„Gresi istorije su kao dugoročne menice: njihovo se plaćanje proteže na budućnost i puno je nemilih iznenađenja.“ O tome piše Jasna Tkalec u knjizi Fantom slobode navodeći mnoge primere, a deo objavljuje korzoportal.
Sloboda i građanska društva
…ideje, koje je, uprkos kraljevskih kruna i imperatorskih titula, uprkos plemićkih naslova i prestola razdeljenih rođacima i prijateljima kao karamele, uprkos nepravičnih ratova i masakra do kojih je dolazilo zbog Napoleonove pohlepe i megalomanije, ipak on, paradoksalno, raširio i ugradio, upravo te nove ideje, u duše čak i vlastitih žrtava. Ideje slobode i napretka. Revolucionarne principe i koncepte jedinstva i nezavisnosti...
(Oriana Falači, Šešir pun trešanja)
Građansko društvo, ili kako ga još nazivaju kapitalizam, predstavlja se javnosti sveta – a tim je započelo i svoju karijeru u istoriji – kao bastion ljudskih prava, garant bogatstva razlika, zaštitnik i borac za neograničenu individualnu slobodu. Sve te slobode zajamčene su zakonima i ustavom zemlje, koji im je prirodan temelj i okvir. I tu je reč o pravima, koja se na sasvim drugi način realizuju u stvarnom životu. Građansko se društvo u svakoj prilici poziva na demokratiju i njegovi pobornici smatraju ga utvrđenjem slobode. U nekim razdobljima, ne samo u odnosu na feudalna društva i privilegije aristokratije, građansko je društvo to zaista i bilo. Do poraza Napoleona 1815. kod Vaterloa, s Bonapartinim pobedama to je društvo nosilo i pobede nad feudalnim tradicijama, mrskim privilegijama aristokratije, nad njenom nadutošću i takozvanim „urođenim pravima“, koja su bila nasledna i uopšte nisu vodila računa o kvalitetu ličnosti niti o njenom vladanju. Dok je građanstvo radilo i gomilalo dobra proizvodnjom i trgovinom, a kmetovi robovali, aristokratija je plesala, lovila, izmišljala zabave i dokolice, negovala vlastitu prefinjenost i raskoš, kulturu i umetnost, ali i razvrat, zasnivajući vlastitu moć na tuđem znoju i teškom dirinčenju, istovremeno duboko prezirući sve ostale društvene staleže.
Napoleon je, sledeći prosvetiteljsko geslo o pravednoj nagradi prema zaslugama, tvrdio kako se maršalska palica nalazi u rancu svakog vojnika. Oficiri Napoleonove vojske napredovali su u karijeri svojom hrabrošću i sposobnošću na bojnom polju, a ne zbog plemićke titule porodice, stečene rođenjem, koja im je omogućavala ulazak u prestižna vojna učilišta. Murat, Napoleonov oficir, dogurao je ne samo do maršala, već ga je Napoleon proglasio i vicekraljem Italije, a titulu kralja dodelio svom maloletnom sinu, Napoleonu II – Orliću[1], kojeg je dobio sa austrougarskom princezom Marijom Lujzom. Bio je to neslućeni uspon građanskog društva i bogate buržoazije, koja je oponašala sjaj aristokratije u vreme Carstva, uzlet kakav Evropa nikad pre nije doživela. Pogazivši Republiku proizišlu iz Revolucije, iako ga je Konvent poslao da za nju ratuje, Napoleon je oslobodio Evropu stegnutu uzdama feudalizma i silom oružja u evropske zemlje unosio tekovine revolucionarne 1789. godine. Opijen ratnom slavom i uspesima, prezreo je narodnu skupštinu, proglasio se prvo konzulom a zatim imperatorom, oterao u mladim danima voljenu suprugu Žozefinu i oženio se kćerkom habzburškog cara. Ali mu ovo orođavanje s evropskim plemstvom i majmunisanje aristokratskih titula nije donelo sreće, kao ni pohod na Rusiju, nespremnu da skine feudalne lance. Ona je u Napoleonovoj najezdi videla samo stranu okupaciju, pa je slavna Grande Armée propala na povratku kući na ruskoj zimi, gonjena i uništavana od odreda ruske vojske i ruskih partizana poraženih u bitkama. Napoleon se našao sam, prognan na ostrvo Elbu i nakon bega odatle u Pariz i poslednjeg pokušaja od 100 dana vladavine, doživeo je definitivni poraz, a Evropu je zapljusnula Restauracija, utvrđena Bečkim kongresom 1815.
Nadarenog Murata streljali su u Napulju Burboni, ostrvljeni naročito na revolucionare i na sve napredno. Ova dinastija, došavši u Napulj preko španske krune, zapatila je u tom gradu tako ogromno rasprostranjenu i zaostalu sirotinju, čuvene lazarone, čije je preživljavanje zavisilo o milosti kralja i klera, da je baš ta sirotinja u samo nekoliko godina dva puta usrdno pomogla burbonskoj dinastiji da u krvi uguši dva revolucionarna pokušaja i samu sebe izruči nasleđenoj nečuvenoj fizičkoj i duhovnoj bedi, koja će praviti goleme probleme budućim pokolenjima, kao i svima onima što će se brinuti za taj grad, pokrajinu i zemlju. Gresi istorije su kao dugoročne menice: njihovo se plaćanje proteže na budućnost i puno je nemilih iznenađenja.
U odnosu na prilike u Napulju, Španiji, carskoj Rusiji (pa i samoj Francuskoj, kolevci građanske revolucije, nakon pada Napoleona Bonaparte), građanska prava i demokratske slobode, kasnije garantovane pravom glasa, za koje se tek krajem 19. veka postiglo obuhvatanje masa[2], u odnosu na pređašnje stanje, značile su ogroman korak napred. Napoleonov zakon bio je umnogome uzor napretka, ne samo po unutrašnjoj veoma spretnoj organizaciji države već i po dotad nezamislivim slobodama, koje je garantovao ljudima, ukidajući privilegije rođenja, uvodeći slobodu veroispovesti, izjednačujući Jevreje sa nejevrejskim stanovništvom i nezakonitu decu sa zakonitom. Formalno – svi građani postali su jednaki pred zakonom. U imovinska prava nije dirano i privatno vlasništvo štitio je zakon. Dolaskom Restauracije i Bečkim kongresom 1815. ponovo je zakoračeno unatrag, i mada su se vratili aristokrate-emigranti, mnoga od stečenih prava građana bilo je nemoguće dokinuti. Uostalom, u Parizu je građanstvo izlazilo na barikade i velikodušno ginulo gotovo svake prestupne godine. Ipak se, sve do sloma Luja Napoleona i uspostavljanja Treće Republike nakon Sedana, nije moglo govoriti o konačnoj pobedi revolucionarnih načela iz 1789. godine. Ta su načela pobedila bezmalo sto godina kasnije: 1870!
Mnoge od građanskih sloboda, koje se danas smatraju prirodnim, nije bilo lako ni izboriti ni ostvariti. U Italiji je razvod braka uveden tek 1970. godine, a potvrđen referendumom 1974. Priznavanje nezakonite dece i njihovih zakonskih prava nasleđivanja, izjednačenih sa zakonitim potomcima, omogućeno je bez pogovora tek nedavnim pronalaskom DNK analize! Pravo na život, osnovno od svih ljudskih prava, zavisilo je od ostvarivanja prava na dostojnu nadnicu i na lečenje, a sva su ona, nakon mukotrpne borbe u prvoj polovini 19. veka, ne bez daljnjih teškoća, bila uvođena kroz celu drugu polovinu tog stoleća. Svakako da je pravo na život podrazumevalo i zabranu izvršenja smrtne kazne nad krivcima, bez obzira na težinu zločina. Taj je koncept teško krčio sebi put i konačno pobedio u Evropi i u SAD-u. U većini država SAD-a je postojao ranije no u Evropi, ali je kasnije ukinut zbog raširenosti kriminala. Kako dokazuju sve statistike, smrtna kazna nimalo ne utiče na smanjenje broja teških kriminalnih radnji, dok celo društvo pretvara u kolektivnog ubicu. I borba za humanizaciju društva i ublažavanje izdržavanja zatvorskih kazni trijumfovala je u Evropi tek u drugoj polovini 20. veka. Zaštita manjina, ne samo etničkih, domet je civilizacije tek u poslednjim desetlećima minulog veka. Progoni religijskih, etničkih, polnih, jezičkih ili zdravstvenih manjina postojali su u Evropi sve donedavno i ukidanje tlačenja, ponižavanja, maltretiranja, segregacija, zabrana, kazni ili prisilnog lečenja predstavlja skorašnje domete i stvar je još uveliko nezaživljenih civilizacijskih dostignuća u pravima. Ove domete sloboda danas u većini zapadnih zemalja, bar formalno, garantuju zakoni.
[1] Napoleon II (1811–1822), sin Napoleona I, koga su u Beču, gradu njegove majke, zvali Franc (François), bio je francuski car samo dva dana, kada ga je sam Napoleon proglasio naslednikom, nakon Vaterloa, u dvorcu Bloa, a potom je otišao u izgnanstvo na ostrvce Sv. Helenu. L’Aiglon („Orlić“) živeo je s majkom prvo u Rambujeu, a kasnije na bečkom dvoru. Za revolucionarnih dana u Parizu 1830. godine narod se pozivao na Orlića. Napoleon II, mladić čudesne lepote, umire u Šonbrunu u dvadeset i prvoj godini života, navodno od tuberkuloze.
[2] U većini zemalja žene su dobile pravo glasa tek 1945, a u Švajcarskoj tek 1971. godine!
Jasna Tkalec: Fantom slobode, Mediterran Publishing, 2015.
PROČITAJTE I: kultura-pobuna, zuta-kuca, promolite-nos, mediterran.rs