, gomile odbačenih i nepotrebnih stvari, stare cigle i crep, zaboravljena burad, pokvareni bicikli, probušene gumene lopte, flaše, konopci otežali od opranog rublja? Ili starci koji korovim metlama bezuspešno metu svoju prošlost, izlažu prolećnom suncu maturska odela i glancaju potamneli escajg sa nekadašnjih balova i zabava? Možda dobroćudne bake, u odorama veštica, mrvicama krpe rupe starih rana i uspomena, zbunjene pod naherenim i natrulim nadstrešnicama, pored zidova nagriženih memlom?Ili se samo bogu mole, zalud?Samo, o tome ne treba da se priča. Baš nikad. A i o tome kako se sve neizbežno menja. Naravno, ni o tome kako život neumitno prolazi, zaboravljajući nas zanavek, poput odbačenih i u travu zaraslih staklenih pivskih boca. I o tome da se gotovo stišao onaj pritvorni glas budućnosti, koji sve više svojim čavrljanjem o zaludnosti ispunjava uši nekog drugog.
Kad pažljivo razmislim, za neke odluke, u atmosferi konfuznosti koja nas obavija poput magle, ne moraju postojati brojni i valjani razlozi. Tako da, uostalom, i ne treba da čudi rešenost da se dobrovoljno prijavim, bar na izvesno vreme, za obavljanje dužnosti i zadataka dobrog duha petrovaradinskog Podgrađa. Posao kao i svaki posao. Radiću ga čestito i valjano, kao i sve druge.Niz prednosti je na mojoj strani. Kao prvo, živim pouzdano u nekoj vrsti raskoraka između dva stoleća. Bio sam i komunista i socijalista, a duša mi vapi za neizbežnim demokratskim promenama. Zahvaćen sam talasima tranzicionih dešavanja, izgubljen na mostu nesavršenosti, čežnjivih očiju uperenih ka idealu koji neću doživeti. Zube polako gubim, kosa mi je odavno postala potpuno bela. Uostalom, svi kažu da živim u zemlji prenaseljenoj ostacima prošlosti, avetima prošlih vremena, duhovima i senkama propalih ideologija i poraženih snaga, koje se množe kao gliste posle kiše.
Zato sam napisao neku vrstu pažljivo intoniranog dopisa predsedniku Mesne zajednice Petrovaradina, nabrajajući navedene razloge i naglašavajući svoju želju. Takođe, nisam mogao da odolim a da ne spomenem činjenicu da, ako već neki bez rezerve tvrde da je Podgrađe prepuno duhova, sasvim sigurno još jedan, po mnogo čemu različit, neće biti suvišan. Ako ih nema, onda sam spreman da predstavljam živi dokaz da postoje. Mogu me noću zatvarati da ne bih kvario njihove snove, a preko dana mogu zabavljati radoznale turiste. Uostalom, ako se Podgrađe ponosi svojim moćnim i zaslužnim građanima, ako ulice ponosno nose njihova imena, zašto ne bi raspolagalo i svojim ličnim duhom. Jedno je sigurno, u klasifikatoru ovovremenih zaludnih zanimanja i specijalnosti, obavljanje spiritističkih poslova, zapravo profesija službeno priznatog duha čini mi se najbezazlenijom. A ko zna za šta to može biti dobro.
