Saobraćaj označava život. Međutim, postoje srca grada kojima ne pripada ova vrsta komunikacije – stara jezgra, celine koje predstavljaju baštinu. Foto esej u kome je junak prvih avgustovskih dana – Gradić, neočekivano postao onakav kakav bi trebalo da bude svakodnevno – bez automobila. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
Osvane tako dan koji se neočekivano izdvoji od ostalih. Nesvesna tog “drugačiji”, dok idem ka prodavnici novina, odjednom uočavam tišinu, u Gradiću nema automobila …
… radni dan je, nema razloga za “manjak” automobila ne samo u pokretu, već parkiranih na trotoarima (u Gradiću još ne postoje pravila parkiranja, iako su postavljeni znaci!). Gradić je tranzitna zona za automobile, takođe redovna ruta za gradske autobuse, pa me čudi ovaj mir…
… ovi bezautomobilski prizori u Gradiću, jednog radnog dana oko podneva, avgust, jesu za pamćenje. Beogradska ulica se razgoropadila u slobodi…
… ni Štrosmajerova ulica ne zaostaje u bezautomobilskom sjaju… Vozovi koji su nekada prolazili Štrosmajerovom ulicom takoreći kroz spavaće sobe i kuhinje njenih stanovnika, prava su sitnica u odnosu na četiri miliona vozila koja u 21. veku godišnje protutnji kroz Gradić, tik pored građevina iz 18. veka koje su obeležile postojanje Petrovaradinskog komuniteta, poput Magistrata, Zgrade Šajkaškog bataljona, Beogradske kapije, Stare kasarne (među najstarijim zgradama u Podgrađu), Kuće Bana Jelačića… danas, 2020, jednog avgustovskog dana, Gradić liči na idealno zaštićenu baštinu…
…sloboda pokreta ispred crkve Svetog Jurja u kojoj orgulje sanjaju da ih neko pokrene…
… u dvorištima Gradića cvetovi u jeku. Život, ipak, nije negde drugde. Gradić u mom srcu.
PROČITAJTE I: vikend-prica-naslednik-2/, intervju-dragana-kojic-skulptura-minijatura-nagrada/, izlozba-aleksandar-deroko-galerija-sanu/, zensko-oko-mejbi-bejbi, tekst-u-fokusu-neocekivani-poklon