Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Masovni protesti Rumuna povod su da Tibor Jona analizira društva koja se ne predaju pukom uljuljkavanju u tekovine demokratije ili u demokratske izbore. U pitanju je izgradnja/funkcionisanje nezavisnih institucija pod budnim okom  građana kao korektiva sistema.

FOTO Tri

Da kuva, braćo i sestre, kuva. Krčka, takoreći! Počelo je već drugi dan po ulasku Narandžastog Čoveka u Belu kuću, sa protestima na aerodromima diljem daleke, ali prijateljske SAD. Nastavilo se mini pobunama poštene inteligencije zaposlene u ministarstvima pravde i spoljnih poslova SAD, a kulminiralo, za sada, odbijanjem Apelacionog suda SAD da potvrdi Trampovu zabranu putovanja za muslimane, državljane pet zemalja, i to baš slučajno onih pet zemalja u kojima imperija Tramp nema svoje investicije.

Na svaku akciju dođe reakcija, pa je tako i trampovština dočekana kako joj dolikuje. Pokazalo se zašto je bitno imati ekonomski nezavisne građane koji su u stanju da finansiraju otpor – od besplatnih advokata za imigrante kojima je zabranjen ulazak do pica za protestante koju je neki anonimni dobrotvor slao na JFK. Kompanije koje ne zavise od vladine samovolje i javašluka kojekakvih inspekcija, sto je fenomen koji, verujte mi, postoji van Srbije takođe su se usprotivile trampovanju i otvoreno pozvale na građansku intifadu. One kompanije koje su podržale Trampa, potpu Ubera, koji nudi alternativu taksi prevozu, brzo su se suočile sa bojkotom, pa su brže bolje prestale preispitale svoju podršku. Građansko društvo uzvratilo je udarac i pokazalo da je spremno da brani sve one tekovine koje američko društvo čine suštinski, ako ne apsolutno slobodnim, onda među najslobodnijima na svetu.

Dakle, bitno je imati nezavisno sudstvo, bitno je imati od vlade ekonomski nezavisne građane, bitno je imati kritičke medije i bitno je imati bogate preduzetnike koji ne zavise od državne samovolje da bi otpor ludilu uspeo. Sad vam je valjda jasno zašto nijedno od navedenog nikad nećemo imati.

Krčka i kod braće i sestara Rumuna i Rumunki. Najava da je politička kasta rešila da časti samu sebe dekriminalizujući svoj omiljeni sport – korupciju izmamila je na ulice rumunskih gradova stotine hiljada Rumuna. Iza njih ne stoje nikakvi pajaci Kremlja maskirani u borce protiv „globalizma“, nikakvi ultro-desničarski političari, ništa Malagurski, ništa Pernar, ništa Le Pen, nikave Zlatne zore nikakvi Jobici, nikakve Alternative. Stoji želja da svojoj deci ostave normalnu Rumuniju, slobodnu ovog puta od korupcije.

Nešto što takođe – kao želja da deca žive bolje nego vi – postoji van Srbije, morate mi verovati. Glupostima je izgleda rešilo da stane u kraj i u Francuskoj pa će neki „mladić“ od svega 39 godina pokušati da zaustavi Putinovu drugaricu Mari Le Pen. Uspe li, postaće najmlađi predsednik Francuske još od Luja Napoleona. Sve i ako propadamo, kao zapadna civilizacija, izgleda da ne propadamo bez borbe za osnovna načela humanizma – što je na kraju jedino i bitno – pružiti otpor. Sa štitom ili na njemu, što bi rekli braća Spartanci.

FOTO Poruke

I to je valjda ono što razlikuje vitalna društva od onih društava koja su se predala i digla ruke sama od sebe i samo sede i čekaju da umru. Ima ih. Ima, recimo, društava u kojima vas država prevari na računu za struju, prizna da vas je varala, smeni neku trojicu-četvoricu jadnika koji to sami svakako da smisle nisu mogli, a onda vam daju osam dana i dva šaltera da prevaru reklamirate ili puj pike ne važi – plati šta smo te prevarili. I nikom ništa. Što kaže Vuk Drašković – NATO pakt na Bubanj potoku, a Beograđani ližu sladoled. Ima društava u kojem je recimo moguće da država kao poslodavac vara samu sebe tj. vara državu-zakonodavca tako što po 17 godina drži ljude na privremenim ugovorima bez ijednog prava kao što je recimo godišnji odmor. Ima društava u kojoj slučajevi u sudovima traju godinama, oni najsočniji kao po pravilu zastarevaju, ali procesi protiv novinara traju po jedan dan u iznenadnom napadu sudske efikasnosti. Ima društava u kojima žena uhvaćena sa heklerajem na ulici ide u zatvor, a ministar koji je sistematski krao godinama nema ni istražni postupak… Ima društava koja bi pre gledala svoju decu kako umiru od raka usled trovanja vazduha i životne okoline, nego da se izađe na ulice da to barem pokušaju sprečiti. Pritom vrlo dobro znaju kako nas je NATO trovao i čime tri meseca, a to što se mi sopstvenim snagama sami trujemo 30 godina, isto ako ne i žešće – e, to nikom ništa. Šta je kod nas granica posle koje ide građansko NE? Ima li je? Šta to treba da se desi da nas trgne iz katatonije? Da li je to uopšte moguće? Da li je normalno nadati se tome? Da li je kasno za reformu i da li nam umesto reforme treba samo  palijativna nega? Koja će društva preživeti i razvijati se – uprkos problemima – ona društva koja neguju solidarnost, empatiju i hrabrost, ili ova druga koja neguju sebičluk, samoživost i poniznost – videćemo. Ili nećemo. Što je možda i bolje.

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA korzo-dvogled

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *