Vikend priča sastoji se od četiri kratke priče Radmile Lazić (Kruševac, 1949), koja je do sada pisala poeziju.“ Ugrizi život“ (Laguna, 2017) njena je prva prozna knjiga. Objavila je petnaest knjiga poezije i za njih dobila najznačajnije pesničke nagrade u Srbiji. Njenu poeziju na engleski je preveo je Čarls Simić. Knjige su joj objavljene u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, Norveškoj i Makedoniji. Takođe piše eseje i prozne tekstove koji se odnose na društvenu zbilju. Fotografije su sa izložbe Cvetka Lainovića „Osvajanje beline“ u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Novi Sad.
LJUBAV
Ljubav uglavnom sedi, ređe čuči. Nekada se protegne pa zauzme čitav život. Nekada bogami i zahrče. Što nikako nije dobro. Jer je znak dosade. Kada se ushoda, onako sama za sebe, vidi šta ćeš, uhvatila je nervoza, nešto će se izroditi. Ljubav može da klisne, a može i da odšepa ili odgega kao patka, da niko ništa i ne primeti. Može ljubav i da obogalji, a ne samo da obogati. Zato na nju ne valja navaljivati, ne treba se na nju ustremljivati. Ako dođe neka dođe peške i niotkuda. Kad odlazi, daleko joj lepa kuća.
IZNUDA
Znam da uvek prosjačim za sve – Keti Aker
Iznuđujem: osmehe, zagrljaje, hvale i zahvale, titraj oka titrajem oka. Baš kao onaj prosjak na izlazu iz terazijskog prolaza, bez jedne noge, sa tamnim naočarima, što sedi satima i satima na betonu čekajući da sitniš iz tuđe ruke padne u njegovu kutiju.
Niko ne zna da li je prosjak slep ili se pretvara da je slep. Ili samo ne želi da vidi ko ubacuje novac u njegovu kutiju. Bez noge je, to svi vide.
Ja sam bez ljubavi kao bez jedne noge. Može biti da i ja ne vidim tuđu ruku, tuđe davanje, jer žmurim. Ili sam za ljubav slepa?
DOPISNE LJUBAVI
Da sam tada otišla u Ilok kod drusnog momka sa kojim sam se dopisivala, sada bih bila drusna snaša sa drusnim unukom u krilu i tucala orahe za drusnu tortu.
Da sam one jake zime otišla na zimovanje, na Jahorinu, sa tadašnjim momkom iz Sarajeva, možda bih naučila da skijam ili bih slomila nogu, ili bih se pak udala – u čemu i nema neke velike razlike. Budući da tamo nisam stigla, nikada nisam naučila da skijam, udaju sam izbegla, kao i snajperski metak i granate. A nikada ne saznah kako gore knjige nad kojima se greju ruke, dok srce cepti, zebe.
Da me tada nije prevario momak iz Skoplja, ne bih ni ja njega prevarila, te bismo živeli kao viđen umetnički par u balkanskoj-postjugoslovenskoj kasabi. Dok se jednoga jutra ne bismo probudili kao šahovske figure, razmešteni međ grandioznim antičkim spomenicima, mi — deca komunizma.
Da je onaj momak s juga Srbije tada seo u autobus i došao u Beograd, umesto što je poslednje pare dao za toster, danas bih pričala vranjanskim dijalektom, sedela u dvorištu i pekla paprike koje bi on u džakovima neprestano donosio s pijace.
Da nisu izbile demonstracije u Beogradu 1968, moj tadašnji momak, student iz Valjeva, ne bi trčeći pred milicijom izgubio cipelu, a koleginica sa fakulteta mu kupila cipele, i on se njome oženio, a meni pisao pisma. Sada bih ja umesto nje nosila crninu, i moguće je da ne bih međ rečima tražila izgubljene bisere.
GRAD KLASIKA
Čekala sam tramvaj kada je naišao jedan klasik jedući kiflu.
Upitao me je šta radim tako rano na tramvajskoj stanici. Upravo sam bila izašla iz kreveta jednog drugog klasika. To mu, naravno, nisam rekla. Samo sam se smeškala premeštajući se s noge na nogu, tačnije sa štikle na štiklu, jer tada sam nosila obuću sa štiklama. A kako bih inače zavela klasika?!
Ponovo me je upitao, otkuda ja tu. Smeškala sam se i slegala ramenima. Opet je ponovio nešto slično. Došlo mi je da skinem štiklu i udarim ga po tintari. Šta on ima da pita jednu devojku otkuda ona sabajle na tramvajskoj stanici. Već sam videla kako mu se krv sliva niz okruglo, ljigavo lice, ali je naišao tramvaj i spasao ga prolivanja krvi. Bože, kako klasici mogu da budu neučtivi.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica