Iz moje arhive. «…I kada smo se već navikli na (ne)red, rad i (ne)disciplinu, verovatno omamljeni isparenjima od laka, sve se završilo. Ostale su prazne prostorije i vrhunski izlakirani parket. ‘Kao balska dvorana’, kazao je moj muž. ‘Versaj’, uzvratila sam. ‘Hajde da ne unesemo stvari», kazala sam u zanosu…» Žensko oko – Upotreba parketa. Foto: Vladimir Holodkov
Pomeri, premesti, rasklopi, prekrij, skini, iznesi, podmetni, isprazni, a kad smo sve uradili, onemoćalaih tela utrpali smo u jedine dve stolice na terasi tražeći spas od premetačine u stanu kojoj je sledilo lakiranje parketa.
Tugaljiva, gledala sam u otekle prste na rukama, bubuljicu iznad gornje usne kao rezultat prašine, deset santimetara dugačku ogrebotinu na levoj podlaktici nastalu kada su me „napala“ staklena vrata od ormana, pete na stopalima odjednom su popucale kao da ih nikad nisam negovala specijalnom kremom protiv „kopita“. Srećom da su i ogledala sklonjena, pa ne mogu da vidim, već samo da zamišljam, svoje ugasle oči pod popadalim kapcima (uzaludna su bila prethodna ulaganja u skupe kreme sa botoksom) od nesanice u kojoj sam smišljala strategiju borbe s nameštajem u projektu – „Podizanje kvaliteta života i održivi razvoj kućerdače koja treba da postane zamak na kome će mi zavideti sestra od ujaka“.
Počeli su da se nižu naši dani beskućnika u rođenom domu. Jeli smo burek iz papira i pili jogurt iz ambalaže. U opticaju sam imala dva kompleta odeće, jedan za posao, jedan za po kući. Bilo mi je svejedno što mi je kosa puna praha od hoblovanog parketa i što je kao napuderisana.
Sve u rođenom domu postalo mi je tuđe, i samoj sebi bila sam nedokučiva, bezimena strankinja.
Pokušala sam da se šćućurim na dve spojene stolice na terasi i da čitam. Nije išlo. Misli su se kovitlale u pravcu novog projekta – „Prednosti keramičkih pločica nad hrastovim parketom“.
Telefon je prestao da se oglašava (tada mobilni nisu bili ni u primisli, prim. B.K). Oni koji bi nas zvali, obavešteni su da „renoviramo“ i ostavili nas na miru. Ja sam tako rekla, „ne treba nam ništa, javićemo se kad bude gotovo“ i sada se kajem. Kako bi nam dobro došao poziv na paradajz čorbicu sa taranom, pohovani karabatak, pire krompir i krastavac salata, idealan meni.
„Šta jesti dok vam majstori rasturaju dom?“ mogla bi da bude tema nekog kulinarskog medijskog spektakla, razmišljam očajavajući.
I kada smo se već navikli na (ne)red, rad i (ne)disciplinu, verovatno omamljeni isparenjima od laka, sve se završilo. Ostale su prazne prostorije i vrhunski izlakirani parket. „Kao balska dvorana“, kazao je moj muž. «Versaj», uzvratila sam. „Hajde da ne unesemo stvari“, kazala sam u zanosu.
Posao vraćanja nameštaja na pređašnji položaj brzo je uništio osećanje zadovoljstva, jer hteli ne-hteli, nenamerno, tu i tamo ogrebali bismo parket postavljajući ormane, krevete i ostale kabaste predmete. Normalno, uvek je druga strana bila kriva. „Ja nisam ogrebala“, cijukala sam, „Pažljiviji sam od tebe uvek“, baritonisao je mij muž. „Ti si sada ispustio svoj kraj“, nisam odustajala, „Video sam da vučeš fotelju, imaš li ti srca?!“, nije se ni on dao.
Briga o parketskim ogrebotinama trajala je nekoliko meseci. Pratili smo jedno drugom korake, položaje gostinskih cipela (grebu li naš «Versaj»), sumnjiva dečja puzanja sa igračkama na točkiće.
Ne znam kada sam pri ulasku u kuću šerlokholmsovski prestala da zagledam parket. Možda kada sam na jednoj dosadnoj, ogovaračkoj ženskoj žurci (nije svaka takva) nervoznim pokretom rukom oborila čašu. Zlatasto-ćilibarski armanjak se prolio po svilenoj kanabe presvlaci kivi boje, staklići su se utopili u svileni tepih. Domaćica je skočila ka meni kao udenuta u strujno kolo, ne krijući užas. To me je baš izazvalo, pa sam počela da teoretišem (dok je ona puzala po podu skupljajući krhotine) o ljudima koji robuju stvarima, a nemaju osećaja za svoje najbliže, kamoli za daleke pretke.
Kada sam se vratila, s praga sam se stuštila u kuhinju, izvadila iz tzv. staklenog ormana jedinu preostalu kristalnu čašu sa tri izbrušene latice, otišla u kupatilo i stavila je umesto plastične u kojoj smo do tada držali četkice za zube.
Parket nisam ni okrznula pogledom. Prezrela sam ga za uvek.
PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-slobodan-bubnjevic-dan-jednog-rimljanina/, zensko-oko-zbogom-srbijo/, nova-knjiga-milena-markovic-deca/, intervju-jelena-sredanovic-dok-nastaje-grafika-nebo-mnogo-puta-promeni-boju/