Postoje kafići čiji sjaj ne može da pomuti ni olinjala fotelja, ni sto koji se klima, ni paučina na plafonu, ni ulazna vrata koja tek što se nisu raspala, ni povezane žice razglasnih kutija kao da ste na Kubi… Takav je Cafe Dublin koji još malo pa tri decenije opstaje upijajući energiju i sjaj onih koji dođu ne da bi bili viđeni, već da se druže sa ravnima sebi, a to znači onima koji grad doživljavaju kao svoju dnevnu sobu u kojoj se gnezdi porodica, u svako doba dana. Dakle, Cafe Dublin je njihova dnevna soba. I, ovako je počeo prvi dan 2018. koji se protegao u drugi… korzoportal na licu mesta. Upozorenje: sve fotografije su nejasne, vaš vid je u redu!
Jedan novosadski taksista kaže da oni koji ga zovu u Cafe Dublin da ih odveze kući, i kada su malo više nabareni, uvek ulaze u taksi nasmejani i nikada ne povraćaju, niti govore povišenim tonom. „A znate kakve agresivace vozimo noću, ne biste verovali kad bih vam pričao. Najviše volim pozive iz ovog kafića…“.
… Cafe Dublin je zajednička kuća…
… onih koji su prve korake napravili u Dunavskom parku pored labudova, na keju uz Dunav na potezu Liman I, II, III, ili na pitoresknoj Detelinari, i ko zna gde još od Zrenjanina do Kambere…
… onih koji su odrastali pored roditelja koji su krpili kraj s krajem, ali su znali da je „knjiga, ne batina, iz raja izašla“…
… onih koje su nedeljom roditelji vodili u Lutkarsko pozorište, ili u baštu da pomirišu đurđevak, da uberu prvi peršun…
… a to je važno, jer sve počinje od zemlje, od „Crvenkape“, „Tri praseta“ i roditeljskog terora „peri ruke“ …
… da bi zatim sledile knjige poput „Orlovi rano lete“ Branka Ćopića, „Pisma iz mog mlina“ Alfonsa Dodea, ili „Srce“ Admonda de Amičisa, Alan Ford, da bi se jednog dana osvanulo i uz gitaru, pijanino, fotoaparat, kožni fudbal, slikarski pribor, ili bilo koju drugu alatku…
… stoga, petrovaradinskim „dablincima“ nije problem da se prepoznaju…
… i počnu da dolaze (čak) preko Varadinskog mosta samo u jedno mesto, Cafe Dublin…
… da bi pokazali kako nije teško preći most…
… da bi se došlo do Velegrada u Gradiću gde se nalazi Cafe Dublin…
… koji je pred kraj 20. veka otvorio vrata onima koji čine Grad, bilo koji Grad… Pravima nisu potrebne fanfare, ni vatromet…
… da bi trajao što je fakat i u 21. veku, jer mu večnu energiju daju Novosađani i njihovi gosti iz sveta, oni koji su decenijama pod njegovim svodovima, ili samo skoknu, pa posle pišu… Ad infinitum.
PROČITAJTE I: nikola-glavinic-stipendisti-iz-dublin-caffe, foto-esej-vikend-sekvence-uoci-proleca, dan-zaljubljenih, odliv-mozgova-najgorca-cokolada, podgrade-petrovaradinske-tvrdave-bolji-dani-bez-saobracaja, https://korzoportal.com/foto-esej-festival-ulicnih-sviraca-pogled-sa-strane