Uvek je postojao razlog za putovanje u Beč. Dok su neki od naših predaka bežali u Beč od Turaka, drugi su išli radi školovanja, treći su caru nosili peticije zahtevajući privilegije za svoj narod, da bi njihovi potomci potom odlazili na „privremeni“ rad. Ja sam u Beču, u 21. veku, isključivo da bih uživala. Piše/Foto: Ljiljana Madžar.
Prva asocijacija na Beč je dinastija Habzburgovaca. Pravili su ga po svojoj meri i dali mu carski sjaj. A kako i ne bi, kada su trajali osamstotina godina i skoro isto toliko dugo i vladali. Krenuli su u 13. veku iz Švajcarske i zadržali se na teritoriji današnje Austrije. U međuvremenu su ratovali, osvajali teritorije, podizali gradove i sela širom carstva, osnovili škole, pozorišta, stvarajaći kulturu koju zovemo srednjeevropska. I tako sve do Prvog svetskog rata kada se carstvo svelo na teritoriju današnje Austrije. Nije mala Srbija presudila padu moćne carevine i dinastije, ali je naivno umešala prste u velike svetske igre i preskupo platila svoju političku nespretnost. Počinjao je novi vek, jačale su mlade države, industrija je stvarala nove društvene odnose, svet se menjao, a poslednji Habzburzi su još živeli u vremenu dvorskih balova i carskih lavova. Postali su anonimusi. U 20. veku ljudi su počeli da prate živote novih zvezda, filmskih/muzičkih/estradnih, ne aristokratskih…
Beč je glavni grad Austrije, male, uređene države sa velikom istorijskom pričom. Turistima je zanimljiv stari deo grada koji predstavlja celinu baroknih i građevina secesije i parkova u kome dominira dvorac Hofburg, sedište Habzburške monarhije. Čitavo staro jezgro uokvireno je nevidljivim krugom, zbog čega ga imenuju kao Prvi prsten ( „bezirk“, na nemačkom). Ako idemo recimo od Opere, ponovo ćemo se naći na svom polazištu. Obići ćemo krug i eto nas opet kod Opere.
Fasade su okrečene, sve je uglancano, čisto, nema otpadaka. Teško zamislivo ako se ima u vidu da gradom već oko deset sati pre podne kreću takoreći horde turista. Ne znam zvaničan podatak ali verujem vodiču da je cifra višemilionska na godišnjem nivou. U Beču se nalaze mnogobrojni muzeji i galerije, a milioni turista bi svuda da uđu i sve da vide. Sve funkcionišu besprekorno. Nema guranja, svako ima svoj red i mirno čeka. Ulaznice su skupe, bar nama iz Srbije. Međutim, razmišljajući o smislu muzeja, čitav Beč doživljavam kao muzej, a šetnja bečkim ulicama je besplatna. Uživam gledajući barokne fasade, portale, trgove u makadamu, čipke od kovanog gvožđa i još mnogo detalja, dobro očuvanih eksponata vremena koje je davno prošlo. Današnje Bečlije pedantno brinu o delima svojih predaka.
