Knjiga „POP pravo – Kratak vodič kroz filozofiju prava“(Panonijapres, Novi Sad,2018) Ljiljane Madžar Stojković (Novi Sad, 1953) predstavljena je u Biblioteci grada Beograda (13. februar 2020), u Rimskoj dvorani. O knjizi su govorili Zoran Živković, Bojana Karavidić i autorka. Foto: Jovo Simišić
Zoran Živković, Ljiljana Madžar Stojković, Bojana Karavidić
Ljiljana Madžar Stojković sveobuhvatnu istoriju i filozofiju prava od antičkog doba do 21. veka, posle trogodišnjeg istraživačkog rada o čemu svedoči i bogata bibliografija knjige, uspela je da sublimiše na jedinstven način – čitaoca koji ne mora nužno da bude pravnik, uvodi u svet u kome kao na dlanu servira složenu pravnu materiju na način čarobnice koja zlatnim prahom eliminiše ono što bi, eventualno, opteretilo sadržaj knjige. U toj težnji drži se Ajnštajove sentence „Stvari treba da budu jednostavne, ali ne jednostavnije od toga“. Šest poglavlja knjige „POP pravo – Kratak vodič kroz filozofiju prava“ Ljiljana M.S. osočila je primerima iz života i tako nas uvela u složene pojmove vrednosti, morala, pravde, normi…
Iz knjige „POP pravo – Kratak vodič kroz filozofiju prava„: Posle toliko godina, ne sećam se više šta je bilo stvarnost, a šta moja maštarija. Vremenom se priča kitila, dodavali su joj se detalji, oduzimali suvišni koji su je kvarili, nekad je dugo čamila, pa se zatim pojavljivala, da bi na kraju ostala u nekom prostoru, kako pesnik kaže „između sna i jave“, kao što je moja priča o velikoj kući sa dve kapije. Bila sam dete kada je trebalo da nešto odnesem neobičnoj profesorki o kojoj su se ispredale još neobičnije priče: da je proputovala svet, da je bila najbolji student „neke“ godine na Sorboni, da je nekoliko godina živela među urođenicima, da joj je kuća puna čudnih predmeta koje je donosila sa tih putovanja, itd. Živela je u lepoj kući preko puta parka. Fasada je bila ukrašena gipsanim, cvetnim venčićima, a na sredini kuće je bila velika kapija od tamnog, čvrstog drveta.
Detetu nije teško da mašta bezgranično i da zamisli najlepše moguće stvari koje čekaju na nepoznatom mestu…
… Dok sam stajala pred kapijom kako bih se osmelila da uđem, umirivala me je misao da unutrašnjost možda i nije toliko vredna, te da bi bilo bolje da slažem da mi niko nije otvorio kapiju. Onda se setim da se ne mogu vratiti neobavljenog posla i da ipak moram ući u kuću. Od mene to očekuju i ne želim da razočaram. Prilazim, posmatram, dodirujem kvaku, guram kapiju, ali ne uspevam da je otvorim. Teško je. Pokušavam ponovo, uporna sam, uspevam tek malo da je odškrinem i to je sve. Možda sam čitav događaj sanjala, ali kuća sa takvom kapijom zaista je postojala.
Potom sam sanjala kako sam uspela da otvorim kapiju tek toliko da bih mogla da se kroz nju provučem. Konačno ću doći kući i roditeljima reći da sam izvršila zadatak.
Kasnije u snu, neko mi je rekao da se ne mučim i da ne pokušavam da uđem kroz glavnu kapiju, jer se na dvorišnoj strani kuće nalazi druga, mala kapija koja se lako otvara. Zaista, tako je i bilo. Ta strana kuće sa dvorištem bila je na južnoj strani, a kapija se mogla i preskočiti. Sve se činilo lakim i jednostavnim. Šta je od svega toga bila stvarnost, šta san pitam se i danas? Možda sam i san izmislila? Tek, deo mozga u kome se talože iskustvo i želje, ponudio je rešenje. Sećanje na doživljaj, delimično stvaran, a više izmišljen, zauvek sam zapamtila, jer mi je postao jedan od putokaza u životu…
PROČITAJTE I: nova-knjiga-ljiljana-madzar-stojkovic-pop-pravo, konkurs-za-fotografiju-secesija-ljubav-prema-prirodi, post-festum-o-baratanju-recima, /probudjeni-grad-podgradje-petrovaradinske-tvrdjave