Jana Juranjova (1957) je slovačka književnica. Objavljuje knjige proze, razgovora, dečje knjige, piše drame. Nagrađivana, prevođena. „Bela tehnika“ jedna je iz „Antologije ženske priče“ koju priprema izdavačka kuća Agora, Zrenjanin. Prevela sa slovačkog: Zdenka Valent Belić. Foto:korzoport
Šta imaš novo za mene, dragi moj? Šunkicu, namaz od belog luka, bakalar, grickalice… Slaninicu ću sačuvati za noćne šetnje po stanu.
Ćutiš, ništa ne govoriš. Ne pitaš, samo nudiš, pružaš brojne mogućnosti. Svaki čovek bi umeo da ceni tvoju dobru volju i spremnost, ali niko ne bi znao da se prema tebi ponaša tako pažljivo i ljubazno. Jer znaš, treba se postarati da ti uvek imaš šta da ponudiš.
Mi smo drugari. Jako dobri drugari. Naš odnos je jasan, čist, neopterećen, ispunjen. Nema potrebe da se vazda preispituje i da se neprekidno njime bavimo. Oboma nam to odgovara. Ko još može da se pohvali da ima takvu vezu?
Svratiću u prodavnicu da pazarim, baš ću se umoriti. Doneću sve kući. To je najteža faza u ovom procesu. Međutim, dušu mi greje pomisao da to radim samo za tebe i mene. Ne punim ovisnuti pivski stomak nekog parazita. Pivo ne kupujem uopšte. Zatim kod kuće povadim bakaluk. Najpre fino na sto. Još malo uživam gledajući predivan asortiman. Onda počnem sve da slažem. Jaja u udubljenja unutrašnjeg prostora vrata, mleko pored njih. Unutra: majonez, maslac, namaze, salame, sir, paštete i još nekoliko delikatesa, lepo zapakovane kako ne bi upili druge mirise. U donje fioke poslažem sveže povrće i voće. Ništa nije važnije od zdrave hrane. Posle svih tih dimljenih suhomesnatih proizvoda i kremeša (vrsta kolača slična krempiti, prim.korzoportal)…
Kada sve smestim gde treba, zatvorim vrata i pomazim te po njima. Videla sam taj pokret u nekoj reklami. Mada se u njoj frižider ponašao šašavo. Izbacivao je iz sebe sve što je, navodno, nezdravo. Ostavio je samo neki sir – nemastan i neslan, u tom slučaju bi čovek mogao da jede lepak i papir pomešan sa ostacima gume kojom deca brišu knjige na kraju školske godine. Ti nisi šašav, skroz si normalan. Ti si upravo onakav, kakav treba da bude jedan pravi frižider. I tako, kada zatvorim tvoj gornji deo, tvoje grudi u kojima ti se nalazi duša, tvoje srce… kada zatvorim gornja vrata, otvorim riznicu tvoje unutrašnjosti, tvoju osnovu – zamrzivač. Uredno poslažem pileća krila. Sama pomisao da ću ih pržiti ili praviti krilca u bademu i soja sosu, mi pričinjava osećaj apsolutnog blaženstva. Dobro je kada čovek ima čemu da se raduje. Nakon kratkog uživanja poslažem i smrznuto povrće i na kraju – sladoled. Sa prženim orasima. „Taj je najukusniji“, rekao mi je momak u prodavnici koji je preturao smrznute proizvode. Ja sam se dvoumila između straćatele i jagode. Ne znam zašto, ali poslušala sam ga. I zamisli, bio je u pravu. „Sve sam isprobao i onda sam se ustalio na ovom“, poverio mi se. Slatko sam mu se osmehnula i otišla do kase. Samo mi to još treba u životu, da uspostavljam neka sladoled poznanstva. Očigledno je upravo punio svoj frižider. Ili frižider za celu porodicu. A čak i da je i frižider samo za sebe. Nikada više ne bih volela da živim sa tuđim frižiderom. Definitivno više nikada ne bih nikom dopustila da mi bude blizak i da bude blizu tebe, dragi moj, da te ždere i da te opterećuje čestim dolascima ili čak da dovikuje: „Dodaj mi ovo, dodaj mi ono!“ Nikad! Nikad više neću dopustiti da se prema mom Miloradu neko tako surovo ponaša.
I zato ću te pomaziti po ručki na vratima i nakon toga po boku. Tu imaš magnetima pričvršćene poruke za mene. Krv, holesterol, srce, podići lekove. Da, moj Milorad me uvek sa razumevanjem i blago podseti da se treba brinuti o svom zdravlju. Još uvek postoje fine tablete koje sve to mogu da izbalansiraju.
