Iz zbirke priča “Moj muž” (Booka, Beograd, 2017) autorke Rumene Bužarovske (Skoplje, 1981), Vikend priča predstavlja – “Subota, pet popodne”. Ovo je njena treća zbirka, prethodne su “Žvrljotine” i “Osmica”. Prevođena na više jezika. Žiri Londonskog sajma knjiga 2016. uvrstio ju je među deset najzanimljvijih evropskih pisaca.
Moj muž je pravi gospodin, kakvih više nema. Kada ulazi u zgradu, ne samo da pridržava vrata da bi neka dama ušla pre njega nego je i način na koji stoji i čeka da ona uđe aristokratski: blago pognute glave, s izrazom poštovanja na licu. Vodi računa da nijednoj dami ne dozvoli da sama zapali cigaretu. Pred damama ne psuje, ne govori glasno, postavlja im prigodna pitanja za razgovor – ne previše intimna, ali pitanja kojima damama daje do znanja da su važne. Razume se, svima se obraća sa „Vi“.
I po izgledu je pravi gospodin. Uvek nosi odelo: pantalone i sako, a ispod njega – prsluk i košulju. Sve na njemu mora da je čisto i besprekorno ispeglano – za šta sam ja zadužena. Nokti su mu uvek doterani, brkovi uvek iščešljani i potkresani. Dah mu je svež od mentol bombona koje nosi u jednoj metalnoj kutijici. U džepiću prsluka čuva časovnik svog dede koji nikada ne kasni. A u džepu od pantalona nosi čistu i ispeglanu platnenu maramicu. I razume se, nosi šešir, a kad proceni da će padati kiša, dugačak crni kišobran s drvenom ručkom.
On je takođe porodični čovek. Kada je naše dvoje dece bilo malo, čitao im je pre spavanja, ispraćao ih na časove violine i klavira, vikendom ih vodio u park, tokom leta na plažu. Sada su veliki, ali svakog meseca im šalje novac u koverti.
Posle svake skuvane večere ili ručka poljubi me u obraz i zahvali mi. Nikada nije povisio ton na mene. Svake godine mi kupuje nove biserne minđuše. Kada smo u gostima ili kad imamo goste, ne prekida me dok govorim. Kada idemo ulicom, daje mi ruku i tako polako koračamo, ruku pod ruku. Znam da nas svi gledaju i da se oduševljavaju.
Pre nego što zaspimo ljubi me u usta i kaže mi laku noć – i to su mu uvek poslednje reči za taj dan. Ranije smo dvaput nedeljno vodili ljubav. To je uvek bilo noću, s ugašenim svetlom. Nikad mi do kraja nije skidao veliku široku spavaćicu. Vođenje ljubavi trajalo je uvek isto, i uvek se odvijalo na isti način.
Ali pre dve godine prestali smo da vodimo ljubav. Prvo se to svelo na jednom nedeljno. A zatim na jednom mesečno. A zatim na ništa. Moj muž je još uvek pokušavao to da radi sa mnom dvaput nedeljno. Radio bi iste stvari koje je uvek radio – ali jednostavno nije mogao da uđe. Vratio bi se na svoje mesto na krevetu, poljubio bi me i rekao laku noć. Budući da je gospodin, ne govori o stvarima koje se podrazumevaju. Pa mi je tako jedne večeri samo rekao: „Velika, mila moja, ja sam petnaest godina stariji od tebe“.
Foto: Katarina Paunović
Tačno pre godinu dana, jedne subote po podne, rekao mi je da ćemo ići u goste. Rekao mi je da ćemo ići kod jednog njegovog prijatelja, ali nije mi rekao kod koga, a ja nisam pitala pošto sam osetila da ne treba da pitam. Krenuli smo pešice, idući kejom. Ljudi su nas gledali i okretali se za nama; pošto idemo polako, glave su nam uspravne, na usnama imamo blag osmeh. Razgovaramo tiho i spokojno. Stigli smo pred kuću našeg prijatelja. „Zar ovo nije Stojanova kuća?“, pitala sam ga. On je samo klimnuo glavom, osmehnuo mi se i pozvonio.
