Posle nekoliko seoba i življenja u nekoliko gradova krug se zatvorio i ponovo sam u starom kraju na obali Dunava, u Novom Sadu. Foto esej o jednoj prepodnevnoj šetnji u martu. Piše/Foto: Bojana Karavidić.
Pre podne je počelo mojim otkrićem prvih ovogodišnjih ljubičica…
… otmena priroda – beli cvetovi, nebo boje koju ne bih da pokvarim opisujući…
… jedna od zgrada koja svedoči da je Novi Sad – Grad. Pred nju stanem da se utešim kada me obuzmu crne misli o novokomponovanom šarengradu u koji se pretvara. Istog martovskog dana, ali predveče…
… u Dunavskom parku prepodnevno carstvo dece…
… on mi je pozirao…
… a one su me zamolile da ih fotografišem, jer nemaju ni jednu sliku sa kucom. Obećala sam da ću poslati fotke i održala sam obećanje. One su se zahvalile (sve preko vajbera). Prava komunikacija vaspitanih osoba. Ima nade…
… osmeh koji leči…
… šta li su one pomislile o vremešnoj gospođi (meni) koja šeta parkom i fotka? Ipak su pristale da budu foto ovekovečene…
… prošlo je podne…
… napuštam teritoriju Dunavskog parka kroz koji prolazim od kad znam za sebe, u kome sednem na klupu kada se vraćam sa pijace, ovo je park u kome sam brata mlađeg od mene šest godina učila da hoda. On sada ima šezdeset pa, računajte.
PROČITAJTE I: etnografski-muzej-beograd-seljak-u-karikaturi-jeza-1935-1990/, foto-esej-gradic-java-kao-san/, izlozba-dobro-dosli-na-goli-otok/, narodno-graditeljstvo-kao-inspiracija-arhiteka/, intervju-jarmila-vesovic-umetnost-zblizava/zoran-paunovic-vreme-heroja/ , vikend-prica-miris-greha/