“Novosadski dnevnik” koji je napisao Laslo Vegel (Akademska knjiga, Novi Sad, 2018) obuhvata  period od 1991. do 2016. jeste svojevrsna hronika autorovog života u godinama dramatičnih događaja i promena na teritoriji Jugoslavije, odnosno u Srbiji. Poglavlja su obeležena godinama, a svako je naznačeno i naslovom – u zagradi je, pisan kurzivom, kao da Vegel time želi reći čitaocu da je to samo naznaka, nikako odrednica koja definiše autorove misli kao univerzalne.  Preveo sa mađarskog: Arpad Vicko. Korzoportal prenosi deo “Novosadskog dnevnika”.

(Trst i Novi Sad)

Prošle nedelje otvorio sam ovogodišnji novosadski festival proze. Konačno mi se pružila prilika da na otvorenoj sceni saopštim ono o čemu bi novosadski intelektualci trebalo da porazmisle. Novi Sad odaje počast i nagrađuje Klaudija Magrisa,koji je u jednom svom briljantnom eseju Trst nazvao rubnim područjem. Možda je i od ove činjenice važnije da je životno delo Klaudija Magrisa srećan splet srednjoevropske i mediteranske kulture.  Trst se nikad nije odrekao srednjoevropske, austrijske tradicije. U principu, i Novi Sad bi mogao da bude sinteza srednjoevropske i balkanske  kulture, koja se ne odriče mađarskih i švapskih tradicija, međutim, on se sve više udaljava od ovih vrednosti, kao što sam to i napisao krajem osamdesetih godina, najpre u časopisu Život na rubu. Šta je od svega ostalo? Poneka zgrada koju nije bilo moguće srušiti, ili se još nije ukazala prilika da bude srušena. Ta retka zdanja su čuvari prošlosti grada, ali gde su spomenici koji bi podsećali na austrougarska vremena? Gde je moderna kultura koja izražava srednjeevropsku duhovnost grada? Ovde se neprestano razbijaju forme o kojima je nekad mladi Đerđ Lukač (Lukács György,1885-1971, filozof, prim.prevodilac) pisao da su granice u odnosu na spoljni svet i koje nas čine bezgraničnim prema unutrašnjem svetu. Nama je dato nešto drugo: mi moramo da se ogradimo od sebe, i da se survamo u prazni beskraj, što znači da stalno padamo na nultu tačku. “San Marko” je uvek ostao “San Marko” – rekao sam na otvaranju Prozafesta – dok je novosadska poslastičarnica “Dornštedter”, odnosno gradska kafana, menjala svoje nazive prema hirovima, ćudima politike. Prvobitni naziv “Dornštedter” – prema prezimenu porodice u čijem je vlasništvu bila – posle rata promenjen je u “Moskva”, zatim je preimenovan u “Zagreb”, na kraju u “Atina”. Menjala je imena, kao što su pod ovim podnebljem nazive menjale i ulice, i ustanove. Jedna lepa novosadska ulica, koju krasi nekoliko zgrada iz razdoblja secesije, i u kojoj se nalazi hotel- nekad “Jelisaveta” – sad “Vojvodina”, u vreme kad sam ja bio mlad, zvala se Ulica narodnih heroja. Pre toga zvala se Herngasse, Úri utca ili Gospodska ulica. Pa je nosila ime Lajoša Košuta, regenta Aleksandra, Adolfa Hitlera, potom kralja Aleksandra. Godine 1945. u prvi mah nazvana je po Staljinu, a onda, od 1950. godine, po Aleksandru Rankoviću, i zatim je, 1966. godine, kada je Ranković politički pao, nazvana Ulicom narodnih heroja. Posle demokratskoh promena, 2000. godine, ponovo su promenjene table, na sadašnjim je ispisano ime kralja Aleksandra.

PROČITAJTE I: intervju-laslo-vegel, podgrade-petrovaradinske-tvrdave-kloaka, intervju-slobodan-tisma-2, andras-urban-what-is-europe, akademska-knjiga-izdavac-godine-beogradskog-sajma-knjiga-017