“Mediterani” koje je Igor Marojević u “Laguni” objavio prvi put 2006, zatim na još nekoliko jezika, sada su u prevodu esejiste Urbana Vovka pred čitaocima u Sloveniji. Korzoportal ekskluzivno objavljuje pogovor Saše Ćirića pisanom specijalno za slovenačko izdanje romana “Mediterani”.
Igor Marojević
Saša Ćirić: Sredozemni vrtlog
Igor Marojević ima običaj da koriguje i dopunjuje svoje starije tekstove. To je sklonost koja je retka kod srpskih pisaca mlađih od 40 godina, možda i zato što su krajnje retke prilike da neka od njihovih knjiga doživi drugo izdanje. Dve, kako sam autor piše u predgovoru, „znatno prerađene priče“ iz knjige priča Tragači (2001) našle su se u knjizi Mediterani. Smeštanjem u geokulturni mediteranski kontekst, pričama „Perast“ i „Rat za čast Moane Poci“ pojačana je brodelovska komponenta na račun bernhardovske. Odjednom su se mogle čitati kao narativ o bokotorskom mentalitetu i destruktivnoj teskobi malih mesta, ne više kao priče povezane nitima samoubistva. Slično izmeštanje je učinjeno u slovenačkom izdanju Mediterana: iz izvornog izuzeta je priča „Kazneni udarac“, a umesto nje uvrštena priča „25 godina ljubavi“ iz Marojevićeve najnovije knjige Beograđanke (2014).
Perast
Izbor nije slučajan: beogradsku priču iz Mediterana morala je da zameni samo priča koja je vezana za Beograd, makar poreklom likova. Slovenačko izdanje Mediterana će otuda, a da toga čitalac ne mora nužno da bude svestan, predstavljati presek od skoro deceniju i po Marojevićevog pripovedačkog učinka. Od dve priče smeštene u Perast do priče „25 godina ljubavi“, za pažljivog čitaoca očita je supstancijalna promena stila, ali i semantike priče. Autor je postao relaksiraniji i impersonalniji pripovedač, pomniji proučavalac epohalne građe, suzdržan glede prikazivanja konflikata između likovaili neopozivog svršetka. Ako Marojević piše pod stegom neke vrste realizma, njegov(pozni) realizam preferira nepredvidljivost blagih obrta i psihologiju u biti trezvenih individua koje su svesne svojih limita, koje vrednost svog ponosa ili ambicije nikada ne stavljaju po svaku cenu iznad korisnog kompromisa.
U priči „Rat za čast Moane Poci“ ogorčeni muž poseže za oružanom osvetom, sveteći se kumu (najviše duhovno srodstvo u patrijarhatu) koji je likvidirao njegovu suprugu. Trinaest godina kasnije, u priči „25 godina ljubavi“ prikazana je neobična bračna krivulja beogradskog para koji je 90-ih godina prošlog veka emigrirao u Barselonu. Egzil kao prelazno razdoblje do punog uklapanja u katalonsku sredinu u njihovom slučaju bio je obeležen međusobnim emocionalnim udaljavanjem – naratorka je muža prevarila sa svojim mentorom sa fakulteta, muž sve slobodnije i na svoju ruku koristi u poslovne svrhe naratorkin novac, stečen prodajom njene porodične kuće u elitnom beogradskom naselju Senjak. Ironičan obrt donosi naratorkino razočaravajuće saznanje da je njen profesor i ljubavnik, uprkos svojim uglađenim manirima, ispao predatorski sebičan, bezočno je iskoristivši pri izradi svog naučnog rada. Mogućnost da njihova devojčica bude poslata u dom posle brakorazvodne parnice koju supružnici i egzilanti vode pred sudom u Barseloni, uslovljava da oboje progutaju svoj ponos i prihvate kompromis koji će ih najmanje koštati i, paradoksalno, ponovo zbližiti. Ono što bi možda, ili verovatno, u zemlji porekla dovelo do neizbežnog raskida, neverstvo ili prevara, socijalna nesigurnost egzila i destabilizovana kontrola vlastitog života, tu istu prevaru svode na kratkotrajni incident ili benignu nepromišljenost.
„Mediterani“, slovenačko izdanje
Ovim se dotičemo prvih pet priča u knjizi Mediterani, čija je radnja smeštena u Barseloni. Zanimljivo, u većini njih, pozicija naratora, koji može biti isti lik u svim ovim pričama, pozicija je posmatrača. Ali on nije pasivni posmatrač koji ne dolazi u dodir sa domaćim stanovništvom ili svoju nesigurnost krije i krepi u druženju sa zemljacima. Narator je u drugom planu priče, u fokusu su fraktali svakodnevice i prizori kojih nema na turističkim razglednicama: potraga za egzilantima zapošljenim da prodaju boce butana namenjenih zagrevanju stanova tokom hladnih mediteranskih meseci (priča „Toplo žuta“), objašnjenje zašto su u Barseloni ukinuti tramvaji, što je povezano sa tragičnim krajem slavnog katalonskog i španskog arhitekte Gaudija („Antoni“). Narator je svedok neobične sklonosti jednog čoveka koji će ga u baru častiti pićem kao potpunog neznanca („Kapljice“) ili atipične veze zgodne Nurije, učesnice španskog tzv. rialiti programa „Veliki brat“ i njenog nasilnog dečka koji je povremeno tuče, ali i dovodi do bučnog orgazma („Nurija“). No, tek u priči „Elena“ probija introspektivna naracija koja naratora otkriva kao izolovanog egzilanta, naučnog istraživača sklonog depresiji, koji će svoj splin neuspešno pokušati da poremeti i nadomesti jednom makar neobaveznom vezom sa izuzetno zgodnom devojkom. U liku naratora, liku sredovečnog muškarca negovanog ukusa za žensku pojavnost, kao da možemo naslutiti nekadašnjeg zavodnika kome se dogodilo neimenovano nešto što ga je gurnulo na ivicu erotske obamrlosti.
