Jarmila Vešović (Cetinje, 1954, živi u Parizu) slikarka čiju je izložbu u beogradskoj Kući legata žiri beogradskog lista “Politika” uvrstio u izbor od deset najboljih u 2018. Intervju za korzoportal. Bojana Karavidić. Foto: Milen Mikoton, Mami Kioši.
Obeležje vaše poslednje izložbe „Sećanje“ u Beogradu, u Kući legata su slike na kojima caruju plava i zlatna boja. Te slike ostaju u trajnom sećanju onoga ko ih je makar samo i jednom video, u njih se zaroni kao u zagrljaj. Šta vas vodi tim bojama?
Jarmila Vešović: Jačina tog kontrasta je duboko u genima. To su boje koje predstavljaju nebo i sunce.
U kratkom filmu koji je pratio izložbu „Sećanja“ vidimo vas i vaše materijale – tapiserije u prirodi, razapeti su između stabala. Šta crpite iz prirode?
Jarmila Vešović: Pitam se da li je umetnost deo prirode ili nije? Umetnost treba da bude kao mit, nešto što je neprirodno, što proizilazi iz razmišljanja. Zevs je rodio Dionisiusa iz svoje butine. To je nešto toliko strano za nas sve koje je rodila majka, a opet izazovno, neka ideja da život može otpočeti iz nečega što nam nije poznato i blisko, kao što se to događa u u umetnosti. Paralelni svetovi onog što mi zovemo „prirodnim i neprirodnim“ mogu biti jedna vizija, spona koja vezuje, život i smrt, sve to stvara nešto iznad realnosti na koju se oslanjamo. Instalacije koje su snimljene u parku gde duva vetar i prepliću se senke su prodor u tanani prostor prirode u kome je jedini strani elemenat – materija koja u procesu mimikrije predstavlja simbozu sa elementima prirode. Efemernost materijala i trenutka koji se tako da kažem odvija u mojim instalacijama je nova vrsta omaža impresionistima koji su se predali prirodi, utonuli u senzualnost svetla i senke i time promenili viziju slikarstva i uopšte izražavanja, filozofskog poimanje prostora vremena, atmosfere.
Vaše slike su sačinjene od slojeva prozračnih, paučinastih materijala koji se uočavaju tek kada se priđe slici. Pričate li priču o prolaznosti života, ili njegovoj trajnosti, ili ..?
Jarmila Vešović: Duša je najveća čovekova tajna. To je nešto što još nismo objasnili – šta je čovekova duša, gde se krije, kako nastaje i nestaje, ako uopšte nestaje? Pitanja svega što je božansko je u čovekovoj duši. Materijali nisu bitni, ima nešto sto čuva materiju od razaranja i uništenja, nešto što ne možemo da definišemo kao ni ljubav koja rađa umetnost. Volim izreke Lao Cea kad govori o tome da je sve na zemlji i na nebu istog porekla i istih godina, koliko je stara i Zemljina kugla. To bi bio pogled nekoga ko ne živi na zemlji – treba se oslobađati materijalnog koje ne možemo da ponesemo sa sobom krećući na drugi put. Naše vreme se oslobađa te teške barokne prošlosti dekora. Sve dobija formu lakog izraza. Umetnost našeg vremena je rasterećena tog “ fizičkog tereta „. Traži se esencija duhovnog i spiritualnog u onome što čini život danas. Pripadam svom vremenu baš zato što tragam za ličnim, suštinskim, efemernim, kao da krećem na put u kosmos i sve to bih ponela na taj put.
Elementi vaših slika su reciklirani materijali. Irina Subotić je jednu studiju o vašem slikarstvu naslovila „Palimpsesti nade JarmileVešović“ u kojoj kaže da ovi palimpsesti nisu samo metafora već slojevita stvarnost koju pronalazite u vašim lutanjima Parizom gde živite, po pariskim antikvarijatima, potom je slikarski prerađujete. Stvarate li svoju Itaku?
Jarmila Vešović: Knjige, rukopisi, zapisi iz neke daleke prošlosti, sa mirisima i atmosferom dalekog vremena su posebno inspirativni. Početak moje tajne veze sa nečim tako retkim je osećanje da sve to ponovo živim i da su svi ti zapisi deo moje intimne priče. To su zapisi na pergamentu, dobro očuvani, što je i dobra podloga za dugotrajne studije. Slikala sam na pergamenima sedam godina dok nisam pronašla svetlosti materije koja se uklapa u „reči i zapise“ koji bi postali moje novo „Astralno telo“.
