Adolfo Bjoj Kasares, Argentina (1914-1999), prijatelj i saradnik H.L. Borhesa. Stvarao u njegovoj senci celog života. Napisali su zajedno nekoliko knjiga pripovedaka pod pseudonimima, sastavili nekoliko antologija… Kasares je jedan od prvih hispanoameričkih pisaca koji je, pod Borhesovim uticajem, negovao fantastični žanr. Njegov najpoznatiji roman je “Morelov izum”. Pisao je novele, pripovetke, eseje, memoare, filmske scenarije. Od priznanja najveće je Nagrada Servantes 1990. Nova Vikend priča korzoportala!
Bijenale likovna jesen, Sombor 2016.
Oduvek sam voleo Paulinu. U jednom od mojih prvih sećanja, Paulina i ja smo skriveni u mračnom vrtnom paviljonu okruženom lovorom, u bašti sa dva kamena lava. Paulina mi je rekla: Volim plavo, volim grožđe, volim led, volim ruže, volim bele konje. Shvatio sam da je moja sreća počela, jer sam u tim sklonostima mogao da se poistovetim s Paulinom. Tako smo čudesno ličili jedno na drugo da je u jednoj knjizi o konačnom spajanju duša u dušu sveta, moja prijateljica na margini napisala: Naše su se već spojile. “Naše” je u to vreme značilo njena i moja.
Da bih objasnio tu sličnost, obrazložio sam sebi da sam ja Paulinina brza i daleka skica. Sećam se da sam zabeležio u svoju svesku: Svaka pesma je skica Poezije i u svakoj stvari postoji otelotvorenje Boga. Takođe sam pomislio: to u čemu ličim na Paulinu predstavlja moj spas. Poistovećivanje sa Paulinom sam video (pa čak i danas vidim) kao najbolje ostvarenje svog bića, kao pribežište u kojem ću se osloboditi svojih prirodnih mana, nespretnosti, nemara, taštine.
Život je bio slatka navika koja nas je vodila ka iščekivanju našeg budućeg braka kao nečeg prirodnog i sigurnog. Paulinini roditelji, ravnodušni prema književnom ugledu koji sam prerano stekao, i izgubio, obećali su da će dati svoj pristanak kada doktoriram. Mi smo često zamišljali sređenu budućnost, s dovoljno vremena da radimo, putujemo i da se volimo. Zamišljali smo to toliko živopismo da smo uveravali jedno drugo da već živimo zajedno.
Razgovor o našem venčanju nije uticao na to da se ponašamo kao verenici. Celo detinjstvo smo proveli zajedno i među nama je još uvek postojalo stidljivo dečje prijateljstvo. Nisam se usuđivao da se uživim u ulogu ljubavnika i da joj kažem, svečanim tonom: Volim te. Ipak, silno sam je voleo, silnom začuđenom i zdušnom ljubavlju sam gledao njeno blistavo savršenstvo!
Bijenale likovna jesen, Sombor 2016.
Paulina je volela kada mi dođu gosti. Sve je pripremala, dočekivala goste i potajno izigravala gazdaricu. Prizajem da mene ta okupljanja nisu radovala. Ni ono koje smo organizovali da bi Hulio Montero upoznao pisce nije bilo izuzetak.
Prethodnog dana, Montero me je prvi put posetio. Došao je s obimnim rukopisom i despotskim pravom da svojim neobjavljenim delom oduzme vreme bližnjem. Trenutak nakon njegove posete ja sam zaboravio to dlakavo i gotovo crno lice. Kada je reč o priči koju mi je pročitao – Montero me beše zamolio da mu sasvim iskreno kažem da li je udar negove gorčine bio odviše jak – mogla je biti značajna jer je otkrivala neodređenu nameru da oponaša u pozitivnom smislu različite pisce. Osnovna ideja je bila sledeća: ako određena melodija izvire iz odnosa između violine i pokreta violiniste, onda je iz određenog odnosa između pokreta i materije izvirala duša svake osobe. Junak u priči je izrađivao mašinu za proizvodnju duša (svojevrstan razboj, sa letvama i kanapima). Junak je potom umro. Bdeli su nad lešom i sahranili ga; ali on je tajno živeo u tom razboju. U poslednjem pasusu, razboj se pojavio, pokraj stereoskopa i olovnog stalka tronošca s galenitom, u sobi gde je umrla jedna gospođica.
Kada sam uspeo da skrenem temu s problema sadržaja njegove priče, Montero je izrazio neobičnu ambiciju da upozna pisce.
