Na talasu najnovijih rasprava o planiranju i građenju nove dvorane za umetničku muziku u Beogradu, Aleksandar Stanojlović analizira koncertne dvorane u Evropi, na prostoru Jugoslavije i u Beogradu. Posle analize evropskih i regionalnih prstora koji se odnose na koncertne dvorane, u drugom tekstu u fokusu je Beograd – nove inicijative od umetnika i nadležnih. Postavlja pitanje da li je izgradnja koncertnog prostora za muziku jedino čime muzičke rasprave treba da se bavi, ili paralelno treba razmišljati o negovanju muzičke publike, otvorenosti muzičkih institucija i produkciji novih kompozitora, izvođača i menadžera muzičke kulture.
Koncert Simfonijskog orkestra RTS u Kolarčevoj zadužbini, Beograd
Izgradnja muzeja, koncertnih dvorana i drugih objekata kulture kruna je u građenju grada, najviši domet gradske i nacionalne zajednice, stvar prestiža. I u najbogatijim delovima sveta događa se da gradnja traje mnogo duže od planirane, a troškovi višestruko premaše prvobitne, kako se nedavno desilo sa Filharmonijom u Hamburgu. To je realnost na koju moraju da računaju i kreatori programa planiranja nove reprezentativne koncertne dvorane u Beogradu, o čemu se mnogo priča. Veliki beogradski orkestri, a posebno Beogradska filharmonija su u poslednjih 15 godina znatno unapredili kvalitet izvođenja, poboljšali imidž i proširili publiku. To je podiglo kapacitet ovog orkestra, pa mu je matična koncertna dvorana – Velika dvorana Kolarčeve zadužbine postala mala. Filharmonija je i finansijski ojačala, vezujući se za fond pod pokroviteljstvom Zubina Mehte koji je skrenuo pažnju na nedovoljne uslove za izvođenje i slušanja muzike u Beogradu. Zbog toga su beogradske vlasti počele da razmišljaju o unapređenju muzičkog života Beograda koji će se najverovatnije završti bilo izgradnjom nove, ili adaptacijom postojeće dvorane Kolarca.
Sazrela je, zbog toga i tolika uverenost u prethodnu misao: izvođački prostori u Beogradu su građeni u periodu od 20-30 godina jedan iza drugog, počev od Narodnog pozorišta iz 1869, izgradnje Kolarčeve zadužbine 1932, Doma sindikata 1957, Sava centra 1978. do poslednje intervencije, skromne ali vredne beleženja, obnove sale Beogradske filharmonije koja je obavljena 2004. Primećujem da su tri velika rata u 20. veku dosta poremetila tu liniju, ali danas slobodno možemo da kažemo da je Beograd zreo da dobije jedan visoko rangirani koncertni prostor za pun sastav simfonijskog orkestra sa horom i sa oko 1.500 sedišta, što je sasvim dovoljno za uživanje u sviranju i slušanju dela koja izvode vrhunski muzičari. Takve dvorane ne traže dodatno ozvučenje i u njima može da se ostvari tražen kvalitet zvučne slike.
Izometrijski presek kroz dvoranu Kolarčeve zadužbine
Šta Beograd trenutno ima od koncertnih prostora i koji su im kapaciteti:
Kolarčeva zadužbina, istinski centar umetničke muzike Beograda, Srbije i Balkana, sagrađena 1932, prema projektu arhitekte Petra Bajalovića, jedna od najakustičnijih dvorana u ovom delu Evrope. Ima 883 sedišta. Svake godine ovde se održi oko 200 koncerata domaćih i inostranih ansambala, simfonijskih orkestara i solista. U Velikoj dvorani su nastupali najznačajniji interpretatori umetničke muzike iz zemlje i sveta. Osnovni nedostatak ove dvorane je veličina, ona je projektovana za kamerne koncerte i predavanja, a mogućnost za simfonijska izvođenja je dobila kasnijom adaptacijom bine. Ipak, njena pozornica je danas premala za zajednički nastup simfonijskog orkestra i hora, a nepotpuna zvučna izolovanost omogućuje prodor zvuka od spolja ka unutra i obratno.
Velika dvorana Kolarčeve zadužbine, Beograd
Dvorana Doma sindikata na Trgu Nikole Pašića, sagrađena je 1957. kao multifunkcionalna kongresno-muzičko-bioskopska sala sa 1.600 sedišta u centru Beograda. Najviše je korišćena kao bioskopska i sala za revijalne koncerte, mjuzikle, džez i zabavnu muziku. Ipak, šezdesetih i sedamdesetih godina ovde se su održani veliki koncerti na Beogradskim muzičkim svečanostima, a tu su i jedine orgulje u nekoj od koncertnih dvorana. Pored velike, u sastavu ovog centra se nalaze tri manje sale i veliki hol. Nedostatak Doma sindikata je današnje nerešeno imovinsko-pravno stanje. Trenutno je pod stečajem. Akustika za koncerte klasične muzike nije dobra, potrebno je dodatno ozvučenje da bi se dobar zvuk preneo u sve delove dvorane, ali bi to moglo biti uklonjeno nakon preprojektovanja i rekonstrukcije zidova i plafona i zamene plišanih sedišta.
