Iz zbirke Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa, Tatjana Tucić “Krečimo stan” (Savez feminističkih organizacija (Re)konekcija, Novi Sad, 2020). Foto: korzoportal
Poskidali smo slike, na zidovima su ostali da lebde kvadrati i pravougaonici, njihovi duhovi.
Poslednji put smo krečili u ovo vreme pre 9 godina, tata je još uvek bio tu, ali u odlasku I jedini od nas je tu strašnu misao izgovarao naglas, sa puno setnog humora, da se nasmejemo, da ne osetimo, kao iskusna medicinska sestra koja u isto vreme pljesne debelo meso i u njega zabode injekciju.
Kupili smo tada nove itisone, zidovi su se caklili od beline, pokačili smo slike, a tata je stao na sred sobe i rekao: lepo je, ali ovde mene više neće biti, ovde će živeti drugi ljudi. Ti drugi ljudi bili smo mi. A u godinama u kojima je tata bio u odlasku, u kojima nam je mahao (a zaista je umeo da kaže “ja vam već mašem”) i mahao je, na našem rastanku, mahao je dok god smo mogli da se vidimo kroz vrata od sobe na intenzivnoj nezi, koja su se mehanički otvarala i zatvarala, mahao je i ja sam mahala ne sluteći da je to “ono” mahanje (konačno i večno), naučila sam da njegov život, kao i život bilo kog drugog, nije moj i nikada ne može biti moj, da svako ima svoj, ma kako ljudi bili bliski i ma kako to okrutno zvučalo, kada nekoga voliš.
Prošlo je devet godina i mi se još uvek nismo uhvatili u koštac sa svim tim stvarima koje su pripadale tati. Njegova biblioteka, artefakti, pisma, fotografije, slike, plakati, predmeti i sitnice, cure iz raspuktnutih ormana I fijoka, njegov lepo oblikovani rukopis viri sa margina iz hrpa papira i raskupusanih knjiga. Svaka knjiga, svaki taj papirić treba proturiti kroz ruke, proceniti, razvrstati, složiti, pokloniti, baciti… posao uzbudljiv, emocionalno i fizički iscrpljujuć.
Sa ormana smo skinuli velike prašnjave mape iz kojih su krenule da ispadaju crteži i skice naših likovnih i drugih umetnika, a sa njima i žute koverte pune redngenskih snimaka velikog formata.
To su bila pluća, tatina. Bilo je toga dosta, kontrole su bile svakih nekoliko meseci.
Tatina pluća.
U stvari, nikada ih nisam videla.
Sa pažnjom sam proučavala tatinu anatomiju, svetlije oivičene rebarne kosti i tamniji prostor između njih, kičmeni stub. Asimetriju prostora u kojem je kucalo njegovo srce. Prepoznala sam linije ramenih kostiju, takva ista ramena imam i ja.
Tatino rame, miška, malo toplo gnezdo u koje sam često umela da se šćućurim.
Ispred nas je stajala velika crna kesa u koju smo stavljali ono što je za bacanje.
Nastupio je trenutak tišine. Mama i ja smo držale te snumke i gledale se.
Da ih bacimo? – pitala sam mamu oklevajući.
Ne znam – rekla je mama. Ne trebaju nam, ali ipak…
Možda da zadržimo jedan primerak… za uspomenu… ili za neki umetnički projekat, ko zna?
Hajde, ostavićemo jedan – dobro će nam doći kad bude pomračenje Sunca, da gledamo kroz njega – rekla je mama.
Posle pričam sa Nebojšom, kaže, ja sam čuvao mamin mozak nekoliko godina, pa sam na kraju bacio.
Mi ćemo ipak sačekati. Do sledećeg pomračenja Sunca.
(priča je preuzeta uz rukopisa)
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: suburbium-nepokretno-naslede-u-srbiji/ , foto-esej-vece-i-dani/ , tekst-u-fokusu-oni-koji-misle-brzo/, galerija-savremene-umetnosti-zrenjanin-fantastika/ , spomen-zbirka-pavla-beljanskog-promocija-monografije-povodom-pola-veka-memorijala-umetnika/