Osim par veoma dobrih primera kakav je Lokalni front u Kraljevu ili inicijativa Dva minuta ćutanja u Novom Sadu, teško je naići na lokalne organizacije koje daju alternativu i zahtevaju suštinske promene ili ukazuju na probleme koji nisu stranački. Osim ovih pravih postoje i one koje su za promene na principu „Kurte i Murte“. Paradigmu malo ko želi da promeni. Srbija u mrkloj građanskoj tišini!?
Kad nas pitaju zašto se ne učlanimo u stranku da nešto promenimo
Nedavni hrvatski Most neumitno je doveo do pitanja s ove strane Dunava da li je fenomen Mosta moguć i u državi koja se zove Srbija. Ako se mislilo na pojavu trećeg političkog faktora na suštinski binarnoj političkoj sceni, tu je odgovor NE. Mi još uvek čekamo drugi politički blok na sceni kojom dominira jedna snaga. Ako se mislilo na političku stranku koja će biti srednji put, onda opet NE. Srednji put između čega? Još tražimo nekoga da se u politiku upusti zbog zaštite javnog interesa, a ne organizovanog kriminala. Ako se mislilo na objedinjavanje lokalnih lidera u jedan politički pokret, neka HVALA. To smo već imali sa URS-om. Uostalom, koje lokalne lidere da objedinimo kad je njih već objedinila jedna stranka? I tako smo došli do mnogo zanimljivijeg pitanja – šta se dešava s političkim lokalom kod nas?
U istoriji višestranačja politički lokal bi bio veoma interesantno poglavlje koje bi mnogo više od nacionalne političke scene imalo primese (lošijih) sapunica. Tu bi pored uobičajenih scena prevara, lažnih obećanja i intriga imali i mnogo zanimljivije obrte. Stranke koje se cepaju u najvećoj mržnji, da bi dve struje vodile zasebne kampanje, međusobno se optužujući do koske, da bi posle izbora koalirale u gradskoj vlasti zaljubljene poput grlica, ljude koji su na istoj funkciji već 20 godina menjajući samo stranke, stranke koje su pouzdan oslonac svakoj vlasti, mafijaške klanove koji su se legalizovali otkupljivanjem licence za opštinski odbor ove ili one stranke… I tako dalje i tako dalje.
Bila bi to divna priča o diletantizmu, oportunizmu, alavosti i beskrupuloznosti.
Vremenom je u lokalnu politiku uveden i čisto feudalni momenat, kada se počeo primenjivati sistem – koga republička vlast toga i lokalne samouprave. Obesmišljeni su lokalni izbori jer se lokalna vlast počela kombinovati u Beogradu. Od građana se očekivalo ne da kažu ko će najbolje voditi njihovu zajednicu, već da razviju dar predviđanja. Jer, izaberu li pogrešnu lokalnu vlast – onaj ko sedi u Beogradu bi im zavrnuo sve slavine dok ne skapaju. Pogledajte koliko je novca Jagodina dobila od Beograda samo zbog toga što je imala sluha koga poslati u parlament da tvori tesnu većinu.
Da se politika zaista vodi u interesu građana, a ne u cilju njihove što efikasnije pljačke do ovoga ne bi došlo. Sve bi bilo jedno Beogradu iz koje je stranke neko ko upravlja grobljem u recimo Bečeju. Kako je cilj čitave naše politike opljačkati i marodirati po društvu što je više moguće, tako je postalo krucijalno da na svakom mestu imate svog čoveka, tj saučesnika. Što zbog saradnje, što zbog ćutanja.
Pretvaranje članstva u partiji u posao saučesnika u kriminalnom poduzeću počelo je vremenom da odbija iz lokalne politike baždarene ljude, tj da privlači u nju sve veći broj zgubidana i lezilebovića i onih sa recimo nedovoljno definisanim smislom za tuđu imovinu. Tako su lokalni odbori stranaka vremenom postali prave Ali Babine pećine i družine drumskih razbojnika.
Manji problem je nastao onda kada je trebalo takvu družinu staviti na listić i očekivati od građana da ih zaokruže. Da se ovo reši ušlo se u proces štelovanja izbornih sistema za lokalne izbore.On je trajao godinama dok se nije konačno nije našao onaj sistem u kojem građani imaju najmanje šanse da utiču na život svoje zajednice. U lokalni parlament se tako danas ulazi preko liste sastavljene voljom stranačke Centrale koja od građanskih vrlina ceni samo saučesništvo. Građani na ovaj proces ne mogu nikako uticati. Ako se na to požale sofistički im se kaže da se učlane u stranku. Tj da postanu saučesnici. Da propovedaju poštenje u Ali Babinoj pećini i nadaju se najboljem. U mesecu limburgu.