Stojana poznajem od detinjstva. Hteo je da bude sa mnom, ali ja i moji roditelji odlučili smo da se udam za Petra. Zatim smo Stojana susretali ponekad po čaršiji, ili kada bismo bili pozvani kod nekog zajedničkog prijatelja u goste. Njegova žena Danica tragično se udavila. Užasne stvari su se ispredale o tome kako se udavila, ali ja ne verujem u te vulgarne priče o alkoholu i ženama. I tako, ostao je udovac. Na sreću ili nesreću, nisu imali dece.
Stojan nas je primio u svoj dom, koji ne može da se uporedi s našim u pogledu čistoće i ukusa. Ali ne mogu da ga optužujem. On je ipak udovac. Kao udovac, morao je sâm da nam skuva kafu. Pitala sam se da li bi bilo pristojno da se ponudim, ali pogledala sam u Petra, koji mi ništa nije signalizirao očima, pa sam nastavila da sedim s rukama u krilu. Stojan je doneo kafu, vodu i ratluk, izvadio lulu i počeo da puši. Razgovarao je s Petrom o poslu, o lokalnim izborima, o zagađenju vode u jezeru. Kao što mi priliči, povremeno bih dala doprinos nekim ugodnim komentarom. Čim je popio kafu, Petar je ustao da ide, ali mene je uhvatio za rame, zadržao me i rekao mi da sedim, da ostanem. Pogledala sam ga začuđeno, ali čvrstina njegovog pogleda govorila mi je da ne pitam mnogo, da će stvari same da mi se razjasne. U njegovom pogledu ima izvesne sigurnosti kojoj uvek verujem, čak i kada mi je neprijatno u stomaku. „Vratiću se za jedan sat“, rekao mi je. Bilo je pet kada je otišao. Tačno u šest zazvonio je na vrata, uhvatio me pod ruku i ponovo smo se kejom ležerno vratili kući. U toplim popodnevima ima još više ljudi koji trče po keju s malim slušalicama u ušima. Svi nas gledaju. Neki od njih nam se otvoreno osmehuju. Priznajem, možda smo im čudni, ali nipošto im nismo nesimpatični.
Foto: Katarina Paunović
Već cele godine svake subote Petar me u pet sati po podne ispraća kod Stojana, odakle me preuzima u šest. Jednom sam osetila da mogu da ga pitam šta radi u toku tog sata. „Čitam novine i sedim na ovoj ovde klupi“, rekao mi je, i pokazao mi jednu klupu blizu vode. „Kad pada kiša, sedim za stolom u onoj kafani tamo, čitam novine i pijem kafu“, rekao mi je i pokazao prema jednoj kafani blizu vode.
Stojan i ja sedimo u dnevnoj sobi i pijemo kafu, ali sada ja kuvam kafu, i na poslužavniku je prinosim zajedno s ratlukom i čašom vode. Zatim on puši svoju lulu, a ja veoma sporo srčem kafu, i zajedno gledamo televiziju. Pita me šta želim da gledam. Ima kablovsku, tako da ima mnogo izbora. Često ne znam šta želim da gledam, pa on odlučuje, ali mi pogađa ukus. Petar ne dopušta da kod kuće imamo televiziju ili kompjutere. Kada deca dolaze da nas vide tokom ispitnih rokova, nose sa sobom nekakve telefone, ali Petar ne dozvoljava ni da se oni unose u kuću. Deca sada još ređe dolaze pošto su se upisala na postdiplomske studije.
U deset do šest ustajem i perem fildžane od kafe, činijice od ratluka. Stojan još uvek sedi na kauču, puši lulu i gleda u televizor koji je od onih novih, ravan i tanak. Kada Petar zazvoni, ustaje i ispraća me do ulaza. I onda idemo kući.
Na putu kući razgovaramo o izborima, o vremenu, o zagađenom jezeru, o tome šta ćemo jesti sutradan. Petar me nikada ništa ne pita o mojim susretima sa Stojanom. I znam da me nikada neće pitati. Ipak je on pravi gospodin.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica