Daniela Vukov Rus nedavno je u Subotici osnovala Studio za ilustraciju i dizajn „Šušumige„. Njena poslovna karijera počela je na polju međunarodnih projekata, ali je maštala o drugačijoj kreativnosti, imala je na umu široko polje kulture. “ Ključni momenat je bio kada su mi upravnica Galerije Matice srpske Tijana Palkovljević Bugarski i njen tim ukazali poverenje da ilustrujem njihovu dečju publikaciju kao moj prvi veliki projekat.“ Intervju za korzoportal. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Lična arhiva D.V.R.
Korzoportal: Upoznala sam vas u potpuno drugačijim poslovnim prilikama pre dvadesetak godina, pa sam se iznenadila kada ste osnovali Studio za ilustraciju i dizajn „Šušumige“. Kako se to dogodilo?
Daniela Vukov Rus: Rekla bih da je to jedan spori proces, preobražaj koji je trajao dvadeset godina. Iako sam formalno obrazovanje stekla na Fakultetu političkih nauka i bavila se poslovima koji su podrazumevali uglavnom menadžment međunarodnih projekata, oduvek sam osećala da je moj pravi poziv nešto drugo, ali nisam bila u stanju da to definišem na pravi način. Nešto što podrazumeva kreativnost, stvaranje, upošljavanje ruku. Od malih nogu sam volela da crtam i mislim da je veliki uticaj imala moja vaspitačica, jer smo isprobavali mnogo tehnika i različitih stilova likovne umetnosti. Dar za crtanje je ostao u senci formalnog školovanja, sve do momenta kada sam 2008. od supruga dobila za rođendan časove crtanja i slikanja u školi akademske slikarke Aleksandre Đurić iz Novog Sada. Tu sam se preporodila, ponovo počela da koristim boje i četkice, savladala razne likovne tehnike i provela četiri divne godine na časovima koji su bili poput terapije. U međuvremenu sam se približila kulturi i kroz posao. Radila sam sjajnim ljudima koji su mi i danas prijatelji, na zanimljivim projektima ali sam imala česte i duge periode nezadovoljstva svojim profesionalnim životom. I onda je došla korona, koja mi je okrenula život naglavačke, ali u pozitivnom smislu. U tom trenutku sam bila između poslova, razmišljajući šta dalje. Bili smo zatvoreni u stanu, sa dvoje male dece, svi pomalo napeti, ne znajući koliko će pandemija trajati. Moj ventil je bio povratak likovnoj umetnosti kao hobiju kome sam se povremeno vraćala. Počela sam svakodnevno da crtam za kuhinjskim stolom i objavljujem radove na Instagramu. Uglavnom scene iz našeg porodičnog života, crteže sa temama kao što su roditeljstvo, majčinstvo, različite uloge žene u društvu… Ne samo da mi je ta rutina bila značajna za očuvanje mentalnog zdravlja tokom “zaključavanja”, nego sam u tridesetsedmoj godini konačno osvestila činjenicu da je ilustracija ono što je moj poziv. Ljudi su lepo reagovali na ilustracije, a ja sam uživala u stvaranju! Stigle su i prve profesionalne ponude, ređali su se projekti i nakon godinu i po dana sam se dodatno ohrabrila i osnovala svoj Studio “Šušumige”.
Korzoportal: Zbog čega ste vaš Studio za ilustraciju i dizajn nazvali „Šušumige“ ?
Daniela Vukov Rus: Nekad davno sam čula taj izraz i dopao mi se. Mislim da je značenje nešto „a la blesavko“, neko ko je neozbiljan i vetropir. Izraz sam koristila u vrlo dobroćudnom kontekstu i često sam svoju decu u šali nazivala šušumigama jer su poprilično bleskasti i puni vetropirskih ideja, pa je to bila i inspiracija za ime. Osim toga, poslovno ime moje firme je izmamilo popriličan broj osmeha inače ozbiljnih šalterskih službenica po različitim državnim institucijama.
Korzoportal: Vaši crteži, ilustracije odišu vedrinom u izrazu i boji. Rukopis je prepoznatljiv, odaje vašu narav. Kako biste opisali sebe dok stvarate vesele porodične i lične prizore. Da li je osnova u vašem srećnom detinjstvu?
Daniela Vukov Rus: Često dobijam komentare kako su ilustracije nežne, vedre i vesele. Kolorit je nekako intuitivan, mada se trudim se da eksperimentišem u tom segmentu i isprobavam boje koje ne bih na prvu loptu koristila. Zanimljivo je da privatno volim „mračnije” teme i kolorite, kao i da mi narav nije baš uvek ružičasta kao što su ilustracije. Odabir teme dosta zavisi od trenutnog raspoloženja i toga šta mi se dešava, ali za sada su to uglavnom bile ilustracije sa pozitivnom konotacijom jer inspiraciju crpim iz ispunjenog i stabilnog porodičnog života, a pokušavam uvek da dodam i dozu humora. Deca su mi neiscrpan izvor inspiracije, kao i roditeljstvo uopšte a volim i da ilustrujem i emotivna stanja kroz koja svi prolazimo, kako pozitivna tako i negativna. Detinjstvo mi je bilo lepo, kao što su generalno bile lepe i osamdesete godine prošlog veka.
Korzoportal: Sada ste se iskazali kao ilustratorka knjige, tematskih crteža, i šerpa vam je bila inspiracija na jednom konkursu, autorka ste i jednog vizuelnog identiteta… Gde je vaš rukopis ilustratorke do sada prepoznat/objavljen?
Daniela Vukov Rus: Do sada sam ilustrovala četiri knjige za decu i to je nešto u čemu posebno uživam. Vrlo je lep i izazovan posao jer se u procesu donosi puno odluka vezano za likove, tehniku, stil a pre svega je zadatak da se prenese neka suština, duša knjige u saradnji sa autorom. Moj prvenac je “Moj grad: Novosadske umetničke priče” u izdanju Galerije Matice srpske, dok su preostale tri samizdati jer je autorima dosta teško da se probiju na tržištu izdavaštva. Osim toga, sve više mi se obraćaju porodične firme ili udruženja radi kreiranja vizuelnog identiteta. U tom pogledu mi je do sada najznačaniji projekat za liniju proizvoda prirodne kozmetike “Eterični parfem”, tako da polako uplivavam i u dizajnerske vode. Često ilustrujem publikacije i materijal u okviru projekata koje realizuju udruženja ili institucije. Jedan od njih je i bio projekat podizanja svesti o emocijama i emotivnim stanjima u kontekstu pandemije koji je realizovao Festival mentalnog zdravlja. Jedan od mojih radova bio je deo izložbe festivala ilustracije “Ilustrofest” u Beogradu. A kada nemam projekte za klijente, trudim se da održavam formu ličnim projektima koji se kasnije mogu i ne moraju pretvoriti u proizvod – knjigu, poster ili razglednicu. Svesna sam da moram još puno da učim, radim, istražujem i usavršavam se u ilustraciji, tako da su lični projekti idealni za to.
Korzoportal: Gde plasirate svoje ilustracije, kako osvajate prostor i pridobijate naručioce vaših proizvoda među kojima su i prigodne čestitke. Nije jednostavno biti na tržištu?
Daniela Vukov Rus: Ilustracija je, čini mi se, dosta zahvalna oblast jer je primena široka, ali je potrebno uložiti puno truda. Mogu se pružati usluge ilustrovanja za različite potrebe pojedinaca i grupa, a opcija je i razvoj sopstvenih ilustrovanih proizvoda poput printova, odevnih predmeta, predmeta za dekoraciju i slično. Sve je to deo mojih planova za budućnost. Mnogo je izazova, a potrebno je i malo sreće. Komunikacija sa publikom počela je preko Instagrama (@shushumige.illustrations) i još uvek je to osnovna platforma putem koje objavljujem nove ilustracije i preko koje mi dolaze stižu poslovi i porudžbine. Sledeći korak koji planiram je pokretanje sajta Šušumige koji će imati funkciju portfolija i veb prodavnice, ali će društvene mreže i dalje ostati važan kanal za interakciju sa publikom. Veštine koje sam stekla radeći menadžerski posao su mi sada veoma značajne u pogledu planiranja razvoja mog malog kreativnog biznisa, tako da imam osećaj da su se kockice konačno lepo posložile.
Korzoportal: Od Subotice do Novog Sada, zatim povratak u rodni grad, kako ste prevazilazili prepreke, ako ih je bilo?
Daniela Vukov Rus: Povratak u rodni grad nakon petnaest godina provedenih u Novom Sadu nekako se poklapa sa ovim novim profesionalnim početkom. Mirniji tempo života i druženje sa porodicom i prijateljima iz detinjstva je ono što nam je bilo potrebno. Zapravo, nije više toliko bitno gde živite kada se velika većina profesija preselila u virtuelni prostor i rad od kuće. Novi Sad je i dalje grad za koji sam veoma vezana, u kome sam stekla prijatelje među kolegama i poslovnim saradnicima i gde sam započela svoju novu profesiju. Ključni momenat je bio kada su mi Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske, i njen tim ukazali poverenje da ilustrujem njihovu dečju publikaciju kao moj prvi veliki projekat koji je bio prekretnica. Hvala im veliko na tome. Što se lekcija tiče, dosta sam ih naučila. Rekla bih da je život prekratak da bismo radili nešto što ne volimo ili ono što ispunjava očekivanja drugih. Nikada nije kasno za promenu, a često smo sami sebi najveća prepreka. Možda nikada ne bih preskočila tu najveću prepreku – sebe i svoju nesigurnost – da nisam imala bezrezervnu podršku mog životnog saputnika koji je dobrim delom zaslužan za to što danas, kada me pitaju šta sam po zanimanju, sa ponosom kažem – ilustratorka!
PROČITAJTE I: leto-u-vrtu-galerija-vladimir-dimovski-vizuelna-kultura-i-ideologija/, prica-bela-tehnika/, zensko-oko-a-s-prilog-za-vedrinu/, o-starosti-i-starenju-slavenka-drakulic-nevidljiva-zena-i-druge-price/, poezija-dragica-stojanovic-selidba/