Velika dvorana Sava centra (Plava dvorana) iz 1977, izuzetno kvalitetan takođe multinamenski kongresno-koncertni prostor sa velikom binom na kojoj mogu da se izvedu najzahtevnija vokalno-istrumentalna i baletska izvođenja. Kapacitet dvorane je 3.533 sedišta (2.307 u parteru i 1.226 na balkonu). Ipak, nije projektovana za primarno koncertna izvođenja, a za simfonijsku muziku je potrebno ozvučenje.
Velika dvorana Sava centra, Beograd
Koncertna sala Beogradske filharmonije na Studentskom trgu, opremljena je najsavremenojom tehnikom, ali ima samo 200 mesta i, osim za probe našeg poznatog ansambla, može da se koristi samo za manje kamerne programe.
Hala Beogradske (Kombank) arene je u nekoliko navrata služila za velike koncertne događaje, za koncerte Morikonea, Karerasa, različitih vizuelno-scenskih spektakala, koji su okupili 10.000-20.000 gledalaca, ali ovaj prostor više nećemo analizirati.
Narodno pozorište, dom nacionalnog pozorišnog, operskog i baletskog ansambla i matična ustanova za ove tri izvođačke delatnosti u Srbiji. Sagrađeno je 1869. godine, kada je Beograd imao 20.000 ljudi, da svi stanu u prethodno pomenutu Arenu. Poslednji put je temeljno renovirano 1989. godine. Decenijama traje kampanja da se u Beogradu izgradi nova zgrada Opere, koja bi rasteretila gužvu u Narodnom pozorištu: postala bi novi dom za operski i baletski ansambl, dok bi pozorišni ostao u staroj zgradi. Još tridesetih godina 20. veka se mesto za zgradu Opere pojavilo na generalnom planu Beograda, u parku Manjež. Potom pamtimo veoma dobro prvonagrađeno idejno rešenje danskog arhitekte za Operu na obali Save, na Starom sajmištu. U to vreme je bilo novaca u državi za takve poduhvate i šteta je što tada nije izgrađena. Osim toga, dobili bi pravi landmark. Pre desetak godina, aktuelizovala se priča o gradnji Opere, gde je javnost bila podeljena na one koji su podržavali zgradu na Ušću i na one koji su se borili za Trg Republike. Znamo ko je pobedio.
Uporedni prikaz postojećih koncertnih dvorana u Beogradu u razmeri
Konkurs za novu zgradu Filharmonije na Novom Beogradu, pored zgrade nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća je završen. U javnost je došlo nekoliko inicijativa da se nova zgrada Opere i Baleta sagradi u Savskom amfiteatru gde se danas gradi Beograd na vodi. Zgrada Kolarca je godinama u fazi čekanja detaljne obnove. Stigle su i vesti da je finansijsko poslovanje Kolarca otežano. Čini se da je u toku tiha borba Filharmonije i Opere koji lobiraju da država uloži novac upravo u njihovu instituciju. Centralno programsko pitanje da li Beogradu treba nova zgrada Opere ili nova zgrada Filharmonije. Nešto će se sigurno dogoditi, a moguća scenarija kako će izgledati ponuda koncertnih prostora su sledeća:
1. Ukoliko bi se izgradila nova zgrada Filharmonije na Novom Beogradu, sa oko 1.500 sedišta, koštala bi od planiranih 30 miliona do konačnih 60, 90, 120 miliona evra… Kolarac će nastaviti svoju delatnost sa pretežno kamernim programima. Opera i balet će i dalje deliti zgradu Narodnog pozorišta sa nacionalnim teatrom. U Sava centru ne bi bilo programa umetničke muzike.
2. Ukoliko bi se izgradila nova zgrada Opere i baleta na obali Savi, sa oko 1.500 sedišta, koja će biti i dom velikih horsko-simfonijskih predstava i orkestara RTS i Beogradske filharmonije, koštala bi između 50 i 150 miliona evra. Kolarac bi nastavio da obavlja ulogu centralnog mesta za simfonijsku muziku, ali se ona ne bi više izvodila u Sava centru.
3. Sve se češće čuje da će nova reprezentativna dvorana za simfonijsku muziku postati obnovljena dvorana Doma sindikata, koja bi postala novi Dom Beogradske filharmonije. Ovo bi bila najjeftinija intervencija, koštala bi najviše 10 miliona evra, ali bi u ovom slučaju opet Opera i Balet bili uskraćeni za svoj novi prostor.
Koji god scenario bude usvojen, o čemu odlučuju političari, koji će se potom najviše i hvaliti, u ovom trenutku se pitam: da li naša kulturno-umetničko-obrazovna sredina, pored svih rasprava o novim prostorima, radi na ostalim segmentima kulturno-muzičkog života Beograda i Srbije? Planiranje i izgradnja/obnova velikog koncertnog prostora, kojim bi stali uz rame sa velikim umetničkim centrima Evrope, nosi ne više od 50 odsto kapitala u ukupnoj masi muzičkog života. Drugu polovinu čini ono sa čim se svake godine suočavaju Bemus, Nomus, Somus, Nimus i Mokranjčevi dani: načini finansiranja, menadžment i marketing u kulturi, negovanje stalne publike, dostupnost i otvorenost ustanova kulture, međunarodna saradnja, odlazak talentovanih u inostranstvo. Vodimo li o tome dovoljno računa?
PROČITAJTE I: koncertne-dvorane-u-evropi-i-kod-nas-i, branka-parlic-six-a-clock-new-music, filip-glas-etide-pod-prstima-studenata, kornelius-kardju-koncert-pored-pruge,