Arheobotanička bašta u Muzeju Vojvodine, u kojoj najstarija biljka potiče od pre 45.000 godina, povećala se u bašti zasejanoj 2011. godine, tada od dve/tri, na pedesetak, zahvaljujući energiji/naučnoj strasti istraživanja arheobotaničara Aleksandra Medovića. Korzoportal na licu mesta.
Aleksandar Medović, Lapidarium Muzeja Vojvodine Foto: Muzej Vojvodine
Od ugljenisanog semena praistorijske biljke do novog zasada.
Aleksandar Medović: Mnogi misle da arheobotaničar iskopa u nekom dubokom sloju seme biljke iz davnih vremena, zasadi ga i zatim nikne praistorijska biljka. To je pogrešno. Da bi seme neke biljke bilo zasađeno u Arheobotaničku baštu Muzeja Vojvodine prvo moram da je kao arheobotaničar verifikujem i da je pronađem na nekom od lokaliteta u Srbiji. Nalazim njihove ostatke koji ne mogu da se poseju, ali za sve te biljke postoji „niša“ gde one mogu da se pronađu, na primer u nekim našim zabitima gde ljudi još gaje jednozrnu i dvozrnu pšenicu, u Turskoj… Ja sarađujem sa bankama gena u Americi, Nemačkoj, od njih nabavljam seme i posle uzgajam biljku.
Arheobotanička bašta, Lapidarium Muzeja Vojvodine
Koliko je teško negovati praistorijske biljke u 21. veku?
Aleksandar Medović: Teško je. Pre svega, trebalo bi da postoji infrastruktura. Recimo, u Muzeju Vojvodine nema vode u lapidarijumu, pa biljke zalivam ručno, kantom. Borim se sa vremenskim uslovima, klimom, juni nekada može da bude toliko kišan da uništi ceo zasad. Ali s druge strane, imam te zahvalne biljke – one su robusne, mogu da podnesu svakojake nepogode, njihov zadatak je da – daju prinos. Zbog toga su ih ljudi i gajili u praistoriji, da odole nepogodama i da daju prinos od koga će se hraniti, živeti. Kad nema žetve, nema hrane! Tada nisu postojale prodavnice da se dokupi hrana. A porodica treba da jede. Zbog toga su praistorijske biljke „zahvalne“ – bile su otporne.
Lalemantia
Aleksandar Medović pominje mnoge biljke koje postoje u Arheobotaničkoj bašti muzeja Vojvodine. Spelta/krupnik – „nije tačno kako neki navode da je to najstarija pšenica, najstarija uzgajana je jednozrna i dvozrna pšenica koju takođe imamo u bašti“. Grčko seme/kozji rog – „doneli su je Rimljani kao krmnu biljku. Danas može da se koristi kao čaj, ima lep ukus i miris, može se kupiti u svakoj prodavnici zdrave hrane. Kukolj, lepo izgleda ali nije za jelo, otrovan je!
Lan
U Arheobotaničkoj bašti Muzeja Vojvodine su i šumske jagode „to su one prave, ne ona koju kupujemo na pijaci, zatim kupina koja nije baš ukusna…“
Leska u Arheobotaničkoj bašti Muzeja Vojvodine
Aleksandar Medović: Ponosan sam što se posle nekoliko godina u Arheobotaničkoj bašti Muzeja Vojvodine pojavio rod na leski. Za biljke treba vremena, treba biti uporan, ne može sve da se desi od danas do sutra. Naročito kod voćaka treba imati strpljenja. Smokva – doneli su je Rimljani kao dopirinos našoj flori, ovde rađa već treću godinu, divlja jabuka, divlja kruška. Ali moja najdraža biljka je trnjina, izuzetna biljka, to je moj najstariji nalaz star je 45.000 godina, potiče iz paleolitskg perioda. Pronašao sam je ispred glavnog ulaza Muzeja Grada Novog Sada na Petrovaradinskoj tvrđavi. Da, baš tu se nalazi paleolit, neandertalci su jeli trnjinu i zato tu biljku volim i čekam njene prve plodove. Inače, trnjina raste u Vojvodini do danas.
PROČITAJTE I: aleksandar-medovic-praistorijske-biljke-u-21-veku, strip-u-muzeju-vojvodine, balkanska-mreza-muzeja, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, arheologija-gradina-na-jelici, zlatko-pakovic-grad-i-varvari, cedomir-janicic-pesma, emili-dikinson-ja-sam-niko-a-ti-ko-si