Vikend priča iz Antologije španske priče XX veka “Slagalica” (Agora, 2019). “Miris greha” Karmen de Burgos Segi (Almerija, 1867 – Madrid, 1932). Bila je prva žena novinarka u Španiji priznata u toj profesiji. Pisala je eseje, romane, novele, prevodila je. Prevela: Bojana Kovačević Petrović. Ilustracije: Đerđi Ačaji, izložba „Spavači“, galerija Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine.
Kameni spavači III
Sama, u otmenoj sobi hotela, meškoljila se u krevetu ne mogavši da zaspi. Šum satena ispunjavao je prostoriju pri dodiru njenog tela s posteljinom, a čipka se presavijala kao da je nečija ruka miluje.
Pritisnula je prekidač da upali svetlo i ispitivačkim pogledom prešla po sobi. Odraz kreveta u velikom ogledalu ormara odisao je kraljevskom veličanstvenošću. Na kaminu vaze s cvećem; svuda okolo sitnice i ukrasni predmeti; toaletni stočić pun bočica i kutija s parfemima; veseli komadi nameštaja: sofa, ljupke foteljice, meki tepisi i jastuci. Koliko je ta prostorija bila drugačija od njene stroge spavaće sobe u Madridu! Prisećala se svog ogromnog kreveta od orahovine, ispeglanih čaršava, skromnog pokrivača, dve-tri stoličice i klupice za molitvu presvučene baršunom. To je bio sav nameštaj, uz noćni stočić s bocom vode i molitvenikom. Kad god bi se osvrnula oko sebe, ugledala bi slike mučenika, svetaca, paćeničko lice Bogorodice ili rane razapetog Isusa. Sada joj se njen sopstveni lik ukazivao u brojnim ogledalima.
Uspravila se na kauču, uperila pogled ka najbližem ogledalu. Da li je zaista bila toliko lepa kao što je samoj sebi izgledala? Odavno nije obraćala pažnju na svoju lepotu! Tako rasute crne kose po ramenima, zarumenjenih obraza, crvenih usana, blistavih zenica pod zastorom crnih trepavica, bujnih grudi, čvrstog vrata i crnpurastih ruku, svetlost joj je sa puti izmamljivala srebrne tonove. Na trenutak je osetila divljenje, nežnost prema svom sirotom telu, zanemarenom u preuranjenoj ostarelosti, te je, blago stisnuvši grudi, pognula glavu i poljubila svoje ruke…
Šta to radi? Na trenutak je oklevala. Potom se zabacila i odlučno skočila na pod da bi prišla ogledalu.
Zadovoljno je posmatrala svoj odraz. Da; bila je lepa, divna, a bila bi još lepša kada bi se oblačila kao Parižanke, u odeću kakvu je viđala u velikim robnim kućama. Njena košulja od grube tkanine bez čipke, njen donji veš bez iole draži, kostimi od crnog platna strogog kroja, kosa priljubljena uz glavu, sve to je prikrivalo njenu prirodnu lepotu.
Stresla se od hladnoće, koža joj se naježila u naletu nakostrešenih maljica u porama. Žurno je iznova uronila u krevet, pokrivši se preko glave ne bi li zaspala… Nemoguće! Nešto čudno se s njom zbivalo…
Bila je u Parizu već mesec dana: u početku je obilazila crkve i dobrotvorne ustanove, budući da je svrha putovanja bila da prouči njihov rad kako bi po povratku u Španiji započela s milosrdnim radom…
Prvi put je priznala sebi da je to bio samo izgovor. Prevarila je samu sebe željom da otputuje, da nekoliko dana bude slobodna. Njen ispovednik bi se svakako usprotivio; govorio joj je da će udahnuti vazduh prestonice poroka… Možda je bio u pravu… Od dolaska u taj grad kao da je bila druga osoba; već je obišla sva pozorišta, sve zabave, ohrabrena saznanjem da je niko ne poznaje i željna da izbliza osmotri svu tu punoću života koju nije ni naslućivala.