Primećujem da Mocart i Betovan, iako su u Beču proveli najbolje godine svoga života i napisali dela po kojima ih svet poznaje, nemaju pažnju koja bin trebalo da im pripada. Koliko bi svet bio siromašniji bez njihove muzike?! Očekivala sam da ću svuda nailaziti na ove muzičare „u bronzi“, međutim, Beč je ipak grad Štrausa i njihovih valcera. Ko ne voli muziku, možda voli čokoladnu Mocart kuglicu. Betoven nema ni čokoladnu kuglicu!…
Moć carevine i Habzburške dinastije se najbolje može zamisliti kroz dvorac Hofburg. Bio je carska rezidencija od 15. veka. Hofburg je ogroman kompleks luksuznih palata i vrtova, vremenom dodavanih. U središnjem delu visoko je postavljena bronzana skulptura carice Marije Terezije. Kada su Habzburzi ostali bez muškog naslednika, neprijatelji su se možda ponadali da bi to mogao biti kraj dinastije, međutim, ukazala se mogućnost da ženski potomak preko muža preuzme krunu i nastavi lozu Habzburga. Marija Terezija nije pripremana za vladarku, a carstvo je bilo osiromašeno ratovanjem sa Turcima i opterećeno problemima. Međutim, kada je preuzela vlast, mlada vladarka se okružila dobrim ministrima, prihvatila prosvititeljske ideje i bolje od svih muških predaka vodila carsto do smrti. Prvo uz muža, zatim uz sina, sprovodila je svoje ideje, ulagala u obrazovanje, unapredila zdravstvo, finansije, reformisala upravu, poljoprivredu, borila se sa praznoverjem, jednom rečju, pozlatila je sve čega se dotakla. U međuvremenu rodila je šesnaestoro dece. I sve to za 63 godine života. Pošteno je zaslužila visoki postament. Deo dvorca je i danas rezidencija predsednika Austrije, a deo je muzej otvoren za javnost. Najposećeniji je muzej druge poznate žene iz dinastije Habzburg: Elizabete ili Sisi…
Nemoguće je doći u Beč i zaobići dvorac Šenbrun, letnju carsku rezidenciju. Deo dvorca je otvoren za turiste, a audio vodič vas na vašem jeziku sprovodi kroz prostorije u kojima je živela carska porodica. Upoznajete se sa njihovim svakodnevnim životom i navikama. Prolazite pored njihovih sofa, komoda, zastajete kod stola gde su ručali, bacite pogled na wc šolju cara Franje Josifa – to je deo carskog života. Čujete podatak da je 14.000 ljudi opsluživalo carsku porodicu, njihove goste i čitav aparat koji prati dvorski život. Ne mogu da ne primetim da danas, iako bez posluge, živimo u komfornijim uslovima. Svako od nas poseduje bolji toalet od Franje Josifa. Sve je rađeno po ukusu Marije Terezije koja je dvorac i vrtove zamislila ugledajući se na Francuze i Versaj. Svoju mnogobrojnu familiju i ministrastva bi leti preselila u Šenbrun odakle je vladala i uživala u svojim vrtovima…
Gde god da se okreneš, naiđeš na zgradu Opere. Lako se prepoznaje ne samo zbog veličine i lepote već i mnogobrojnih prodavaca koji obučeni u srednjevekovne kostime nude turistima po visokoj ceni ulaznice za večerašnji koncert. Najniža cena ulaznice je 45 evra. Skupo za mene. Sačekaćemo Prvi januar i ispred televizora u podne gledati direktni prenos Bečkog koncerta. Čini mi se da je to danas u Beču najvažniji kulturni događaj. Muzičari verovatno već uvežbavaju program za januar 2021, a karte su odavno rasprodate… Ispred Kvarta muzeja (Museum Quartier) pažnju privlači plakat sa poznatim Bečlijama: Frojdom, Klimtom, Šileom. Zahvaljujući njihovom radu, Beč je početkom 20. veka još uvek bio kulturna metropola. Posle njih, pretvorio se u grad muzej. Muzej Leopold uz stalnu postavku redovno ima aktuelnu izložbu, trenutno su to nemački ekspresionisti. Ulaznice su svuda po pozamašnim cenama, ali – kultura je skupa, nekultura još skuplja…
Slike Gustava Klimta među kojima dominira „Poljubac“ su glavna bečka slikarska ponuda. Ima ih u izlozima, na jastučićima, torbama, šoljama, magnetima. Turisti kupe bar nešto, jer kako se vratiti iz Beč bez Klimta? Kafa je aromatičnija ako se pije uz Klimta. Umesto fotografije nekog njegovog platna, preporučujem fotografiju postera sa Klimtom i originalnom košuljom u kojoj je slikao. Manje poznati podatak…
U okviru Kvarta muzeja (MQ), preko puta dvorca Hofburg, nalazi se zgrada Muzeja moderne umetnosti – kamena, crna, kao pećina. Potpuno odudara od arhitekture ostalih građevina, valjda da odmah na prvi pogled pokaže da je modernost potpuno raskrstila sa tradicijom. Možda bi na nekom drugom mestu delovala prikladnije? Jedna osoba je izlazila, a niko od turista nije ušao u crnu zgradu. Pred biletarnicom nije bio red posetilaca. Nisam ušla ni ja…
Elizabetu Habzburg, suprugu cara Franje Josifa svi zovu Sisi. Ni carica, ni Elizabeta, već samo Sisi, valjda da na taj način iskažu koliko su je doživljavali bliskom. Smatrali su je neposrednom, plemenitom, iznad svega lepom. Niko u dinastiji nije bio toliko omiljen. Čini se da je tako do danas. Njen muzej u dvorcu Hofburg je najposećeniji, turisti vole da vide prostor po kome se kretala, predmete koje je dodirivala, da možda otkriju još neki detalj iz njenog neobičnog života. Smatraju je učenom, pravdoljubivom, buntovnom jer se suprotstavljala dvorskom protokolu, zalagala se za prava manjina. Međutim, ono što je izdvaja u odnosu na ostale žene toga vremena su njene gracioznost i lepota. Svi su vladari oduvek uz sebe imali supruge, međutim, malo je onih žena koje se potpuno izdvoje, zasene vladare i obeleže vreme. Sisi je jedna od takvih žena. A Bečlije su od nje napravile vrhunski turistički proizvod.