Niko sa tobom nije razgovarao tako iskreno, otvorenog srca. Srce na pavlaci ću kuvati u subotu. Ti tiho sviraš u mojoj kuhinji a stan je još uvek jako udoban. Kada prestaneš da zujiš, u stanu je tiho, čuje se samo kuckanje kazaljki na satu i kapljanje vodovodne slavine, puštanje vode u WC šolji kod komšija…
Da li se sećaš od kada smo sami u ovom stanu, koliko već ima? Sedam godina? Sad će osma. Ostali sam ovde samo ti i ja. Sve ostalo je odneo. Tada sam spavala na nekom čudnom ležaju i budila sam se noćima. Ni sama nisam znala šta me je, zapravo, probudilo, ali sam imala osećaj da se bojim u stanu. U dnevnoj sobi je otkucavao časovnik. Inače bi bilo apsolutno tiho. Povremeno bi nešto puketalo u cevima, tu i tamo bi neko prošetao po stanu iznad nas. Zatim onaj zvuk. Kao da je nešto palo, lupilo, tresnulo. Nisam znala to da objasnim. Tek sam malo kasnije to shvatila. To si bio ti, frižideru moj. Automatski si se isključivao i uključivao i pri tom si pravio te zvuke. Bio si živ.
Oh, teško mi je da pričam o tome, ali sećaš se kada sam te nakon nekog vremena od odlaska onog vagabunda otvorila? To je bilo strašno. Taj smrad. Ne, ti nisi bio kriv zbog toga. To je bila moja greška. U ovom stanu jako dugo nije niko ništa konzumirao, naravno sem keksa koji bih kupila usput u trafici… Bio si pun zaliha još od vremena dok sam ja verovala u njegovu ljubav i puna srca mu kupovala… Sećam se kao da je danas bilo, mada – zašto se uopšte sećam? Tada sam planirala veliki svečani ručak, mislim da je to bilo povodom njegovog rođendana, na svu sreću bar toga se ne sećam tačno. Oh, milosrdno vreme. A u frižideru, dakle u tebi, Milorade moj dragi, bilo je puno zaliha. Bio si prenatrpan, preopterećen. I tada se to desilo. On je već slavio na drugom mestu. Tebe nakon toga, jadničak moj, predugo niko nije otvarao. On više nije bio tu, a meni nije bilo do hrane. Bila sam glupa, ali na svu sreću, prošlo me je. Tek kada sam shvatila šta noću pravi te strašne zvuke, otvorila sam te a počela sam da preturala po tvojim utrobama. Morala sam da te isključim. Pustila sam te da se odmrzneš i većinu stvari jednostavno bacila. Kompletnu rođendansku proslavu koja se u tebi ubuđala, oprosti mi. Oprala sam te sa sirćetnom vodom, i otišla sam da kupim upijač mirisa. In onda sam nakupovala sveže namirnice. To nas je zbližilo. Sprijateljili smo se, a od tada…
Počinjemo da ličimo jedno na drugo. Ja i moj Milorad. Onaj što je otišao odavde, me odavno ne zanima. Povremeno ga sretnem, sasvim slučajno. Jer ja njega ne izbegavam, nemam razloga. Time bih pokazala da mi je još uvek važan. A nije. Nimalo. Jadan je on. Dozvoljava sebi razne niske stvari. Nedavno me je pitao, kao, kako sam, a kada sam mu rekla da sam odlično, odvratio je „ličiš na onaj tvoj frižider“. Rekao mi je to drsko. Mislio je da ću se uvrediti, hteo je da me ponizi. Jadnik, on ništa drugo ne zna. Nasmejala sam mu se i zahvalila na komplimentu. Kad bi samo znao koliko smo bliski i koliko ja tebe volim.
Zašto ima potrebu da vređa svoju bivšu ženu? Trebalo bi da bude srećan i sa onom njegovom novom, vitkom što je uvek na dijeti. S onom što mu servira đakonije. Od čega li je tako frustriran da je počeo mene da napada, ako između nas više ništa ne postoji? Nije pronašao svoju sreću i sada mene podbada? Ljubomoran je? Neću o tome da razmišljam, to nije moja stvar. Ja živim svoj život. Neću da krijem da to mene raduje. Nek pukne od besa i zavisti. Od ljubomore? Teško… Mada ko zna. Nije isključeno da je primetio da zračim od zadovoljstva. Da se na meni vidi da ja, njegova bivša, nekog iskreno volim.
A zašto ja ne bih mogla da ličim na frižider? Ko je ikada odredio koji su oblici za ženu odgovarajući, a koji nisu? A da to neko i jeste propisao – šta mene briga za to? To je isključivo stvar ličnog mišljenja. Ne, nije to stvar ličnog mišljenja. To je stvar osećanja.
Sve vreme, koliko sam sa njim živela, hranila sam se zdravo ili nisam uopšte jela. Kuvala sam samo za njega, a ja sam se pri tom suzdržavala. Mršavila sam da bih mu se dopala obučena, gola, u kupaćem kostimu, u krevetu, u peškiru kada izlazim ispod tuša. Vežbala sam ko luda, odlazila sam da se znojim u teretanu, na aerobik. Kontrolisala sam nabore na stomaku, i sve vreme sam one njegove zaljubljeno mazila. Sa ljubavlju i razumevanjem. I kao da mi je sve to vredelo. Malo sutra.