- Dođite ponovo sutra popodne – rekao sam mu. – Upoznaću vas s nekima.
Opisao je samog sebe kao divljaka i prihvatio poziv. Možda podstaknut zadovoljstvom što vidim da odlazi, sišao sam s njim čak do uličnih vrata. Kada smo izašli iz lifta, Monteroso je otkrio vrt koja se nalazio u dvorištu. Ponekad, na slaboj popodnevnoj svetlosti, kada se posmatra kroz velika staklena vrata koja ga razdvajaju od hodnika, taj maleni vrt podseća na tajanstveni prizor šume iza jezera. Noću je projektori ljubičastog i narandžastog svetla pretvaraju u zastrašujući raj boje karamele. Montero ju je video noću.
- Biću prema vama otvoren – rekao mi je, kada je uspeo da odvoji pogled od bašte. – Od svega što sam video u kući, ovo je najzanimljivije.
Narednog dana Paulina je došla rano; u pet popodne već je sve pripremila za prijem. Pokazao sam joj kinesku figuricu od zelenog kamena, koju sam tog jutra kupio u jednoj antikvarnici. To je bio divlji konj, s prednjim nogama u vazduhu i podignutom grivom. Prodavac me je uverio da simbolizuje strast.
Paulina je stavila konjića na jednu policu u biblioteci i uzviknula: Lep je kao prva strast u životu. Kada sam joj rekao da joj ga poklanjam, spontano me je zagrlila oko vrata i poljubila me.
Popili smo čaj u trpezariji. Ispričao sam joj da su mi ponudili stipendiju za dvogodišnje studije u Londonu. Odmah smo pomislili na skorašnje venčanje, na putovanje, na naš život u Engleskoj (izgledao nam je jednako blizu kao i venčanje). Razmatrali smo pojedinosti o kućnoj ekonomiji; lišavanja, gotovo slatka, kojima ćemo se podvrgnuti; raspoređivanje vremena za učenje, šetnju, odmor i, možda, posao; šta će Paulina raditi dok ja prisustvujem predavanjima; odeću i knjige koje ćemo nositi. Nakon izvesnog vremena provedenog u planiranju, priznali smo da ću morati da odbijem stipendiju. Beše ostalo još nedelju dana do mojih ispita, ali već je bilo očigledno da su Paulinini roditelji želeli da odlože naše venčanje.
Gosti su počeli da stižu. Ja nisam bio srećan zbog toga. Kada bih razgovarao s nekom osobom, samo sam smišljao izgovore da je ostavim. Činilo mi se nemoguće da predložim neku temu koja bi zanimala sagovornika. Kada sam želeo nečeg da se setim, nisam uspevao ili mi je uspomena bila previše daleka. Nemiran, prazan, utučen, išao sam od grupe do grupe, želeći da ljudi odu, da ostanemo sami, da dođe trenutak, avaj, tako kratak, da otpratim Paulinu do kuće.
Bijenale likovna jesen, Sombor 2016.
Blizu prozora, moja verenica je razgovarala s Monterom. Kada sam je pogledao, podigla je oči i nagnula ka meni svoje savršeno lice. Osetio sam da je u Paulininoj nežnosti bilo utočište koje niko nije mogao da ugrozi, u kome smo bili sami. Kako sam žudeo da joj kažem da je volim! Čvrsto sam odlučio da još te noći savladam svoj detinjast i apsurdan stid i da joj izjavim ljubav. Kada bih (uzdahnuo sam) sada mogao da joj prenesem svoje misli! U njenom pogledu je treperila velikodušna, vesela i iznenađena zahvalnost.
Paulina me je pitala u kojoj pesmi se čovek toliko udalji od žene da je ne pozdravi kada je nađe na nebu. Znao sam da je tu poemu napisao Brauning i nejasno sam se sećao stihova. Proveo sam ostatak popodneva tražeći ih u Oksfordovom izdanju. Ako nisu hteli da me ostave s Paulinom, draže mi je bilo da tražim nešto za nju nego da pričam s drugim ljudima, ali mi to nije polazilo za rukom i upitao sam se da li je nemogućnost da nađem poemu u sebi skrivala neku slutnju. Pogledao sam ka prozoru. Luis Alberto Morgan, pijanista, mora biti da je primetio moj nemir, jer mi je rekao:
- Paulina pokazuje kuću Monteru.
