Iz serijala „Žensko oko“ u centru je bicikl. „… Saosećam sa drugaricom „biciklistikinjom“, na visokom položaju u velikoj državnoj firmi, koju je direktor video kada je dolazila na posao i zgranuo se što se dovezla biciklom. „Nemoj više da te vidim tako. Vijoriš mi kao neka Meri Popins, sramotiš nam firmu…“ Piše (pre desetak godina): Bojana Karavidić. Foto: Manja Holodkov
Jurim novosadskim ulicama, obilazim autobus progorelog auspuha iz koga se vije dim nezdrave boje, bankina nije prepreka za moje vozilo ako nije oštre ivice, obilazim dugačke kolone vozila u oba smera u zakrčenoj uskoj ulici i osvajam za njih neosvojivi prostor, krivudam biciklističkom stazom pored Dunavskog parka zaobilazeći pukotine, rupe. Metalik sivi auto parkiran je baš na rampi (zakošeni uspon) pešačkog prelaza za osobe sa invaliditetom koji biciklistima dobro dođe, vlasnik stoji, kao krila raširio je vrata na svom benzinskom ljubimcu i preprečio prolaz, pa stajem uz škripu nepodmazanih kočnica nalivenih pljuskovima i pokazujem mu prstom ono prosto, odlazeći.
Osećam neobičnu snagu osvajanja prostora na biciklu, jedinom prevoznom sredstvu koje znam da vozim. Kad se iz Gradića sjurim s mosta nizbrdo ka Novom Sadu mislim „ma, sve ću da vas sredim“. Koga? One koje srećem na bar pet destinacija na koje dnevno odlazim i gde me čekaju oni koje ubeđujem da finasiraju moj „divan projekat, nikad tako nešto niste pročitali“, druge molim za intervju „Mirjana, što ti je lepa frizura, hoćeš da snimimo razgovor o…“ ili komentar o aktuelnim događajima kao što je nestašica vode „budite ljubazni kao uvek…“, šnajderku ubrzavama da ušije rascepljeni šlic na haljini od kineske svile boje paučine sa Viner Placa (vikend buvljak u Novom Sadu) kako bih imala garderobu za otvaranje Sterijinog pozorja, u prodavnici tkanina na kilo pronalazim metar i po beličastog brokatnog mebl štofa za dve stilske stolice. Sve to trpam u korpu na volanu, pored tašne koja mi, ipak, daje notu ozbiljnosti kada prestanem da vrtim pedale. Idem ka Skupštini Vojvodine na parking. Prošle godine nije bilo ovog genijalnog izuma – gvozdenog držača za dvotočkaše, pa sam nekoliko puta mrtvaladna mog dvotočkaša prislonila na zgradu Banskih dvora, pored glavnog ulaza dok me jednom prilikom ljubazni portir nije upozorilo „Nemojte molim vas“. Poštujem, ali baš je belom, mermernom zidu Skupštine dobro pristajao moj pink-fluoroscentni ljubimac.
Ponosna sam na sebe dok sa visine sica posmatram Novosađane kao jedinstvo poznatih i nepoznatih likova. Ne znam zašto mi se čini da za mene kada sam na biciklu nema prepreke (osim pljuska). Kada je sunčano oblačim suknju da bi mi pocrnele pihtijasto bele noge. Solarijum prezirem. Dok huji vazduh oko tela u vožnji čini mi se da brže crne ekstremiteti. Još kad stavim tamne naočare, pa se u malo hladnijim jutrima obavijem bež pašminom na čijim su krajevima crveni i narandžasti cvetići i perličke stuštim niz Varadinski most, ko će me, preplanulu, prestići.
Saosećam sa drugaricom biciklistikinjom, na visokom položaju u velikoj državnoj firmi, koju je direktor video kada je dolazila na posao i zgranuo se što se dovezla biciklom. „Nemoj više da te vidim tako. Vijoriš mi tu kao neka Meri Popins, sramotiš nam firmu“, rekao je. Ona, zinula u neverici. Htela je da mu kaže kako poznati evropski ministri dolaze na isti način na posao i kako njihovi nadređeni to ističu kao plus imidžu dotičnog ministarstva, htela je da pomene predsednika države u Skandinaviji i jednog novosadskog bogataša svetskih manira, htela je da pomene svog druga u Antverpenu koji dobija novčani dodatak jer na posao dolazi biciklom i ne zagađuje životnu sredinu, ali je zanemela.
Kakva zabluda da se u Evropu ne stiže i biciklom!
PROČITAJTE I: intervju-natasa-oparnica-vracar-vreme-da-postojimo-jedni-za-druge/, stitchn-bitch/, slikar-apsurda-julije-knifer/, izlozbanestali-u-holokaustu-zemun-svaka-slika-prica-pricu/, vikend-prica-sneg/, jovo-simisic-stari-bezanijski-aerodrom-i-milutin-milankovic/, secanje-bosiljka-kicevac-linorezi/, intervju-relja-ivanic-arhitektura-u-objektivu/