U Beču je najteže sresti „prave“ Bečlije, bar kako ih zamišljamo. Svuda su turisti, radnici na „privremenom radu“, gde god se okreneš neko će ti na srpskom-hrvatskom-bosanskom pomoći da se snađeš. Ulazim u poslastičarnice sa patinom gde srećem vremešne Bečlije koji su došli na šoljicu kafe ili čaja, uz kolač. Pričaju, obučeni su kao iz starih filmova. Govore tiho i ignorišu prisustvo retkih turista. Kafa je odlična, posuta cimetom, kolači još bolji. Delić originalnog bečkog života, kako ga zamišljam…
Na turističkim putovanjima nikada ne zaobilazim pijace. Tako je bilo i u Beču. Razočarana sam. Ako su muzeji prošlost, pijaca je svakodnevni život. Možda zbog toga što je bio ponedeljak (pijaca nedeljom ne radi), ili zbog toga što su mega marketi preuzeli kupce, tek, lep ulaz je bio prazno obećanje – nekoliko tezgi sa turskim slatkišima i začinima, nekoliko prodavnica orijentalne kuhinje, kineska roba. Sve u svemu, Futoška pijaca u Novom Sadu je raj za oči i dušu u odnosu na bečku…
Nisam odolela da ne fotografišem bar jedan kadar novog Beča, a nalazi se izvan prvog becirka, prema periferiji. Kada izađete iz metroa i pogledate oko sebe vidite da Beč liči na svaki moderan grad, poput, recimo Novog Beograda. Razlika je u tome što je ovde sve besprkorno čisto, nema otpadaka na ulici, one postoje da bi se njima kretalo, a ne da bi se bacalo ono što je nepotrebno. Kada pritom pomislim kako u Beču funkcioniše saobraćaj, rastužim se takoreći se do suza. Zašto je to nemoguće kod nas?…
Pitala sam se šta se krije iza zida sa listićima, da li je u pitanju neko umetničko delo? Prišla sam iz radoznalosti. Jedan nula za Bečlije. Njihova “Jedinica” je velika, a naša “Nula” još veća. Iza zida sa listićima, postavljeni su kontejneri za smeće. Eto, đubre iz daleka može da podseća na umetničko delo. Dobro kaže poslovica: sve se može kad se hoće!…
Kako otići iz Beča a ne videti Prater? Prva pomisao na poznati zabavni park je ogromni točak-ringišpil, koji se uzdiže nad gradom kao Ajfelova kula nad Parizom. Međutim, ne može se svuda stići i sve videti. Ali se zato može podsetiti na jedan manje poznati Beč. Posleratni, iz filma „ Treći čovek“ Kerola Rida – to je priča o pohlepi, prevari, ljubavi i izdaji, a radnja se dešava između ostalog i u Prateru. Muziku citre pamtim zauvek. Ostaje još mnogo toga da se vidi, tri dana je malo za veliku bečku prošlost. Doći ću ponovo.
PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-zlatko-pakovic-zivot-i-film-koste-gavrasa, konkurs-za-fotografiju-secesija-ljubav-prema-prirodi, pop-pravo-ljiljane-madzar-stojkovic-predstavljeno-u-beogradu, vikend-prica-ikarus-koji-je-preziveo