Savka Subotić je žena koja je krajem 19. veka naprednim shvatanjima koja su se odnosila na važnost obrazovanja žena pre svega u seoskim sredinama, doprinela osnivanju ženskih škola i ženskih zadruga u tadašnjoj Kraljevini Srbiji. Obilazila je sela i upućivala žene da se posvete veštinama veza i tkanja ne samo za kućnu upotrebu, organizovala je međunarodne izložbe srpskih rukotvorina, pisala, vatreno izlagala svoja ubeđenja na međunarodnim tribinama i bila prepoznata po feminističkim stavovima u Evropi i Americi. Danas je zaboravljena! Knjiga Gordane Stojaković „Savka Subotić (1834 – 1918), Žena koja nije ništa prećutala“ doprinos je negovanju kulture sećanja, stoga ovaj Tekst u fokusu. Fotografije sa dokumentarne izložbe u Muzeju Grada Novog Sada „Savka Subotić narodna majka“ autorke Dušanke Marković.
… Интересантна су њена размишљања о медиокритетима, талентима и генијима у једном народу. Сликовито пореди медиокритете са равницом, таленте с бреговима а генија с њиховим врхунцима, сматрајући да геније доноси нове идеје, а таленти „тим новим мислима у борби са предрасудама пут крче“ (Израђује: анализира и доноси закључке, прим. Гордана Стојаковић, даље Г.С.) Савка Суботић сматра да су велики таленти, као и „велика лудост“, реткост, али да лудост привлачи публику „јер ласка људским слабостима“ и масама „импонује са сваким разметањем које публика у свом незнању за надмоћност држи… и што је лудост већа, тим се публика више за њу отима“ (Исто, прим. Г. С.).
Критичко размишљање о европској цивилизацији коју она зове „данашња назови цивилизација“ (Исто, прим. Г. С.) иде у неколико праваца. Један је у томе што, како она примећује, постоји снажна тенденција модерне културе да превлада „спољашњим бљеском“ (Исто, прим. Г. С.), јер се тежња свеобухватности спољашњег утиска већ тада снажно осећала у јавном и приватном животу многих народа. Већини је циљ био да буду „богати, угледни, изображени, паметни“, али мало их се упутило „оним путем који том циљу води“ (Исто, прим. Г. С.). Рад, штедња, лична врлина, мукотрпан процес образовања путеви су што до постављених циљева воде, али се тим путевима и тада ређе ишло. Ту је и изостанак способности да се појаве у друштву и личном животу свеобухватно сагледају. Савка Суботић је сматрала да у српском народу постоји тенденција да се појава „више са њене статичне него динамичне стране“ посматра, „те стог живимо од данас до сутра јер ми смо лењи не само у раду, него и на мишљењу, то је још горе јер непромишљена акција или ти радња често више штети него никаква“ (Исто, прим. Г. С.). Узрок свега наведеног Савка Суботић је видела у брзини промена унутар друштвено-политичког и економског контекста после 1848, јер је тако нагла промена, наиме, нагомилала многа отворена питања од значаја за народе, државе и појединце, а управо од темпа друштвених промена зависи да ли ће се и који ће се слојеви друштва прилагодити насталим ситуацијама, а „да се фатално не наруши њихова људска и економска, физичка и морална суштина“ (Polanji, Velika transformacija, 49, прим. Г.С.). Међу свим питањима у контексту друштвених промена Савка Суботић је као кључно издвојила „изображење великих маса народа“ (Савка Суботић. Културне слике. РОМС. 5.570 , рукопис, прим Г.С) што је био део платформе механичког материјализма.
Друга особеност европског друштвеног контекста коју је Савка Суботић навела био је недостатак оригиналности и превладавање шаблонског система или, како она пише, система калупа који од људи прави „умне машине“ (Исто, прим. Г. С.), а од већине интелигенције – медиокритете. И опет учитава општа запажања о европској култури у контекст у коме се налази српски народ, сматрајући да се, и поред тога што у српском народу претежу даровита деца, услед њиховог „одвећ једноставног“ образовања (јер није свака школа за свакога), ипак „већ (…) унапред зна ко ће шта бити правник, медицинар или техничар“ (Исто, прим. Г. С). А према њеном мишљењу, напред су ишли само они народи који су схватили да постоје различите потребе и у складу с тим оснивали разноврсне мушке и женске школе, што је код српског народа изостало.
Поред једностраног и шаблонског образовања у српском народу, антагонизму између потреба за образованим особама и онога што се реализовало доприносиле су и стипендије, будући да су се многи школовали за оно што су могли, а не за оно за шта су били обдарени. Уз то, Савка Суботић је приметила да је протекција, која је била саставни део система стипендирања код Срба, била разорна снага што је у простор од изузетног значаја за народ уводила корупцију, са свим последицама које из тога проистичу.
Савка Суботић је затим приметила да се у српском народу омладина „која није даровита“ слала у трговце и занатлије, што је, према њеном мишљењу, била велика грешка и разлог што у Срба нема богатих људи. Сматрала је да је и за трговце и занатлије потребна „женијалност“ (Исто, прим. Г. С.) јер они за народ могу више да ураде него књижевници (Овде се могу наћи сличности са ставом Светозара Марковића, који је овако описао српско друштво у Аустроугарској у другој половини 19. века: „… тај наш организам – друштво – састоји се из болесних и слабих руку и ногу – одговарајући земљоделском и занатлијском слоју – из напредног трбуха – трговачки свет – и из закржљаног мозга – интелигенција и научењачки свет… таки организам ил друштво постојати не може…“ Лекаре у српском народу је видео као занатлије који лоше раде свој посао јер не едукују народ, не боре се против заосталости и предрасуда, већ се баве књижевним радом од кога је мало користи. Слично је мислио и о књижевницима правницима којима је недостајало широко образовање, нарочито из природних наука, и који су човека видели као роба који се мора другом створу клањати. Видети: Светозар Марковић, „Друштвено-економско стање код аустро-угарских Срба“, Радник, 31. март 1872, 137–142,прим. Г.С.) везани за језик једног малог народа. Како каже Савка Суботић, „само женијални трговци, занатлије и уметници“ у српском народу могу богати постати јер „им је отворен свет“ (Савка Суботић. Културне слике. РОМС. 5.570, рукопис, прим Г.С). Помањкање даровитих и образованих људи у трговини и занатима за Савку Суботић је један од главних узрока што српско друштво не напредује „у међународној конкуренцији“ и што га „странци експлоатишу на свим гранама привреде“ (Савка Суботић. Човек је у непрестаној борби са природом. РОМС. М. 5.572, рукопис, прим. Г.С.)…
Гордана Стојаковић „Савка Суботић (1834-1918), Жена која није ништа прећутала. Академска књига, Легат Светозара Петровића, Нови Сад, 2018
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: izlozba-protiv-zaborava-savka-subotic-narodna-majka, novi-sad-2021-evropska-prestonica-kulture-k-a-t-programi-zenskog-kulturnog-aktivizma, branka-parlic-nevidljive-kompozitorke, katalin-ladik-bez-radosti-ne-vredi-stvarati, intervju-jarmila-vesovic-umetnost-zblizava, tekst-u-fokusu-suburbium-obasjava-petrovaradinski-gradic