Možda Švajcarci ne znaju ko im je predsednik, ali čik raspitajte se znamo li mi ko nam je u lokalnom parlamentu!
Ovih dana zaokružen je i proces stavljanja lokalnih medija pod stranačku kontrolu, pa će ubuduće građani moći da saznaju o svojim lokalnim predstavnicima samo ono što lokalni predstavnici budu hteli da se o njima sazna. Ukratko, svaki aspekt lokalnog života – od najmanjeg javno komunalnog preduzeća do poslednje medijske kuće na lokalu – stavljen je pod kontrolu stranke na republičkoj vlasti. Tako je bilo pod DS-om, a SNS je samo usavršio i dovršio proces. I to je Srbija.
Građanske incijative da se ovakvo stanje promeni gotovo da i nema. Ni stranke poput DS koje tvrde da su se opametile nakon pada s vlasti, ne trude se da predstave nove modele kojima će suštinski korumpirane stranke biti onemogućene da na ovaj način upravljaju lokalnim samoupravama.
Osim par veoma dobrih primera kakav je Lokalni front u Kraljevu ili inicijativa Dva minuta ćutanja u Novom Sadu, teško je naići na lokalne organizacije koje daju alternativu i zahtevaju suštinske promene ili ukazuju na probleme koji nisu stranački. Osim ovih pravih postoje i one koje su u principu za promene na principu Kurte i Murte. Paradigmu malo ko želi da promeni.
Jedan od razloga je vrlo verovatno u tome što smo mi siromašno društvo. Novac je pod kontrolom centrala i njima odanih struktura, a oni koji su kroz istoriju finansirali građansko oslobađanje – mala privreda – ne postoje. Bez ekonomske nezavisnosti teško je postići političku. Znaju to i stranke pa sve rade da se kod nas slučajno ne pojave mali privrednici. Zato rađe bacaju 10.000 evra za radno mesto bilo kojoj firmi iz bilo kakvog Uzbaplekistana nego nekom lokalnom klincu koji ima svoj programerski tim. Dok klinac ne pokupi prnje i ode.
Drugi razlog je verovatno baš u tome.Oni koji bi sada trebalo da vode i upravljaju našim društvom i lokalnim zajednicama – generacija ’60. i ’70. ili je pobijena u ratovima ili je raseljena po svetu. Ono što je preostalo, odbijeno je od politike jer prosto ne želi da sedi sa polusvetom i bude saučesnik njihvoe pljačke. Mi prosto nemamo ljudi. Kada strane investitore pitate šta im je najveća prepreka u Srbiji – oni kažu nedostatak upravljačkog kadra srednjeg nivoa. Gde su? Po Kanadama, Amerikama, Nemačkama… Procene su da dan danas godišnje iz Srbije ode oko 30.000 ljudi u naponu radne snage.
Što više oni odlaze to strankama lepše, jer odlaze oni koji vide problem u ovakvoj organizaciji društva. Oni ne glasaju, ne postavljaju pitanja. Nema njih, nema problema. Zato se ništa ne radi da bi se ovaj problem rešio. Saučesnici ne bi da imaju konkurenciju. Bolje konkurenciju raseliti.
Ne pomaže ni Evropska unija svojim procedurama za podršku civilnom sektoru koje ne odgovaraju kapacitetima lokalnih organizacija. Od njih se nerazumno traži mnogo više nego što oni mogu da daju što opet pogoduje strankama koje danas imaju razvijenu mrežu zavisnih NVO preko kojih takođe izvlače pare, što državne, što iz EU. Evropsku uniju u principu baš briga, bitno je da je birokratska procedura ispoštovana.
A Srbija tj njene lokalne zajednice? Pa sve će one uskoro i onako postati Beograd. Mi se za njih nemamo brinuti, jer one i ne postoje. Što kažu mladi – RIP.
PROČITAJTE I:kultura-pali-stub-drustva, javni-prostor-ili-javna-kuca, psihoticni-sokak-izbeglice-u-srbiji, anti-grad-na-vodi,