Da. Uzeću smokve. Sušene, prelivene prženim šećerom. I suve kajsije. Odlične su. Barem ću se smiriti. Inače bih opčela da vičem od besa a to zaista nije vredno.
Neposredno nakon njegovog odlaska ja jesam vrištala od besa, psovala sam ga u njegovom odsustvu, sigurno je odjekivalo po stanu, možda se čulo čak do komšija. Možda oni zbog toga nisu ni primetili da je on odavno otišao. Mada možda su naprotiv primetili da je sve odneo iz stana, sem frižidera. Jer je u novi stan kupio moderniji, bolje opremljen.
Jednom, kada sam bila sama u kuhinji, samo sa tobom, Milorade, sećaš se? Uhvatila sam sama sebe da vičem. I ti si se trgnuo. Tako snažno da si se automatski isključio. Zaćutao si, prestao si da radiš. Vikala sam nešto poput: „A to kao nije trebalo da mi smeta, je li tako? To što ti imaš stomačinu a ja ne jedem, je li? Nije trebalo, je li?!“ I u tom trenutku sam shvatila, Milorade moj, da si se blokirao. Molila sam te da mi oprostiš, sećaš li se? Molila sam te za oproštaj: „Izvini, zlato moje, što vičem, pa ja ne vičem na tebe, nisi ti kriv.“
Čovek ponekad nepravedno podiže glas na one koji mu najviše trebaju. Ti znaš sve moje tajne. Samo ti znaš sa čime sam se sve tebi poverila u najtežim trenucima kada me je ostavio. Nisam tada imala nikoga sem tebe.
Razumeo si i ponovo si počeo da zadovoljno predeš. Mirno i spokojno. Tada sam sela za kuhinjski sto, povadila kolače, iz fioke za pribor malu kašiku i počela sam da jedem pravo iz papirne tacne. Ti si me blagonaklono posmatrao. Želeo si mi dobro, jer mi smo drugari, i to jako dobri. Nismo ljubomorni jedno na drugog. Pomažemo se uzajamno. Pazimo se. Šta sve smo već jedno drugom ispričali. Sa čime smo se jedno drugom poverili!
Je li, a jesam li ti rekla šta je u sali za venčanje rekao onaj što nas je doveo do matičara? Poslanik. Neki poslanik. Navukao je na sebe neku činiju sa ukrasom. Bio je vrlo debeo čovek, podbuo, imao je tek nekoliko dlaka na glavi koje je pokušavao da dovede u stanje uredne frizure, ali mu to baš i nije polazilo za rukom. Pošto sâm sebe nije video, bio je sobom zadovoljan. Pokušavao je da bude duhovit. Na svadbi trebao da bude veselo. Tako da me je pitao, nevestu u belom da li znam koja je razlika između neveste i bele tehnike. Priglupo sam se osmehnula kako to mladoj, prelepoj i upravo srećno udatoj ženi priliči. Nikada mi nije pošlo za rukom, ali stalno iznova sam to pokušavala – da se osmehujem glupo i srećno. Tek sada, kada je sve iza mene, tek sad sam sa tim prestala. Čovek uči čitavog života. Ali i da se tada nisam osmehivala priglupo i srećno, meni to tada ne bi pomoglo. Svejedno. Kada sam na trenutak zbunjeno ćutala, pošto opet nisam znala tačan odgovor na postavljeno pitanje, objasnio mi je: „Nema je.“ I razvukao je usta u širok kez. Moj je osmeh tada bio kiseo. Da, imaš i kiselih krastavčića. Uzeću par komada. Dobra ideja. Samo što neveste nisu na struju, one ide na sopstveni pogon. Moj upravo venčani se grohotom nasmejao, svedok odmah nakon njega. Svi muškarci su se nasmejali. Žene su ćutale. Čula sam tu tišinu u njihovom grohotu. Nijednoj nije bilo do smeha… Ni meni.
To je bilo proročanstvo mog braka. Bela tehnika. Bela kao znak čistoće. Veš mašina, zatim šporet koji stalno treba čistiti. I frižider. A zatim još mašina za pranje posuđa. Ali nju je poneo da bi mogao da dariva svoju novu ženu i da joj odnese poklon koji je simbol pomoći i solidarnosti. Muškarci kupuju mašine za sudove kada ih grize savest, ili kada osećaju da će je jednom imati. Mašinu za pranje posuđa više ne bih volela ni da imam.
Imam tebe, lepi moj. I meni uopšte ne smeta što ličimo jedno na drugo. Sve više i više. Čast mi je, moj dragi, najdraži prijatelju.