Ono što mislim da ima značajnog udela u vašem slikarskom izrazu jeste mesto rođenja – Cetinje. Sećam se jedne izložbe posvećenu slikarima sa Cetinja, u Beogradu je bila u vreme sankcija, devedesetih, kustos je bio Ognjen Radulović. Naslovio ju je „Slikari sunčane strane“. Šta mislite o konstataciji da toponim vašeg rođenja sui generis donosi – svetlost? Ona se čitana vašim slikama i kada nisu u pitanju „sunčane boje“.
Jarmila Vešović: Kad pomislim na Crnu Goru, mislim na kamen, na topli kamen. Rasla sam u ranom detinjstvu pored Berana, pored Lima. Sećam se toplog kamena pored reke, kasnije u Herceg Novom. Imala sam osećanje da je „topli kamen „- živo telo. Pitala sam se u detinjstvu nije li kamen živo biće – čovek koji ne može da se pokrene? Toplota je za mene oličenje života, znak života. Jačina sunca me je opijala radošću koju osećami i sada. Svetlost u slikarstvu dolazi iz nepoznatotog, bar ja tako osećam. Rađamo se sa svetlošću. Evo, i El Greko i drugi slikari iz raznih epoha imaju sopstvenu „ličnu svetlost“ koju žele da ostvare u svojim slikama.
Odani ste slikarstvu, ali ga „varate“ sa poezijom. Izdali ste zbirku pesama.
Jarmila Vešović: Počela sam da pišem na francuskom, jer sam htela da naučim dobro taj tako težak jezik. Deset godina sam pisala dnevnik utisaka po ugledu na haiku poeziju. I tako je nastala zbirka. Objavila sam je po nagovoru bez nekih ambicija.Vrlo sam srećna zbog toga. Da se opet vratim na početak. Pisala sam svaki dan dnevnik na srpskom, pa onda uz pomoć rečnika sve prevodila na francuski u nadi da ću zavoleti taj jezik. To je bilo davne 1985. i suprug mi je u svemu pomagao. Kada sam srela veliku damu Mari Franc Laterget iz kabineta madam Širak (supruga tadašnjeg predsednika Francuske Žaka Širaka, prim.korzoportal), i kada samo joj se izvinila jer ne govorim francuski, ona mi je rekla da moje slike dovoljno govore, da bi se potom izvinila što ona ne govori moj maternji jezik. Taj susret me je obeležio za sva vremena u smislu da treba da se držim jezika koji mi je u krvi.
Od mnogih nagrada podsećam na dve koje ste dobili od Francuske akademije nauka i umetnosti. Izdvajam ih jer ste vi strankinja u Francuskoj, u mnoštvu ste likovnih umetnika. Gde ste izlagali, kako su vas zapazili u Parizu, u mnoštvu onih koji osvajaju mesto pod suncem u Gradu svetlosti?
Jarmila Vešović: Svake godine u Grand Paleu organizuje se Salon Artist France (Udruženje francuskih umetnika, prim.korzoportal). To je najstariji salon u Francuskoj, osnovao ga je Luj 14. Na Salonu slikari izlažu samo jedno platno, ono što smatraju da je najbolje kako bi predstavili svoj rad. Dodeljuju se i priznanja. Moja nagrada je iz Fonda Achille Fould Stirbey koji je osnovan 1861, a jedan od nagrađenih bio je i Ežen Delakroa. Uvek kažem, nisam ja dobila nagradu već moja slika, jer je zapažena u tom mnoštvu stvaralaštva, napora i tendencija umetnika sa svih meridijana. To su trenuci u kojima se ne osećam usemljenom i izgubljenom. Važne su ovakve izložbe, jer ne samo da se izlažu slike, već se i umetnici druže. Lepo je biti u društvenom okviru. Umetnik mora da ima socijalo okruženje.
Intrigira me vaš životni put na liniji Cetinje – Beograd – Pariz. Cetinje nije vaš izbor, ali Beograd, potom izbor Pariza ne baš u ranim godinama… Kako ste se odlučili da se otisnete u svet? Osećate li se građankom sveta?
Jarmila Vešović: Vaseljenu osećam još od ranog detinjstva. Baš u Crnoj Gori se vide i nebo i more. Kako sam bila usamljena, imala sam utisak da me sunce prati. Kad čujem sve te priče o trajanju čoveka na zemaljskoj kugli, o tim milionima godina života, doživljavam još jače to jedinstvo koje treba da se uspostavi medju ljudima bilo gde da su rođeni. Trebalo bi da budemo bliskiji, da nas ne dele različite kulture i religije. Umetnost ima tu ulogu zbližavanja ljudi bez obzira na sve suprotnosti.
PROČITAJTE I: izlozba-jarmila-vesovic-secanja, /tekst-u-fokusu-mediteran-u-delima-iz-kolekcije-pavla-beljanskog, tekst-u-fokusu-lidija-merenik-o-autoportretima-marka-celebonovica-posle-1950-godine, beograd-urbana-energija-devedesetih