Jarmila Vešović (Cetinje, 1954, živi u Parizu) priredila je izložbu “Sećanja” u Kući legata u Beogradu (22. novembar – 9. decembar 2018). Pred publikom su bile slike, skulpture, instalacije, tapiserija, grafike. Onim srećnicima koji su kročili u ovo carstvo plavo – zlatnih slika, uskomešanih, nemirnih preliva boje neba kad zalazi sunce i zemlje natopljene bojom skorele krvi, izložba je verovatno ostavila ushićenje i nezaborav. Izložbu su pratili tekstovi u kojima istoričari umetnosti, likovni kritičari, pišu o njenom slikarskom izrazu. Korzoportal izdvaja tekst istoričarke umetnosti Irine Subotić “Palimpsesti nade Jarmile Vešović“. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Kadrovi iz dokumentarnog filma koji je prikazan na izložbi
… Ključne reči koje bi mogle da razreše enigmu njenih aktuelnih radova bile bi: palimpsesti, materija, boja, svetlost, prostor, vreme, poetski svet, memorija, kontekst… Palimpsesti (grčki palímpsēstos, rukopis pisan na već jednom upotrebljenom papirusu ili pergamentu sa koga je izbirsan prethodni tekst, prim. korzoportal) nisu samo metafora u delu Jarmile Vešović: to su stvarni, opipljivi listovi pergamenta starih, prastarih rukopisa koji čuvaju antropološko vreme drevnih civilizacija, mitove o tajnama koje knjige kriju, svoje taloge istorije, svoje pamćenje, poruke… Te rukopise Jarmila brižljivo traži i nalazi po pariskim antikvarijatima, a onda čuva, nadograđuje i obogaćuje sopstvenim istorijama, idejama, zamislima. Osetljiva na lepotu koju je stvarala neka neznana ruka u prošlosti, i još dublje – osetljiva na značenje kontinuiteta kao neophodno potrebnog uporišta savremenom biću, Jarmila je u palimpsestima pronašla idealan spoj tragova prošlosti sa modernim vremenima. U taj hronološki neprekinuti sled civilizacije ona je udenula svoje vreme, drugi prostor, beleg svoga postojanja u savremenosti. Slojevi njenih plastičkih intervencija, i u hromatskom i u gestualnom smislu, nadograđuju listove pergamenta, spajaju se u novu, oplemenjenu celinu i otvaraju drukčije stranice njene umetnosti. Naime, ti slojevi fizičkog i metafizičkog vremena, stopljeni na stranicama prastarog rukopisa, poslužili su Jarmili Vešović kao uzor. Ona je na stranicama pergamenta nastavila sa palimpsestnim sistemom dodajući svojim intervencijama sledeće slojeve vremena. Međutim, ti mali listovi rukopisa postali su preložak za slike velikog formata: one su dobile istu fakturu, istu slojevitost, prozračnost; slike su nastale istim načinom islikavanja, preslikavanja, doslikavanja, premazivanja, skidanja boje, grebanja, i ponovnog korišćenja podloge…
… Simboličko ispitivanje specifičnosti materije kao strukture vodi ka otkrivanju čiste energije koju prepoznajemo u Jarmilinim potezima i namazima. Ona koristi bojene pigmente, zgužvano platno, izmrvljen kamen, metalne opiljke, delove alu-folije, žice, plastične membrane, čak grumene zemlje, peska, što opet asocira na tragove vekova na freskama, kao što su sačuvani i belezi vremena na pergamentu. Slučajni Jarmilini susreti sa vitražima stilskih karakteristika i starim ramovima, a zatim njihova transformacija u njene skulpture takođe su svedoci napojeni memorijom vremena. To se odnosi i na istraživanje „iza“ privida starog tekstila, svitka ili vekovima natopljenog rukopisa. Sve je to samo deo izbora materijala i materija kojima se služi Jarmila Vešović kao pomagalima za svoja dela. Na njih ona stavlja redove novih hermetičkih taloga, uzbudljivo preobraženih, poput alhemijskih formula koje nas varljivo vode u nepoznate svetove: možemo za tren poverovati da njena umetnost odista gradi neki novi svet jer energiji daje smisao, ostvaruje formu, novu teksturu. Ta sprovedena komunikacija predstavlja jedinstvenu vrednost…
… I boja, kao i materija, kod Jarmile Vešović ima višestruko simboličko značenje – bilo da se radi o bojenim slojevima, nadovezanim na listove rukopisa uigranim sa tonovima i nijansama prastarih zlatnih namaza, bilo da je u pitanju iskorak u novi svet jarkih boja: vatra-krv-crvene, iv-klajn-plave, nikola-flamel-crne, faustovske-zlatne. Boja je bitni faktor njenih dela i kao materija koja gradi prostor, i kao prepoznatljivi znak njenog senzibiliteta, i kao izabrani a suženi registar značenja. Materija, po osećanju Jarmile Vešović, stvara obojenu svetlost, osvetljeni prostor nepoznatog izvorišta, ali očevidnog treptaja, vibriranja, prosijavanja – života. Umetnica piše da je „telo materijalizovana svetlost“ i da „najlepša svetlost nije prirodna, ulepšana, već suptilna, dinamična, zamišljena, kao odjek našeg unutarnjeg doživljaja koji uokviruje ’stvari’ – negirane kao prirodne stvari. Svako od nas unosi u svet sopstvenu svetlost (iz majčine utrobe)…“.
… Poetski svet Jarmile Vešović gradi univerzalnu geografju umetnosti – jednu lirsku harmoniju, danas tako retku i dragocenu upravo zato što se obraća – poput terapeutskog dejstva – nekim našim intimnim, podsvesnim i opštim, arhetipskim zakonomernostima od kojih uveliko zavisimo. To slikarstvo ne nudi isprazni, deklarativni i neosnovani optimizam, ali jeste ispunjeno humanističkim poverenjem u smisao umetničkog delovanja. U tom pogledu Jarmila ostaje na barikadama zajedno sa svim onim stvaraocima koji ne veruju da sadašnjost može da bude tumačena bez istorije i da će svet i istorija doživeti sudbinu koju im je predvideo Fukojama.
U isti mah, umetnost je utočište za Jarmilu: ma koliko bila upućena na umetničku arenu Pariza – nemolosrdnu arenu u kojoj se lako ostavljaju kosti – ona se oseća zaklonjenom i zaštićenom svojim radom. Možda je Pariz odista pravo mesto gde se može uočiti njen senzibilitet, odanost tradiciji, rafinman misli, ponašanja i umetničkog creda. Kada ona traga za nekim velikim idejama, za suštinskim, esencijalnim problemima, kada investira sopstveni ritam, zaluđenu misao u prošlost, daleko od vreve svakodnevice – i uskomešane, prebogate pariske, i anarhične beogradske – može se učiniti da ona odlazi u daleke sfere nepoznatih svetova iz kojih se teško može vratiti u grubu realnost. Međutim, njeni odlasci su u isti mah i vraćanja, lebdenja su istovremeno i čvrsti koraci po urbanom jezgru i užarenom asfaltu, izleti u tradiciju i traganja po neizvesnim putevima prošlosti paralelni su njenom senzibilnom praćenju aktuelnih ponuda…
Palimpsesti nade Jarmile Vešović (predgovor u katalogu Jarmile Vešović Otelotvorenje : Palimpsesti nade Jarmile Vešović.). – Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd, juni 2007. Deo predgovora objavljen na francuskom :Yarmila Vesovic, u: L’ENA hors les murs – Magazine des Anciens Elèves de l’Ecole Nationale de l’Administration, Paris, Novembre 2007, no.376, p. 45. Preštampano i u monografiji: Jarmila Vešović. Sećanja. Retrospektivna izložba 1988-2018. – Kuća legata, Beograd, 19. novembar – 9. decembar 2018, str. 64-79.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: foto-esej-muzej-savremene-umetnosti-beograd-probudeni-div-i, srpske-lepe-umetnosti, muzej-savremene-umetnosti-vojvodine-vojvodanski-salon, izlozba-refleksije-savremena-galerija-zrenjanin, izlozba-savremeno-crnogorsko-likovno-stvaralastvo