Jedan od naših najviđenijih pozorišnih reditelja Andraš Urban iza koga je oko četrdeset predstava u regionu, govorio je u Novom Sadu (9.mart 2020, Radio Café, ciklus „Govorim, dakle postojim – Andrašologija“). Autorka programa je Snežana Miletić. Korzoportal na licu mesta. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Snežana Miletić, Andraš Urban
Pozorišni reditelj Andraš Urban u jeku je završnih priprema predstave „Koriolan“ za Narodni teatar Bitolj (Severna Makedonija). „ Ponekad se molim da samo na kratko odem sa Balkana, jer mi je ovde klaustrofobično, dosadno, dosta mi je krvi, sve sam prošao, muka mi je od lažnog jugoslovenstva, a s druge strane, to je ono čime se u pozorištu bavimo“ – kaže Andraš Urban.
O skidanju na sceni – Golotinja?! Kada govorimo o ljudskoj patnji, ogoljenoj duši, to je priča o slobodi. U rediteljskom izražavanju, kada se glumci skidaju na sceni, na to se ne gleda uvek blagonaklono. Nemam problem sa publikom, nego sa glumačkim ansamblom koji brine šta će neko da kaže ako budu goli na sceni. To su budalaštine! Pre svega, mi nemamo društvenu i ličnu odgovornost. Ponekad mi je dosta angažovanosti, pa zašto pozorište mora da rešava političke, ili druge frustracije koje imaju političku obojenost. Mislim da je priča o novcu i tokovima novca najveći tabu. Golotinja nije tabu. To je licemerstvo!
Detinjstvo, milje gradića Sente uz Tisu – Dugo sam govorio i pod uticajem Ota Tolnaia i Jožefa Nađa, mi smo iz istog kraja, kako smo se vezali za rodni prostor i Tisu. Da, detinjstvo uz Tisu bilo mi je važno, odredilo mi je život u slobodi, u kvartu gde smo se igrali. Bez obzira što je mala Senta jeste grad i bili smo tu zaštićeni i to tek danas vidim. Ali došlo je vreme kad sam počeo da razmišljam da više ovde ne vidim sliku svoje budućnosti. Pričam o Senti koja se vezuje samo za detinjstvo.
Novi Sad, studentski dani Andraša Urbana početkom devedestih godina prošlog veka – 1991/ 92/ 93 – Novi Sad sa svim tim vojnicima ličio je na Sajgon. Novosadski korpus koji preko nas ide na ratište, a mi to posmatramo kroz prozor. Ili, Srpska Nova godina u Novom Sadu – puca se na sve strane, pitao sam se da li je to počeo rat ? Pukao sam od svega toga i 1993. napustio Akademiju, vratio sam se u Sentu, zakucao se za sto u kafani i tako proveo značajno dugačak period. Pio sam i bio veoma usamljen. Napuštanje Akademije slabost ili hrabrost? – nije to bio racionalni, pametan čin. Lagao bih da kažem da je hrabrost, savladao me je neki strah. Nekada sam govorio da je to bila moja politička odluka, ali nema veze s tim, ali ima veze da je utisak sveta i tih dana bio užasan, sve se nekako raspadalo te 1993.
Andraš Urban o svemu je govorio blago, poluosmehnut. Kakav kontrast u odnosu na žestoke režije koje potpisuje.