Slegao sam ramenima, jedva prikrio srdžbu i pretvarao se da me ponovo zanima Brauningova knjiga. Krajičkom oka sam video Morgana kako ulazi u moju sobu. Pomislio sam: Ide da je zove. Odmah potom se pojavio s Paulinom i Monterom.
Napokon je neko otišao; kasnije, bezbrižno i sporo, otišli su i drugi. Došao je trenutak kada smo ostali samo Paulina, ja i Montero. Tada je, kao što sam se i plašio, Paulina uzviknula:
- Jako je kasno. Idem.
Montero se brzo umešao.
- Ako mi dozvolite, otpratiću vas do kuće.
- I ja ću te otpratiti – odgovorio sam.
Govorio sam Paulini, ali sam gledao u Montera. Želeo sam pogledom da mu izrazim svoj prezir i svoju mržnju.
Kada smo izašli, primetio sam da Paulina nije ponela kineskog konjića. Rekao sam joj:
- Zaboravila si moj poklon.
Popeo sam se u stan i vratio sa figuricom. Zatekao sam ih naslonjene na velika staklena vrata, kako gledaju baštu. Uhvatio sam Paulinu ispod ruke i nisam primetio da joj Montero prilazi s druge strane. U razgovoru sam namerno zapostavljao Montera.
Nije se uvredio. Kada smo se oprostili od Pauline, insistirao je da me otprati do kuće. Usput je pričao o književnosti, verovatno iskreno i sa žarom. Rekao sam sebi: on je književnik; ja sam umoran čovek, lakomisleno opsednut jednom ženom. Razmišljao sam o neskladu između njegove fizičke snage i njegove književne slabosti. Pomislio sam: on je debelokožac; do njega ne dopire to što sagovornik oseća. S mržnjom sam gledao njegove budne oči, njegove čupave brkove, njegov snažan vrat.
Te nedelje gotovo da nisam ni video Paulinu. Mnogo sam učio. Nakon poslednjeg ispita, pozvao sam je telefonom. Čestitala mi je sa upornošću koja nije delovala prirodno i rekla da će kasno popodne doći kod mene.
Posle ručka sam prilegao, polako se okupao i čekao Paulinu listajući knjigu o Milerovim i Lesingovim Faustima.
Kada sam je video, uzviknuo sam:
- Promenila si se.
- Da – odgovorila je. – Kako se poznajemo! Ne moram ni da govorim da bi znao šta osećam.
Gledali smo se u oči, u blaženom ushićenju.
- Hvala – odgovorio sam.
Ništa nije moglo tako da me gane kao kada bi Paulina potvrdila prisan sklad naših duša. S punim poverenjem sam se prepustio tom laskavom osećanju. Ne znam kada sam se zapitao (u neverici) da li Paulinine reči kriju drugi smisao. Pre nego što sam uspeo da razmotrim tu mogućnost, Paulina mi je pružila zbunjujuće objašnjenje. Iznenada sam začuo:
- Već onog prvog popodneva bili smo ludo zaljubljeni.
Zapitao sam se ko je bio zaljubljen. Paulina je nastavila.
- Jako je ljubomoran. Ne protivi se našem prijateljstvu, ali sam mu se zaklela da te neko vreme neću viđati.
Još uvek sam očekivao nemoguće razjašnjenje koje bi me primirilo. Nisam znao da li Paulina govori u šali ili ozbiljno. Nisam znao kakav je izraz bio na mom licu. Nisam znao koliko je razdiruća bila moja strepnja. Paulina je dodala:
- Hulio me čeka. Nije se popeo da nam ne bi smetao.
- Ko? – upitao sam.
Odmah sam se uplašio – kao da se ništa nije desilo – da je Paulina otkrila da sam ja prevarant i da naše duše nisu tako srodne.
Paulina je prirodno odgovorila:
- Hulio Montero.
Odogovor nije mogao da me iznenadi; međutim, tog užasnog podpodneva, ništa me nije tako pogodilo kao te dve reči. Prvi put sam osetio da mi je Paulina daleka. Gotovo prezrivo sam je upitao:
- Hoćete li se venčati?
Ne sećam se šta mi je odgovorila. Mislim da me je pozvala na njihovo venčanje.
Bijenale likovna jesen, Sombor 2016.
Potom sam ostao sâm. Sve je bilo apsurdno. Nijedna osoba nije manje pristajala Paulini (i meni) od Montera. Ili sam se varao? Ako je Paulina volela tog čoveka, možda nikada nije ni ličila na mene. Jedno poricanje mi nije bilo dovoljno; otkrio sam da sam više puta nazirao strašnu istinu.