Te večeri je bila u taverni Olimpija. Mesto greha, gde pariska trpeljivost dozvoljava i prisustvo dama iz dobrog društva. Nikada nije tako jasno videla da se žene prodaju i da se trguje ljubavlju… Posmatrala je moćne cocottes (francuski: bludnica, kurtizana (prim. prev.) kako likuju u svojom besramlju dok dugačke šlepove haljina od tila provlače između stolova oko kojih muškarci puše i čekaju onu od koje će im srce zaigrati. Gledala ih je gorde i vesele kako se poigravaju dugačkim perjanim boama, zatrpane uvojcima, čipkama, krznima i đinđuvama, obavijene lepršavim velovima u oblacima parfema, vitkih i lakih obrisa… Iznenada bi ih pozvao neki muškarac; razmenili bi nekoliko ozbiljnih rečenica; bio je to ugovor u metalnom novcu, sporazum o tome koliko će ga koštati njena ljubav… Odmah potom ona bi se udaljila, ili bi sela kraj njega. Počela bi večera, slatke reči, gugutanje golupčića… Adelina je osećala kako joj obrazi rumene od sudara sa ukrštenim pogledima koje bi presrela.
Sada se svega prisećala, prizivala je uspomene u svom sirotom samačkom krevetu… Te žene su živele, uživale; u njoj su se zapovednički budili želja puti, život, mladost. Zašto i ona ne bi uživala? Verska strogost joj nije bila smetnja jer je crkvi mogla da plati otkup za svoje telo novcem dovoljnim za obred i dobrotvorna dela, Madrid je bio daleko, niko ništa neće znati. I ona je želela da se oblači kao te žene, da se prošeta bulevarom, da čuje udvaranja, da joj kažu da je lepa… i da je ljube.
Krhka
***
Narednog dana potrošila je nekoliko hiljada franaka da se opremi. Ulica Paix i robna kuća Hotela Luvr zadovoljili su sve hirove njene bujne mašte: čipkste svilene bluze, donji veš pun mašnica, šuškave suknje, izazovni kostimi, lepe deshabillés (francuski:spavaćica, prim.prev), kaputi, mufovi, krzna, namirisane rukavice, čizmice s visokom potpeticom, marame, esencije, velovi, perike. Prava oprema za cocotte.
Nakon kupanja, kada se obukla u novu odeću i namirisala se tek kupljenim parfemima, kada je frizer preoblikovao stroge linije njene glave, a moderni korset izmenio obrise njenog tela, stala je pred ogledalo. Nije mogla da se prepozna! Njenih trideset godina spalo je na dvadeset, dok je zbog nemarnog odevanja izgledalo da ima više od četrdeset. Ovako obučena bila je druga žena.
Čim se smrklo, zaputila se napolje; hodala je pločnikom Bulevara Monmartr sporim korakom, polako, kao što je videla da to rade cocottes. Imala je utisak da joj predugo niko ne prilazi. Zar možda nije lepa? Ubrzo je jedan krupan gospodin stao kraj nje, zlurado joj se nasmešio i dao joj znak glavom. Adelina je bila ozlojeđena, pogledala ga je gordo i ubrzala korak. Šta li on misli, ko je ona? Ali nekoliko minuta kasnije na usnama joj je zaigrao osmeh. Baš je luckasta! Zar nije upravo to tražila?… Samo nije imala sreće. Taj siroti čovek bio je tako ružan!
Nastavila je svoju šetnju i manje-više isti prizor ponovio se nekoliko puta… Bilo je očigledno da ona nije za cocotte. Ne bi nikada mogla da tako nasred ulice razgovara s prvim čovekom koji bi joj prišao… Veliki plakat najavljivao je bal u Vagramu. Otići će da vidi šta je to.
Sama, sedela je u parteru i posmatrala predstavu koja je prikazivana u prostranoj vagramskoj sali. Bio je to seoski bal, tamo nije bilo moćnih cocottes iz Olimpije, pa je njena odeća privlačila pažnju vojnika i malograđanki koje su veselo igrale. Njen raskošan izgled nesumnjivo je nametao poštovanje jer joj niko nije prilazio.
