Mnogo toga smo doživeli/preživeli krajem 20. veka, ali pošast na početku 21. prevazilazi mentalni sklop svakog mislećeg bića. Pandemija! Neprijatelj nevidljiv i smrtonosan. Prvi vikend u kome je Srbija u potpunom karantinu počeo je vremenski dozvoljenom šetnjom sa Hektorom na Gornjem gradu Petrovaradinske tvrđave. Tada su nastale fotke. Foto esej: Piše/Foto: Bojana Karavidić
Promenio se živahni mešanac/lovački Hektor poslednjih dana od kada je proglašena pandemija. On mi je merilo da uprkos tome što se trudimo da održavamo uobičajenu kućnu atmosferu, devetogodišnji ljubimac oseća naše tegobne misli. Uveče više ne leži na leđima sa „sve četiri uvis“, već se sklupča, tužnim pogledom osmatra i nas i kuću…
… išli smo jutros posle osam sati na našu petrovaradinsku stazu koja ni inače nije turistički posećena, 200 metara udaljenoj od kuće. Svaki čas sam zastajkivala i fotkala kao da se opraštam ne znam ni sama od čega/koga…
… planirala sam da naberem buketić tananih ljubičica, ali sam odustala, nekako mi je bilo žao da ih strpavam u okovanu vazu. Svako neprirodno izmeštanje donosi uvenuće cveta/duše …
… jedna od kapija na Gornjem gradu Petrovaradinske tvrđave usamljenija nego ikada, danas 4. aprila 2020. kada je zbog pandemije proglašen „vikend policijski čas“ u Srbiji…
… bludim u mislima posmatrajući krovove Donjeg grada Petrovaradinske tvrđave i kao da ih vidim prvi put, a gledam ih devet godina koliko me Hektor sprovodi ovim stazama, jer pre nego što se on pojavio u našoj porodici, nisam hodila ovuda…
… u Gradiću sam se našla sticajem okolnosti 1988. godine i od tada je on postao moja kuća i više od toga, nešto u srcu …
… skromne komšije u našem dvorištu, i uopšte u Gradiću. Nesvakidašnji spoj starog i novog, jer je Gradić posle Drugog svetskog rata bio Zaboravljeni grad, ne samo kao kulturno istorijska baština iz 18. veka…
… do danas je cveće u Gradiću samo fasada iza koje se kriju septičke jame, nekomforni vlažni stanovi, takoreći nepostojeći trotoari koje su zauzeli automobili…
… i tako je danas, 4. aprila 2020. počeo prvi policijski čas u mom (66 godina) životu. Moj brat Vladan prošetao se sa Hektorom i otišao svojoj kući. Obojica su nekako spuštenog – ko pogleda, ko repa…
… u našoj garaži artefakti života koji je trenutno zaustavljen. Nikada više neće biti isto, ali biće, biće. Perite ruke, ne pipkajte se po licu, očima i plačite ako vam se plače (manje ćete piškiti).
PROČITAJTE I: svetski-dan-pozorista-i-poruka-pozoriste-kao-svetiliste, andras-urban-nedostaje-nam-odgovornost, probudjeni-grad-podgradje-petrovaradinske-tvrdjave, tekst-u-fokusu-zlatko-uzelac-zaboravljeni-nestali-barokni-grad-tvrdjava-nova-palanka, izlozbalazar-kuzmanov-dobitnik-nagrade-za-arhitekturu-djordje-tabakovic-muzej-savremene-umetnosti-vojvodine