Bio sam veoma tužan, ali mislim da nisam osećao ljubomoru. Legao sam u krevet, na stomak. Kada sam pružio ruku, našao sam knjigu koju sam čitao trenutak ranije. Bacio sam je daleko od sebe, s gnušanjem.
Izašao sam da se prošetam. Na jednom ćošku sam ugledao vrtešku. Tog popodneva mi se činilo da ne mogu da nastavim da živim.
Godinama sam je se sećao, i pošto sam više voleo bolne trenutke raskida (jer sam ih proveo s Paulinom) od potonje samoće, detaljno sam im se vraćao, ispitivao ih i ponovo proživljavao. U tom teskobnom dubokom razmišljanju verovao sam da sam otkrio nova tumačenja činjenica. Tako sam, na primer, u Paulininom glasu, kada mi je izgovorila ime svog voljenog, otkrio izvesnu nežnost koja me je, u početku, ganula. Pomislio sam da je devojka prema meni osećala sažaljenje i bio sam dirnut njenom dobrotom kao što sam ranije bio dirnut njenom ljubavlju. Kasnije, kada sam ponovo kroz to prolazio u mislima, zaključio sam da ta nežnost nije bila upućena meni već imenu koje je izgovorila.
Prihvatio sam stipendiju i tiho se bavio pripremama za putovanje. Međutim, vest se pročula. Poslednjeg popodneva, Paulina me je posetila.
Mislio sam da sam se udaljio od nje, ali kada sam je video ponovo sam se zaljubio. Iako mi Paulina to nije rekla, shvatio sam da je došla krišom. Uzeo sam je za ruke, drhteći od zahvalnosti. Paulina je uzviknula:
- Uvek ću te voleti. Na neki način, uvek ću te voleti više nego bilo koga.
Možda je mislila da je počinila izdaju. Znala je da ja nisam sumnjao u njenu vernost prema Monteru, ali pošto joj je bilo nelagodno što je izgovorila reči koje u sebi nose – ako ne za mene, onda za zamišljenog svedoka – nameru neverstva, brzo je dodala:
- Naravno, to što osećam prema tebi se ne računa. Zaljubljena sam u Hulija.
Sve ostalo, rekla je, bilo je beznačajno. Prošlost je bila pusto područje u kome je ona čekala Montera. Naše ljubavi, ili prijateljstva, nije se setila.
Posle smo malo razgovarali. Ja sam bio veoma zlovoljan i pretvarao sam se da žurim. Otpratio sam je do lifta. Kada sam otvorio vrata, pred nama je kiša bučno pljuštala.
- Potražiću taksi – rekla je.
Sa iznenadnom emocijom u glasu, Paulina mi je doviknula:
- Zbogom, dragi.
Trčeći je prešla ulicu i nestala u daljini. Okrenuo sam se, tužan. Kada sam podigao pogled, video sam jednog čoveka šćućurenog u bašti. Čovek se uspravio i naslonio ruke i lice na velika staklena vrata. To je bio Montero.
Zraci ljubičastog i narandžastog svetla ukrštali su se na zelenoj pozadini sa tamnim rastinjem. Monterovo lice, pritisnuto na vlažno staklo, izgledalo je bledunjavo i izobličeno.
Pomislio sam na akvarijume, na ribice u akvarijumima. Potom sam, sa blagom gorčinom, rekao sebi da Monterovo lice podseća na druga čudovišta: na ribe izobličene od pritiska vode, koje žive na dnu mora.
Narednog dana, rano ujutro, ukrcao sam se na brod. Tokom putovanja gotovo da nisam ni izašao iz kabine. Mnogo sam pisao i učio.
Želeo sam da zaboravim Paulinu. Tokom moje dve godine u Engleskoj izbegavao sam sve što bi me podsećalo na nju: od susreta sa Argentincima do malobrojnih telegrama iz Buenos Ajresa koje su objavljivali dnevni listovi. Istina je da mi se pojavljivala u snu, toliko ubedljivo i živopisno da sam se pitao da li se to noću moja duša bunila protiv svega što sam joj uskraćivao u budnom stanju. Tvrdoglavo sam izbegavao sećanje na nju. Pri kraju prve godine, uspeo sam da je izbacim iz svojih noći i da je, maltene, zaboravim.