S pomalo zavisti i prezira istovremeno, Adelina je posmatrala iskrenu radost tih devojaka, bezbrižnost svih tih ljudi koji su se igri predavali s grotesknim pokretima i poskakivanjem, s tako iskrenom neusiljenošću da je podsećala na uživanje maloumnih.
Najednom, usred mazurke, svetla su se kao nekom čarolijom ugasila, a orkestar je bez prekida nastavio da svira.
Salonom se prolomio divlji krik, potom je zavladala potpuna tišina. Iz mase koja se komešala u mraku dopirali su nemi povici, uzdasi, poljupci…
Adela je bila na ivici živaca… Gađenje? Želja? Nije bila sasvim sigurna…
Kada se svetlo iznova upalilo, mnogi parovi su ležali na podu, devojke su uz smeh doterivale neurednu odeću, a muškarci su nastojali da povrate izgled ozbiljnih ljudi.
Jedan mladić, koji je stajao blizu njenog sedišta, pažljivo ju je posmatrao… Adelina je razvukla svoje nakarminisane usne u osmeh cocotte, a kada joj je momak koga je privukla prišao, požurila je da ustane i da s njim uđe u salu… dopadalo joj se da sluša njegovo udvaranje, da joj priča o ljubavi… da njegove vrele ruke stiskaju njenu šaku… Zar nije upravo to tražila?… Kada je muzika utihnula, seli su za stočić i njen pratilac joj je ponudio pivo i cigare. Nije znala da puši! Pokušala je da podeli s njim jednu, ali nije joj polazilo za rukom. Njegova prisnost ju je vređala. Volela bi da je on poštuje, da zna da je ona časna žena, iznad onih sirotih devojaka.
Ponovo se začula muzika i vratili su se na podijum.
Snažno se privila uz grudi svog pratioca, pritisnula je svoje usne na njegove i klizila je vrtoglavo brzo ne dozvoljavajući mu da načini ijedan pokret, a kamoli da joj rukom prošeta po telu kao da njime gospodari, snagom vihora ga je gušila svojim dahom, kao da su je smeh, povici i poljupci koji su do nje dopirali zahvatili poput naleta uragana.
Kada se igra završila, više nije mogla da izdrži, onesvestila se i pala na pod.
Činilo joj se da se sala vrti oko nje, zajedno sa svim igračima, da orkestar počinje da svira beskonsčno skladnu muziku, da je njeno telo obavijeno toplim milovanjem daha… Misao beše uspavana, a telo srećno.
Sve je trajalo krako. Mnoge ispružene ruke pomogle su joj da ustane; razdešena odeća otkrila je raskoš njenog tela; izgarajući od želje, pratilac se nagnuo nad njom… i svi su je zavidljivo gledali misleći da je pad izazvan drugim razlozima.
Osetila se posramljeno. Razmišljanje joj je opet ukralo sreću. Živahno se uspravila i zaputila ka vratima. Mnoge ruke su se ispružile ka njoj i začula je nepristojne reči: “Madame… á votre chambre… J’ai de la argent” (francuski: Gospo… u vašu sobu… imam novaca. prim. prev)
Iznova je uzela pod ruku svog pratioca koji ju je zadivljeno posmatrao i obratila mu se tužnim glasom… Kazala mu je da je ugledna dama, časna i poštena žena… Da joj se prohtelo da upozna tu sredinu, a sve to da bi se pozvala na njegovu uglađenost.
Ostatak večeri protekao je neveselo; ozbiljan razgovor sprečavao ih je da uživaju u čarima zabave; mladić, sputan poštovanjem, vidno se dosađivao, a ona, iscrpljena, umorna, zavideći onim devojčurcima na veselom smehu, odlučila je da ode na počinak rano.
Kad je bila u kolima koja su je vozila u hotel, gnevno uzviknu:
– Sada je sasvim jasno, uvek ću ostati čestita.
Sklupčala se u jednom uglu i zaplakala.
***
Iznenađeno je ustuknula kada je ušla u sobu. Tamo je bio Luisito, blizak prijatelj njenog sina.
Na trenutak je zaboravila na sve oko sebe kako bi upitala za novosti iz Madrida.
Luisito beše stigao tog jutra i, uprkos tome što je već bilo dosta kasno, želeo je svakako da je vidi, te ju je sačekao.
Dobro je uradio. Ona mu je ponudila da sedne. Bio je to mladić od oko dvadeset dve godine, šest godina stariji od Adelininog sina, zanimljivog stasa: bio je visok, vitak, bled, s ljubičastim podočnjacima poput čoveka koji je mnogo toga proživeo; za razliku od toga, njegove čiste detinje usne pri osmehu su otkrivale sitne i mlečnobele zube.
Adelini je prvi put zapala za oko njegova lepota i donekle ushićeno je gledala mladićevo široko i bledo čelo, koje se isticalo ispod crne kose, vedro i veličanstveno poput belog ljiljana.
– Hajde da večeramo zajedno – rekla mu je.
– Gospođo, kasno je – zamucao je mladić.
– Kasno? U Parizu tek sada počinje život.
I kao da ju je na to podstakla neka iznenadna zamisao, uzela ga je pod ruku, govoreći:
– Večeraćemo napolju. Poznaješ li ovaj grad?
– Da, bio sam ovde prošle godine, ali mesta koja sam posećivao nisu za vas.
– Zašto ne bi bila? Odvedi me na njih… želim to.
Pa se snažno oslonila na njega tako da je zadrhtao od dodira njenog tela i mirisa parfema.
Kameni spavači
***
Te noći se nisu vratili u hotel. Posle večere su otišli da potraže utočište u jednoj kući ljubavi. Adelina beše zadovoljna što je pronašla nežnost ljubavnika s poštovanjem deteta; on, zatečen posedovanjem te žene i opterećen neobičnošću okolnosti, kao da je sanjao.
Vreme je prolazilo, a Adelina je odlagala svoj povratak u Madrid prepuštena snazi Luisove strasti. Podmladila se da bi ga volela kao devojčurak.
***
Naposletku nije bilo druge nego da se razdvoje: njihova ljubav i njihova ludost predugo su trajali. Adelina je morala da se vrati u Španiju. Naga na velikom iznajmljenom krevetu, poluumotana u žuti prekrivač, posmatrala je sebe pokraj svog ljubavnika, u vodoravnom ogledalu duž kreveta.
Luisovo lice bilo je bledo poput slonovače.
– O čemu razmišljaš? – upitala ga je, uvukavši podvukavši obnaženu ruku ispod mladićeve glave.
– Odlaziš – odgovorio je tužno; – odlaziš i zaborav će se poput crne koprene spustiti između nas.
Kada ponovo budeš u Madridu, mislićeš da su ova tri meseca ljubavi bila samo san.
– Ludice jedna!
– Zar nisam u pravu? – upitao je sa žudnjom i nemirom istinski zaljubljenog čoveka.
– Nisi jer ja više neću umeti da živim bez tebe.
– Ti si toliko drukčija žena… jedva te se i sećam odande; kao da si druga osoba.
– Naravno da nećemo imati ovoliku slobodu. Moramo biti obazrivi… Ali sve će moći da se sredi… Naša ljubav će imati novu draž tajanstva.
Privila ga je na grudi izluđujući ga svojim dahom, neobuzdanom strašću zahvalne žene čija je mladost izgubljena između hladnih milovanja koja joj je stari muž nametao kao obavezu, i u dugog udovičkog odricanja.
***
Stigla je u Madrid umorna, rastrojena. Raskošna kuća i prijatelji ostavljali su na nju bolan utisak.
Srećom, bila je dovoljno oprezna da obuče istu haljinu u kojoj je otputovala iz Madrida. Predsednica udruženja Svetog Franje, dame u poseti, grofica od Vajdekasa i markiza od San Blasa bile su na stanici s njenim sinom, upraviteljem, učiteljem i ocem Gabinom. Svi su je radoznalo posmatrali. Onjušili su je kao da na njoj žele da osete miris greha francuskog grada.
Na trenutak se ponovo osetila zarobljenicom svog pređašnjeg života. Setila se teorija svih tih dama. Parfemi ne priliče čestitim ženama; raskoš je satanina zamka; kupatila su samo za raskalašne žene… Počeli su da joj postavljaju pitanja o Parizu. Zašto se toliko dugo zadržala? U tom trenutku pritisnuo ju je sinovljev pogled. Nastojala je da joj zgasne sjaj u očima i izraz ljupkosti koji joj je podmlađivao lice.
– Da bih sve videla i osmotrila.
Otac Gabino se uozbiljio.
– Ne treba čeprkati po ranama koje nas zagađuju svojim gnojem.
– Naravno, nipošto – žurno je odgovorila Adelina.
Ona se s gnušanjem držala podalje od svih pariskih poroka; niti ih je upoznala, niti je želela da čuje za njih… Rane koje je dotakla rukama bile su rane siromaha… one koje je lečio blaženi Sveti Vinsent.
Svi su je ganuto grlili. Kakva hrišćanska i španska duša!
***
Posle buđenja se meškoljila se po krevetu. Kako je velik i hladan! Povukla je svilenu vrpcu sa zvonom i naložila služavki da joj donese toplu čokoladu. Slabašna jutarnja svetlost obasjavala je slike svetaca na zidovima i morala je da sakrije ruke ispod čaršava da prikrije čipku na noćnoj košulji.
Ono se okončalo. Otići će da se ispovedi kod nekog nepoznatog sveštenika da bi je oslobodio greha, a potom i kod oca Gabina. Tako će oprati dušu na sudu pokore; što se desilo beše san. Vratiće se čovekoljubivom životu, majčinskim dužnostima i strogom društvu. Nikakvih ludosti koje bi joj ugrozile ugled. Putenost probuđenih mirisom greha u Parizu ponovo će zaspati u gospodskom okruženju njene kuće. Svu raskošnu svetsku odeću ova grešna pokajnica darovaće drugima i nameniće je milosrdnoj svrsi.
Samo je jedno crno mesto ostalo u njenoj odlučnosti, Luis. Toliko ju je voleo! Strahovala je od mladićevog očaja, silovitosti; ali istovremeno je verovala u moć nagovora koju je imala nad njegovim duhom. Lično je otišla na telegraf da ga izvesti o srećnom prispeću i strogo mu zabrani da joj piše jer su tako zahtevale posebne okolnosti.
***
Meseci su prošli i donja Adelina je u miru svog uzornog života zaboravila na pariske ludosti. Bila je poput ratnika koji ponovo uzima svoj oklop i oseća sreću zbog njegove težine.
Tog dana, tokom ručka, sin je radosno uzviknuo.
– Znaš šta, mama? Zaboravio sam… Sutra Luisito dolazi iz Pariza.
Donja Adelina lako preblede i odgovori:
– Taj tvoj prijatelj mi nije po volji, i dobro bi bilo da ga se kloniš.
– Ali samo što nije došao u posetu… – reče mladić iznenađeno.
– Potrudi se da ne budeš kod kuće.
Umešao se učitelj. Upravo je želeo da povede dečakana u jedan umetnički obilazak; vreme je bilo izvanredno.
Ta ideja je sa zadovoljstvom prihvaćena i Adelina je osetila veliko olakšanje. Želela je da Luisova prva poseta bude bez svedoka.
– Gospodine, budite ljubazni pa mi recite koga da najavim – upita Luisa lakej koji je otvorio vrata.
– Luisa; recite da je ovde Luis – žustro uzviknu mladić.
Potom je, obuzdavši svoje nestrpljenje, izvadio vizit-karticu i predao je sluzi.
Ovaj se vratio se nakon više od četvrt sata.
– Budite ljubazni da pođete za mnom.
Odveo ga je do ogromnog salona, pa razmaknuvši teške zavese dodao:
– Gospođa će odmah doći.
Mladić je ostao sam. Srce mu je silovito lupalo. Do tada je smatrao da je neophodno da se pretvara i drži podalje, zbog Adelininog uglednog položaja. Kada je saznao da njen sin nije kod kuće, pretpostavio je da ga je udaljila kako bi ga primila nasamo. Zašto joj je toliko trebalo da dođe i baci mu se u naručje? On je tako žarko iščekivao taj trenutak! Mislio je da je nemoguće, sem ako nije bila izopačena, da ta žena može da zaboravi njegove poljupce, njegova milovanja, sva uživanja od od čijih uspomena bi mu još uvek krv uzavrela…
Vrata salona nečujno su se otvorila i pojavila se gospodarica kuće. Luis je nije odmah prepoznao; kose priljubljene uz slepoočnice, u širokom baršunastom penjoaru uskog struka i s prozirnom belom čipkom na okovratniku i manžetnama, ta žena je delovala toliko hladno i strogo da mu se ledila krv u žilama… Ličila je na jedan od portreta koji su krasili zidove salona. Prilika bez duše koja je sišla s platna.
Savladao je taj utisak i načinio dva koraka.
– Adelino moja…!
Zaustavio ga je strogi pokret ruke ispružene da ga zadrži.
Donja Adelina, izbegavajući njegov pogled, hladno uzviknu:
– Sedite, gospodine.
Sama je zauzela mesto na sofi; on se drhteći strovalio na ivicu fotelje. Glasno je uobličio svoje misli:
– Zar je ovo istina, Bože moj? Šta se dešava? Šta sam uradio?
Bilo je toliko bola u njegovom glasu da je ganuo Adelinino srce.
Pogledala ga je u oči; taj siroti dečak nije više dopirao do njene duše niti do njenih čula.
Ona beše iscrpla želju za zadovoljstvima svoje prirode istrošene u mladalačkom naručju; više nikakve čari nepoznatog nisu mogle da je privuku toliko da bi likovala zbog svoje pobede koja nadvlava surovu sebičnost žene na dobrom glasu. Ali mladićevo očajanje izazivalo je u njoj sažaljenje.
Uzela ga je za ruku i rekla mu:
– Budite razboriti i hrabri, dragi prijatelju; prošlost je san kojeg više ne treba da se sećamo…
– Ali… silno te volim… Oh! Bolje bi bilo da me ubiješ!
– Ne budite ludi, dete moje; vi ste veoma mladi, ali gajim nadu da ćete moći da se urazumite… Ukoliko se ne pomirite s tim, ismejaće vas… niko vam neće verovati… i više me nikada nećete videti.
– Ne, ne… ja želim da vas poslušam… ali makar malo ljubavi! Budite milostivi!
– Da; dragi ste mi… ali okolnosti su takve… moj život… ne možemo to prenebregnuti. Zar ćete me naterati da se pokajem što sam poklonila svoju naklonost jednom dečkiću?
Pucanj je bio precizan i vešt. Pogodio je pravo u metu mladićeve taštine.
– Ne – rekao je brišući suze koje su mu tekle iz očiju. – Kadar sam da se savladam, da vam dokažem da sam muškarac.
– Tako ćemo ostati prijatelji… zauvek… Nemojte se sećati Pariza i moći ću da vas prihvatim kao prijatelja, da vas pozovem za svoj sto… bićete prijatelj mog sina… Da li se slažete?
– Da, DONJA ADELINA. Ne preostaje mi ništa drugo!
– Nisam ni očekivala da bude drugačije… Pretpostavljam da ste završili studije.
– U septembru.
– Računajte na svaku moju pomoć.
– Hvala vam, gospođo… klanjam se…
Povukao se ošamućen, ne znajući šta mu se dešava ni šta da kaže, sudarajući se s nameštajem.
Adelina je ostala nepomična nasred prostranog i sumornog salona; potom se zadovoljno nasmešila i promrmljala:
– Ovo se završilo bolje i brže nego što sam očekivala… Siroti mladić! Voli me!
Zatim, posmatrajući se u ogledalu, kao da je uznemirena sećanjem na prošle dane, dodade:
– Ako se vratim u Pariz…
Pa nehajno slegnuvši ramenima, sama sebi odgovori:
– Ma! U svakom slučaju to više neće biti Luis… Odviše dobro ga poznajem!
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica