Iz moje arhive. „Zbogom Srbijo“ je tekst napisan 2007. godine, početkom marta kada se održava Sajam knjiga u Novom Sadu. „…Posle sto godina rada, tata penzioner s jednom nogom u grobu plaća mi struju, grebemo se od njega svi sem unuke koja ima dve godine. Kad deca odu, ja ću u penziju, pa za njima da im bebisitujem…“. Bojana Karavidić. Foto: Seladin Xheyairi
Uz košavu koja unosi nemir duše, u razmaku od nekoliko sati, i onespokojavajuće vesti prenule su me iz blažene prolećne letargije.
Prvo mi je mama mojih mladih poznanika, dobroizgledajuća plavuša, ekspertkinja u svom poslu (nije iz G17 plus) uz razgovor o tome kako nemamo para ni za plaćanje računa, kamoli za baletanke u kojima su sve Parižanke ove sezone (u jednoj ulici Pariza, Kinezi prodaju tri para po ceni jednog), saopštila da nagovara svoju decu da da traže posao u inostranstvu – „Teram ih, mladi su, ovde ih ništa dobro ne čeka. Kada su ranije govorili o odlasku odgovarala sam ih, te strpite se, biće bolje, biće projekata, vidite da država forsira preduzetništvo i evropska pravila. Pogrešila sam. Radim sto godina, a tata penzioner s jednom nogom u grobu plaća mi struju, grebemo se od njega i bake svi sem unuke koja ima dve godine. Kad deca odu, ja ću u penziju, pa za njima da im bebisitujem, šetam, čitam, da se već jednom opustim daleko od domovine koja me hlebom ne hrani.“
Dok sam sedela na sajamskom štandu sa izloženim šarenim mapama Novog Sada na kojima su kao iz modle izašle kuće, zgrade, ulice, trgovi i pila sok od zove sa Sašom, autorom pomenutih mapa, došao je njegov drug, novosadski mladi izdavač dečjih knjiga. Reč po reč, on će – „Hoćemo da odemo iz Srbije.“ Saša će – „Ali Novi Sad je srpska Atina, ima posla u kulturi, valjda?“ Strela je rastočila Sašinu iluziju – „U Beogradu bar nađem knjigu koju želim. U Novom Sadu sam hteo da kupim knjigu o Tarkovskom, izdata je za vreme FEST-a i misliš da sam uspeo? Nisam. Izdavači ne šalju, knjižari ne naručuju. Znam da se bolje prodaje Braun, ali dajte ljudi! Dokle sve ovo? Ne mogu više. Odlazimo.“
On ima kuću sa cvetnom bašticom i organskim biljem, ali i želju da stvori više kako bi lagodnije živeo. Želi da putuje. U državi Srbiji nije predviđen srednji građanski sloj koji može da skokne u Beč i na licu mesta vidi šta je radio Hundertvaser, koji može bez finansijskog kolapsa kućnog budžeta da kupi novi šporet kada postojeći „crkne“, koji letuje i zimuje, poseduje dva računara (za decu i roditelje), auto, i ne znam šta više, ali ništa manje.
Na ovim prostorima, u 21. veku glavni građevinski poduhvati su objekti staklenih fasada kao premešteni iz Dubaija, baš pasuju uz kioske oko Futoške pijace, okruženim kamp stolićima sa poređanom otpad robom i deset jaja koju prodaju „mali srpski preduzetnici„. Sledeći unosan posao je gradnja crkava. U Vojvodini je u naletu vizantijski stil!!! Uočljiva je pojava u tranzicionoj Srbiji da su manastiri sve puniji. Mladi se „trbuhom za kruhom“ opredeljuje za napuštanje svetovnog života, zamonašuju se i iza manastirskih dveri tragaju za identitetom. Mislim da je razumljivo da idu tamo gde ih rado očekuju i gde će dobiti tanjir supe. Država Srbija više je zainteresovana za krupne biznismene i njima otvara neslućene ovozemaljske prostore neomeđene manastirskim zidinama. Svaka čast iskrenim vernicima.
U međuvremenu, Salon knjiga u Novom Sadu otvorila je književnica Ljiljana Habjanović Đurović, predana vernica koja se skoro do poda poklonila uglednom svešteniku i prisutnom profesoru kome je bilo vidno neprijatno (ja bila, videla). Očekivala sam da svakog časa iza njenih leđa izviri lik poznate crnke sa cvetom u kosi, da uz blaženi osmeh prokre[ti – „Volimo vas Sloba i ja“. Dotične su bile prisne drugarice u Onim vremenima.
Zbogom Srbijo.