Kada pogledamo kakve pripovedne situacije Igor Marojević gradi, vidimo da one sadrže natruhe neobičnog i bizarnog, ali na bezbednoj udaljenosti od makabričnog, naglašeno patološkog ili onostranog, i natruhe tzv. svakodnevnice koja se oblikuje detaljima neizbežnih radnji i naratorovom izoštrenom perceptivnošću. Mnogo toga ostaje neobjašnjeno i neobjašnjivo, ali ta neobjašnjivost proističe iz prirode konstelacije: slavni argentinski fudbaler pa internacionalni trener u silasku karijere mogao je biti maltretiran ili izrešetan u Lešnju tokom pobune, ali je, čini se, slava njegovog imidža bila jača i od antirežimskog besa pobunjenika s kalašnjikovima i od njegovog relativnog neuspeha kao trenera fudbalskog kluba u Albaniji (priča „Matador“).
S druge strane, donekle neočekivano, kraj knjige zatiče nas sa dve priče koje otvoreno koketiraju s postmodernizmom, ali čineći to skrupulozno i efikasno. Andrićevski konstruišući žensku psihologiju Egipćanke, de facto zatočene u strogim i uskim limitima hermetičnog patrijarhata, u priči „Prejako“ gotovo da se javlja unutrašnja čitalačka uzbudljivost kuda će Naimino pevanje u kupatilu odvesti, do samooslobađanja koje vodi ka razmicanju erotskih stega, problematizacije krutih pravila igre unutar muško-ženskih odnosa u muslimanskom svetu, možda čak i do prosevanadnaravnog ili otvorenog konflikta… A ništa se od svega neće desiti, tek šumovi u komunikaciji i blage emocionalne oscilacije kod supružnika, između Salemovog nezadovoljstva zbog ženine rasejanosti i Naiminog skrovitog i neodređenog hamamskog hedonizma, koji će po svoj prilici imati normativno stabilizacijsku a ne subverzivnu ulogu.
Nastavkom Karverove priče Marojević je neočekivano demonstrirao imaginacijsku humanost, vrativši liku nesrećnog Majersa stvari koje su mu opljačkane u vozu tokom putovanja kroz Francusku, do Avinjona. Mediteran je oblast ambigviteta i neodređenosti, nikada ne znamo pouzdano šta su uzroci nekom događaju, mogući su neočekivani obrti, kao u ovoj priči, koji se nužno ne moraju okončati krvavim obračunom. Ljudi koji su Majersu u prisustvu konduktera vratili kofer i ručni sat možda su oni koji su te stvari ukrali a možda govore istinu, da su ih kupili od kradljivaca, iako slutimo da nisu. Ali nisu se posebno opirali vraćanju otuđenih dobara, kao što Majers nije insistirao na daljoj istrazi. Kao da kraj priče, kada se Majers gotovo stapa sa ljudima u zagušljivom kupeu koji mu smrdi, predstavlja kulminaciju mediteranskejanusovskefilantropije – ovaj put si se izvukao za stvari, ali moraćeš da nas zavoliš i postaneš jedan od nas.
Atipična je priča „Malta“,skoro pa gastarbajterska zen priča. Ni drugi zemunski pisac, Albahari, ne bi je se postideo (Igor Marojević živi u Zemunu, prim.korzoportal). Tri kratka pasusa, motiv bežanja od vojne policije i antiratno dezerterski duh 90-ih u Srbiji, vrela malteška klima koja otežava rad, nostalgija koja čini svoje i odlazak kući koji posle deset godina izbivanja traje tek mesec dana. Brzi povratak iz domovine razorio je nostalgični mit: domovine ima, ali se čovek nema gde vratiti. Ulogu vojne policije preuzela je srbijanska društvena stvarnost.
I. Marojević
Mediterani su preživeli test vremena. Štaviše, posle devet godina od prethodnog čitanja ponovo sam uživao u nekim pričama. No, sa godinama mi se ukus promenio, postao sam stariji od likova u pričama. „Elena“, „Kapljice“, „Prejako“ su me iznenadile. Bernhardovština ranih priča mi manje prija, iako Bernharda redovno čitam, posebno Brisanje, raspad, uključujući i Marojevićev prevod odlične Bernhardove biografije Migela Saensa. Jasno je, shvatio sam, Mediterani nisu priče o Mediteranu, to je sekundarno, ove priče su kriza, fraktal, bilans, pismo u boci, neuroza, tanak zrak mesečine u senovitoj, pokrajnjoj, tranzitnoj sobi egzistencije.
Šta još (žovijalno) reći čitaocu na slovenačkom? … Do skorog druženja s Beograđankama, u dirty bastards.
Mediterani, LUD literatura, 2016.
Oprema teksta korzoportal.
PROČITAJTE I: korzo-portal-postoji-godinu-dana, kultura-pali-stub-drustva, heroji-grada, intervju-ante-tomic,