Samo, o tome ne bi trebalo da se priča kad ne bi postojalo nešto mnogo jače od htenja i želja, nešto što nagoni na pričanje u tmastim i tamnim noćima kada snovi postaju teški, a nešto bolno naleže na ulice Novog Sada progoneći uporne šetače, koji, nalik na pokisle krošnje kestenova, odolevaju nedaćama i ćudima vremena. Kao i mene, suvišnog čoveka postsocijalizma na razmeđu stoleća, odavno srodnog onom, jednom opevanom,uvaženom građaninu Sofroniju Popadiću, koji je stalno živeo sve tiše i poštapao se sve lakše.Ili možda i samog blaženog Sofronija, glavom, bradom, šeširom i štapom za koga su tvrdili, a kažu i danas, kako su ga zaboravili i građani i smrt. Kao i mnogo toga. Zaboravili, pa još i da ne govore. Sofronija, čije ime može samo da se još pročita još samo u knjigama. Pobogu, zar su zauvek nestali svi ti, sa imenom Sofronije? Hteli ili ne da priznamo, u jednom sumnje nema – on je još uvek prolazio sitnim korakom, u prvi suton, duž bedema i šančeva trskom nabujalih, ispod nakostrešenih platana, pa preko pontonskog mosta pravo na Trandžament, on još uvek oran za šetnju i duga razmišljanja starački svuda hodi, starački odenut i starački nasmešen. I ponavlja, kao za sebe, stečajni, socijalni i nostalgični lament: Ko zna za šta je to dobro. Ko zna za šta je dobro to što veče opet pada, što se izgled mostova menja, što Dunav preti izlivanjem, što su se neke zgrade šćućurile, tu gde jesu, što autobusi kasne, što muči kostobolja, što mnogo čega nema.Njegove korake i ritualna kretanja su već davno u svojim sećanjima pohranili novosadski nadobudni poslenici i usedelice koje nikad ne gube nadu, dok je on gotovo pola stoleća u sebi prebirao socijalne aktovke sa periferije, popucale fasade, posečena stabla, nestale mostove, i brisao antikvarnu prašinu sa literarnih žurnala. Lepo je ako se i njegov duh bar nekima priviđa, lepo je ako skučenost i teskobu napuštenih zgrada narušava njegova lakokrila pojava.
Samo, ni o tome se ne govori, jer više niko i ne sumnja da je sve oko nas ustrojeno da se dokaže kako prolazi slava ovoga sveta. I niko više ne sumnja da i vrapci horski pevaju kako ništa nije kako je nekad bilo. A to kako je bilo, odavno se u njegovom sećanju odomaćilo, kao što se razbaškario, prilično komotno i gotovo familijarno, jedan svet koji pokušava da se izbori sa glasnom vrevom i metežom nadiruće pošasti.Valjda samo zato, dok stoji na dunavskoj obali, uporan i stamen poput pripravnika kakvog zavoda za statistiku, i beleži odocnele šetače, bicikliste, pse i zalutale ljubavne parove, iščekujući one vozove koji kao da iz Dunava iskaču na nekadašnji gvozdeni most i jure poput divljih konja u njegovom pravcu, valjda samo zato ne primećuje onu, iza leđa, uvek nadolazeću buku grada u ekspanziji. Kao što i ne čuje škripu teških kamiona, metež i galamu pijace, sav cilik ovovekovne gvožđurije. Valjda samo zato zanemaruje drečavu muziku, dovikivanje pridošle mladosti, teški romor Bistrice sa nekoliko desetina hiljada stanovnika, i ne drhti u senci skorojevićkih kolonada koje polako natkriljuju život.
Valjda samo zato, ispisujući tanani kanconijer prošlog sveta, još uvek jasno vidi, baš sada, Lazu Kostića kako trči ispod rascvalih jorgovana podno Tvrđave. I čuje zvuke onog vojnog orkestra, sa svečano doteranim muzičarima, koji je svakog petka ispred Beogradske kapije priređivao koncerte. I sprema se, kao i uvek, da do samog pucanja ružoprste zore svrati, u laganom mimohodu, Kod zvezde, Kod jagnjeta,Kod zelenog drveta, Kod slona, Kod vola, Kod jelena, Kod divljeg čoveka, Kod crnog orla, Kod ključa, Kod crnog kotla, a onako jutarnje poletan bar na trenutak sklopi oči Kod crnog medveda. Samo da i u toj noći ponovo vidi kako se neštedimice toči crveno budimsko, belo šopransko, bermet ili pivo.
Da li da mu mahnem rukom, tek da stresem prašinu sa listova biljki zaboravljenog herbarijuma?Dok i sam još uvek prebrojavam mahovinom nagrižene crepove na zgradama koje su se, tamo preko Dunava, umetnule jedna preko druge, sabile i šćućurile pred naletima teskobne budućnosti. Dok deklamujem sebi i večernje prohladnom zraku sve stihove ispisane Podgrađu u čast, koji me sada podsećaju na sasušene leptire probodene zarđalim čiodama, na sve one idilične bljezgarije i splačine o kafanama, kućama, otmenosti i posebnom duhu, prosute poslednjih godina po našim glavama. Da ga pitam da li još uvek uspeva da se, bez ogorčenja, ironično podsmehne svim slikama iz ilustrovanih porodičnih časopisa, namolovanim dopisnicama, amaterskim fotografskim izložbama i rukom obojenim razglednicama.Užasava li se još uvek nad tom prošlošću ispisanom količinom ribljeg paprikaša i nad lažnim cilikom starogradskih pesama i tamburaških bandi?Da mu dojavim kako, uprkos činjenici da vozovi neizbežno kasne, današnja administracija ponekad deluje savršeno precizno i pedantno. Naročito kada želi da saopšti neizbežne laži. Poput činjenice da duhovi ne postoje. Onaj ko zaziva duhove, poželeli su da mi saopšte, mogao bi se suočiti sa ozbiljnim problemima. Inicijativa koju sam poduzeo mogla bi se u važećoj pravnoj nomenklaturi okarakterisati kao ozbiljna uvreda i uznemiravanje građana. Postoje važnije stvari od duhova, rekla mi je ljubazno službenica. Da li mi se čini normalnim da priče o starim dobrim vremenima zauzimaju tako važno mesto u mom životu? Ne mislim li da još samo starci uporno pričaju o klimatskim promenama i starim dobrim vremenima? Ma, naravno da znam.
Međutim, neki još tvrde, ne bez razloga, da su se baš juče rukovali sa zamišljenim i tužnim Sofronijem. A drugi tek u noćnom programu beleže da njegov duh šeta iznad srušenog Bruk šanca, isturenog bastiona, lebdi nad Ostrvskom tvrđavom i Inzel šancem, koju je progutao visok vodostaj i promena toka, pa sve do Vaserštata, ponekad pomno evidentirajući nastale promene. Uprkos administrativnom negiranju činjenice da duhovi postoje. Kao što znate, istina je sasvim drugačija. Mi postojimo, samo smo na trenutak zastali na jednom od nepostojećih mostova koji je povezivao obale Dunava. Izgubljeni. Izgubljeni na mostu, suvišni ljudi na razmeđu vekova, umorni od potcenjivanja. Kao i svi. Kao cela zemlja.Zar sumnjate da je malen broj onih koji ponekad stoje na mostu, izgubljeni? U pitanju su čitavi gradovi izgubljenih ljudi. Prepuni autobusi, banke, pošte, vozovi, areodromi. Baš u naše vreme sve je više ljudi koji čuvaju kao tajnu vlastiti utisak promašenosti i izgubljenosti, iščekujući spasonosno razrešenje. Uostalom, ne postoji tajni život. Postoji samo osećaj, jači no ikad, da neki drugi žive umesto nas naše živote, neku od mogućih verzija, neku koju nikad nismo uspeli da ostvarimo.
PROČITAJTE I: kultura-secanja-vladimir-mitrovic-miroslav-silic-arhitekta-pavle-zilnik/, tekst-u-fokusu-lisabonska-prica/, tekst-u-fokusu-suburbium-obasjava-petrovaradinski-gradic/, evropska-unija-plaketom-tablom-oznacila-nagradeni-projekat-tvrdava-bac, tekst-u-fokusu-mediteran-u-delima-iz-kolekcije-pavla-beljanskog/, vikend-prica-suparnici/