Tog popodneva kada sam stigao iz Evrope ponovo sam pomislio na Paulinu. Sa strepnjom sam rekao sebi da su sećanja u toj kući možda bila previše živa. Kada sam ušao u svoju sobu osetio sam neko uzbuđenje i s poštovanjem sam se zaustavio, prisećajući se prošlosti i vrhunske radosti i teskobe koje sam tu spoznao. Tada sam otkrio nešto čega me je bilo stid. Nisu me dirnuli tajni spomenici naše ljubavi, odjednom ispoljeni u najintimnijim kutovima mojih uspomena; dirnulo me je veštačko svetlo koje je ulazilo kroz prozor, svetlo Buenos Ajresa.
Oko četiri sata otišao sam do ugla i kupio kilo kafe. U pekari me je gazda prepoznao, oduševljeno i srdačno pozdravio i obavestio da ga odavno – barem šest meseci – nisam počastvovao svojom kupovinom. Nakon ovih ljubaznosti zamolio sam ga, stidljivo i smireno, za pola kile hleba. Pitao me je, kao i uvek:
- Crnog ili belog?
Odgovorio sam mu, kao i uvek:
Vratio sam se kući. Dan je bio svetao poput kristala i veoma hladan.
Dok sam pripremao kafu pomislio sam na Paulinu. U kasno popodne smo obično pili po šolju crne kafe.
Kao u nekom snu, prešao sam iz stanja prijatne i staložene ravnodušnosti u uzbuđenje, ludilo, koje je u meni izazvala Paulinina pojava. Kada sam je ugledao pao sam na kolena, uronio lice u njene ruke i prvi put isplakao sav bol što sam je izgubio.
Njen dolazak se odigrao ovako: na vratima su odjeknula tri udarca: upitao sam se ko bi mogao biti taj nezvani gost; pomislio sam da će mi se kafa zbog njega ohladiti; otvorio sam, rastreseno.
Potom – ne znam da li je vreme koje je proteklo bilo veoma dugačko ili veoma kratko – Paulina mi je naredila da pođem za njom. Shvatio sam, zahvaljujući uverljivosti činjenica, da je ispravljala stare greške u našem ponašanju. Čini mi se (mada, osim toga što ponovo zapadam u iste greške, nisam veran tom popodnevu) da ih je ispravila preterano odlučno. Kada me je zamolila da je uzmem za ruku („Za ruku!“, rekla mi je. „Sada!“), prepustio sam joj se. Gledali smo se u oči i, kao dve pritoke, naše duše su se ulile jedna u drugu. Napolju je, po krovu, niz zidove, padala kiša. Protumačio sam tu kišu – koja je predstavljala čitav svet koji iznova izvire – kao paničnu ekspanziju naše ljubavi.
Uzbuđenje me, ipak, nije omelo da otkrijem da je Montero iskvario Paulinin govor. Na trenutke, kada je govorila, imao sam neprijatan utisak da čujem svog suparnika. Prepoznao sam njegovu karakterističnu težinu rečenica; prepoznao sam prostodušne i mučne pokušaje da pronađe pravi izraz; prepoznao sam, stidljivo naglašenu, ali nesumnjivu prostotu.
S naporom sam uspeo da se savladam. Pogledao sam lice, osmeh, oči. To je bila Paulina, sebi svojstvena i savršena. Tu mi je nisu promenili.
Tada, dok sam je posmatrao u merkurovskoj poluseni ogledala, uokvirenog vencima, krunama i crnim anđelima, činilo mi se da je drugačija. Kao da sam otkrio drugu verziju Pauline; kao da sam je video na nov način. Bio sam zahvalan što mi je rastanak prekinuo naviku da je viđam, jer mi ju je sada vraćao još lepšu.
Paulina reče:
- Hulio me čeka.
Primetio sam u njenom glasu čudnu mešavinu prezira i utučenosti, koja me je zbunila. Snuždeno sam pomislio: Paulina, svojevremeno, nikoga ne bi izdala. Kada sam podigao pogled, beše otišla.
Nakon kraćeg oklevanja, viknuo sam je. Ponovo sam je viknuo, sišao do ulaza, potrčao ulicom. Nisam je našao. Pri povratku sam osetio da mi je hladno. Rekao sam sebi: „Osvežilo je. Bio je to običan pljusak.“ Ulica je bila suva.
Kada sam stigao kući video sam da je devet sati. Nisam imao volje da izađem na večeru; mogućnost da sretnem nekog poznatog me je zastrašivala. Skuvao sam malo kafe. Popio sam dve ili tri šoljice i gricnuo okrajak hleba.
Nisam znao čak ni kada ćemo se ponovo videti. Želeo sam da razgovaram s Paulinom. Želeo sam da mi rasvetli neke sumnje (neke sumnje koje su me mučile, a koje je ona mogla da rasvetli bez problema). Odjednom, moja nezahvalnost me je uplašila. Sudbina mi je pružila svu sreću, a ja nisam bio zadovoljan. To popodne je bilo vrhunac naših života. Paulina je to tako shvatila. I ja sam to tako shvatio. Zbog toga gotovo da nismo ni razgovarali. (Razgovor, postavljanje pitanja, bilo bi, na neki način, razilaženje).
Činilo mi se nemoguće čekati sutrašnji dan da bih video Paulinu. Sa usiljenim olakšanjem odlučio sam da ću već te večeri otići do Monterove kuće. Odustao sam vrlo brzo; nisam mogao da ih posetim ako prethodno ne razgovaram s Paulinom. Rešio sam da potražim jednog prijatelja – Luis Alberto Morgan mi se učinio najadekvatnijim – i da ga zamolim da mi ispriča sve što zna o Paulininom životu u mom odsustvu.
Potom sam pomislio da bi bilo najbolje da legnem i da spavam. Kada budem odmoran, sve ću sagledati s više razumevanja. S druge strane, nisam bio raspoložen da mi tek tako pričaju o Paulini. Kada sam legao u krevet imao sam utisak da ležem u spravu za giljotinu (možda sam se setio besanih noći, u kojima čovek ostaje u krevetu da ne bi priznao da pati od nesanice). Ugasio sam svetlo.
foto
Nisam više hteo da razmišljam o Paulininom ponašanju. Premalo sam znao da bih mogao da shvatim situaciju. Pošto nisam mogao da napravim prazninu u pamćenju niti da prestanem da razmišljam, utočište bih tražio u sećanju na to popodne.
I dalje sam voleo Paulinino lice, iako sam primećivao da u njenom ponašanju ima nečeg čudnog i neprijateljskog što me je udaljavalo od nje. Lice joj je bilo kao i obično, čisto i čarobno, isto koje sam voleo pre odvratnog pojavljivanja Montera. Rekao sam sebi: svako lice sačuva izvesnu vernost, ali to verovatno nije slučaj i sa dušom.
Ili je sve bila prevara? Da li sam bio zaljubljen u slepu projekciju svojih naklonosti i odbacivanja? Možda nikada nisam ni upoznao Paulinu?
Izabrao sam jedan prizor od tog popodneva – Paulina pred mračnom i glatkom dubinom ogledala – i pokušao da ga se prisetim. Kada sam ga nazreo, odmah sam otkrio u čemu je stvar: bilo mi je sumnjivo to što sam zaboravljao na Paulinu. Želeo sam da se posvetim posmatranju njenog lika. Mašta i sećanje su hirovite moći: prisećao sam se raščupane kose, nabora na haljini, nejasne polusenke koja ju je okruživala, ali lik moje voljene se rapršivao.
Mnogi prizori, oživljeni neminovnom energijom, prolazili su pred mojim sklopljenim očima. Iznenada sam nešto otkrio. Kao na mračnoj ivici ponora, u jednom uglu ogledala, desno od Pauline, pojavio se konjić od zelenog kamena.
Kada se ta vizija stvorila, nisam se začudio; samo sam se nekoliko minuta kasnije setio da se figurica nije nalazila u kući. Poklonio sam je Paulini pre dve godine.
Rekao sam sebi da je posredi redosled zastarelih uspomena (najstarije, konjića; najsvežije, Pauline). Pitanje je bilo razjašnjeno, ja sam bio miran i morao sam da odspavam. Zatim sam formulisao sramnu misao koja je, u svelosti onoga što ću kasnije proveriti, bila i patetična. „Ako ne zaspim brzo“, pomislio sam, „sutra ću biti iznuren i neću se dopasti Paulini“.
Trenutak kasnije sam primetio da moje sećanje na figuricu u ogledalu spavaće sobe nije imalo opravdanje. Nikada je nisam stavio u spavaću sobu. U kući sam je video jedino u drugoj sobi (na polici ili u Paulininim i mojim rukama).
Užasnut, želeo sam ponovo da vidim te uspomene. Ogledalo se iznova pojavilo, uokvireno anđelima i vencima, s Paulinom u sredini i konjićem s desne strane. Nisam bio siguran da li se u njemu vidi odraz sobe. Možda se video, ali nejasno i sažeto. Nasuprot tome, konjić se jasno propinjao na polici u biblioteci. Biblioteka je zauzimala čitavu pozadinu, a sa strane u mraku tumarala je nova osoba, koju nisam prepoznao u prvom trenutku. Kasnije sam, slabo zainteresovan, primetio da sam ta osoba bio ja.
Video sam Paulinino lice, video sam ga celo (ne u delovima), kao projektovano do mene ogromnom snagom njene lepote i njene tuge. Probudio sam se u suzama.
Ne znam koliko dugo sam spavao. Znam da mi san nije doneo ništa novo. Bezosećajno je nastavio moja maštanja i verno reprodukovao prizore od popodneva.
Pogledao sam na sat. Bilo je pet. Probudiću se rano i, čak i po cenu da naljutim Paulinu, otići ću do njene kuće. Ta odluka nije ublažila moju teskobu.
Ustao sam u pola osam, dugo se kupao i polako obukao.
Nisam znao gde Paulina živi. Portir mi je pozajmio telefonski imenik i turistički vodič. Monterova adresa nigde nije bila registrovana. Potražio sam Paulinino ime; ni njega nije bilo. Takođe sam saznao da u Monterovoj staroj kući živi druga osoba. Pomislio sam da pitam Paulinine roditelje za adresu.
Odavno ih nisam video (kada sam saznao za Paulininu ljubav prema Monteru, prekinuo sam kontakt s njima). Sada, da bih se opravdao, morao bih da im ispričam svoju muku. Nisam imao volje.
Odlučio sam da popričam sa Luisom Albertom Morganom. Pre jedanaest nisam mogao da se pojavim u njegovoj kući. Lutao sam ulicama, ali ništa nisam video, samo bih na mahove revnosno zapazio oblik neke šare na zidnom reljefu ili smisao neke reči koju sam slučajno čuo. Sećam se da je na Trgu nezavinosti jedna žena, s cipelama u jednoj ruci i knjigom u drugoj, bosa šetala po vlažnoj travi.
Morgan me je primio ležeći u krevetu, s ustima nabijenim u ogromnu šolju, koju je držao obema rukama. U njoj se nazirala beličasta tečnost i komad hleba koji je plutao.
- Gde živi Montero? – pitao sam ga.
Već beše popio sve mleko. Sada je vadio komade hleba sa dna šolje.
- Montero je u zatvoru – odgovorio je.
Nisam moga da sakrijem svoje zaprepašćenje. Morgan je nastavio:
- Kako? Zar ne znaš?
Očigledno je pretpostavljao da nisam znao samo taj detalj, ali, pošto je voleo da priča, izvestio me je o svemu što se dogodilo. Mislio sam da gubim svest: da padam u iznenadni ponor; i do tamo je dopirao svečan, neumoljiv i jasan glas, koji je pripovedao nepojmljive činjenice s monstruoznim i uverljivim ubeđenjem da su mi poznate.
Morgan mi je saopštio sledeće: pošto je sumnjao da će me Paulina posetiti, Montero se sakrio u bašti kuće. Video je da izlazi; pratio ju je; tražio je od nje objašnjenje na ulici. Kada su se okupili radoznalci prolaznici, smestio ju je u iznajmljeni automobil. Cele noći su se šetali pored mora i uz jezero, a u zoru, u hotelu u Tigru, ubio ju je jednim metkom. To se nije dogodilo prethodne noći; dogodilo se u noći pre mog puta u Evropu; dogodilo se pre dve godine.
U najstrašnijim trenucima u životu obično zapadnemo u stanje neuračunljivosti, koja nas štiti; i umesto da mislimo na to što nam se dešava, pažnju usmeravamo na banalnosti. U tom trenutku sam pitao Morgana:
- Sećaš li se poslednjeg susreta, u mojoj kući, pre mog putovanja?
Morgan se sećao. Nastavio sam:
- Kada si primetio da sam zabirnut i kada si otišao u moju spavaću sobu da potražiš Paulinu, šta je Montero radio?
- Ništa – odgovorio je Morgan, sa izvesnom živošću. – Ništa. Ipak, sada se sećam: gledao se u ogledalu.
Vratio sam se kući. Na ulazu sam se sreo s portirom. Pretvarajući se da sam ravnodušan, upitao sam ga:
- Znate da je gospođica Paulina umrla?
- Kako ne bih znao? – odgovorio je. Sve dnevne novine su pisale o ubistvu, a ja sam prijavio slučaj policiji.
Čovek me je radoznalo pogledao.
- Jeste li dobro? – rekao je, sasvim se približivši. – Hoćete li da pođem s vama?
Zahvalio sam mu i pobegao gore. Nejasno se sećam da sam se mučio oko ključa; da sam pokupio neka pisma, s druge strane vrata; da sam ležao na krevetu, zatvorenih očiju, opružen na stomaku.
Kasnije sam se našao ispred ogledala, razmišljajući: „Izvesno je da me je Paulina sinoć posetila. Umrla je znajući da je brak s Monterom bio greška – ogromna greška – i da smo se nas dvoje istinski voleli. Vratila se iz smrti, da dovrši svoju sudbinu, našu sudbinu.“ Setio sam se jedne rečenice koju je Paulina, pre više godina, napisala u nekoj knjizi: Naše duše su se već spojile. Nastavio sam da razmišljam: „Sinoć, napokon. U trenutku kada sam je uzeo za ruku“. Potom sam rekao sebi: „Ja je nisam dostojan: sumnjao sam, osećao ljubomoru. Da bi me volela, došla je iz smrti“.
Paulina mi je oprostila. Nikada se nismo toliko voleli. Nikada nismo bili tako bliski.
Ja sam borio sa samim sobom u tom ljubavnom zanosu, pobedonosnom i tužnom, kada sam se upitao – tačnije rečeno, kada se moj mozak, vođen prostom navikom da predlaže drugu mogućnost, zapitao – da li je postojalo drugačije objašnjenje za sinoćnju posetu. A onda me je, kao grom, pogodila istina.
Sada bih želeo ponovo da otkrijem da se varam. Nažalost, kao što se uvek događa kada istina izađe na videlo, moje užasno objašnjenje rasvetljava činjenice koje su izgledale tajanstvene. A one, pak, to potvrđuju.
Naša jadna ljubav nije otrgnula Paulinu iz groba. Nije postojala Paulinina utvara. Ja sam prigrlio čudovišnu utvaru satkanu od ljubomore svog suparnika.
Ključ tog događaja skriven je u Paulininoj poseti uoči mog putovanja. Montero ju je pratio i čekao u dvorištu. Svađao se s njom cele noći i, pošto nije poverovao njenim objašnjenjima – kako bi taj čovek razumeo Paulininu čistotu? – u zoru ju je ubio.
Zamišljao sam ga u zatvoru, kako neprekidno razmišlja o toj poseti, predočavajući je sebi sa okrutnom tvrdokornošću ljubomore.
Lik koji je ušao u kuću i sve što se kasnije tamo dogodilo, bilo je projekcija stravične Monterove mašte. Nisam to tada otkrio jer sam bio toliko ganut i toliko srećan, da sam jedino želeo da slušam Paulinu. Međutim, bilo je dovoljno dokaza za sumnju. Na primer, kiša. Tokom posete prave Pauline – uoči mog putovanja – nisam čuo kišu. Montero, koji je bio u bašti, osetio ju je direktno na svom telu. Kada nas je zamišljao, mislio je da smo je čuli. Zato sam sinoć čuo kišu. Kasnije sam video da je ulica bila suva.
Drugi dokaz je bila figurica. Samo jedan dan je bila u mojoj kući: onog dana kada sam je dobio. Za Montera je ona ostala simbol mesta. Zato se sinoć pojavila.
Nisam se prepoznao u ogledalu, jer me Montero nije jasno zamislio. Takođe nije precizno zamislio spavaću sobu. Nije čak ni poznavao Paulinu. Slika koju je Montero projektovao ponašala se na način koji nije svojstven Paulini. Osim toga, govorila je kao on.
Smišljanje ove fantazije je Monterova teskoba. Moja je stvarnija. To je uverenje da se Paulina nije vratila zato što je bila razočarana u njegovu ljubav. To je uverenje da nikada nisam bio njena ljubav. To je uverenje da su Monteru bili poznati aspekti njenog života koje sam ja znao samo posredno. To je uverenje da sam, kada sam je uzeo za ruku – u navodnom trenutku spajanja naših duša – poslušao Paulininu molbu koju mi nikada nije uputila, a koju je moj suparnik čuo mnogo puta.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović
Antologija hispanoameričke priče „Večita smrt od ljubavi jača“, Tanesi, Beograd, 2012.
Foto: Milan Đurđević
PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, cista-dusa, anarhija,ljubav-rad-gubitak, prica-sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo