Ištvan Nemet (Mali Iđoš, 1930), prozaista, publicista. Piše novele (Seljačka kraljevina, Neverno veče…), priče za decu (Ko je video tog mališu, Putovanje u praskozorje, Osmatrači oblaka…), omladinske romane (Sebastian, Divlja jabuka…), reportaže… Tri puta dobitnik Hidove nagrade za književnost, nagrade – „Sirmai Karolj“, „Neven“, „Pro literatura“… Poslednja u martovskoj seriji – savremena mađarska priča – Vikend priča na korzoportalu. Sve priče su iz zbirke „Autoportret s novelom – panorama savremene vojvođanske mađarske priče“. Preveo: Arpad Vicko. Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
Nastavnica je upravo završila pranje velikog veša, i spremala se da ga prostre na suncem obasjanom dvorištu kada je neko, s treskom, udarivši nogom iz sve snage, provalio kapiju. Stajala je leđima okrenuta ulazu, propevši se na prste povlačila je mokru krpu po konopcu, ali odmah joj je bilo jasno ko su nezvani gosti. Halabuka je uvek pratila njihovo kretanje. Mogla je već i da se navikne na njihove učestale posete, ali odbojnost – nema razloga da se stvari ulepšavaju: odvratnost – prema njima, nije mogla da priguši u sebi.
Nije se ni okrenula, nastavila je da briše konopac, nije se bojala, jer joj nije ni palo na pamet da bi s tim, kako bi se reklo – „izazovnim” propinjanjem, pa saginjanjem – samo je jedna laka, gotovo prozirna, uz telo pripijena cicana haljina pokrivala njenu upadljivo zgodnu figuru – mogla da navede pridošlice na grešne misli.
Naoružani momci, njih trojica, dokono su prilazili ženi nagnutoj nad korpom s tek opranim vešom, skoro već i bezvoljno, kao da stižu, iscrpljeni, iz nekog bordela koji, svojom ponudom, prevazilazi sve za- mislivo, zasićeni svim zemaljskim nasladama, i kojima ova poseta, po „zadatku”, toliko teško pada da im je ona skoro već i nepodnošljiva.
Zaustavili su se neposredno iza žene pod razapetim konopcem za veš, čekali neko vreme, valjda će ih nastavnica udostojiti pažnje, ali po- što se to nije desilo, najniži od njih – jedno derište – iznerviran, potegao je automat i pustio kratak rafal u vazduh.
– Životinjo! – dreknuo je na njega drugi i munuo ga, u isti čas, lak- tom u rebra tako snažno da se klipan opružio, nauznak, po zemlji. – Vo- leo bih da te vidim da ovako isprepadavaš ustaše!
Nastavnica se tek sada okrenula. Kada je prepoznala glas svog Učenika.
– Milivoje! – otelo se s njenih usana, u tom trenutku smetnula je s uma kakve grozote pričaju po selu o njenom nekadašnjem đaku. – Milivoje! – ponovila je još nekoliko puta; iz njenog glasa se probijalo očajničko preklinjanje.
– Svaka čast, Nastavnice, nema šta, lepo nas dočekujete! – odvratio je
Učenik jetko, na mađarskom.
Nastavnica bi sad najradije, da je ikako mogla, povukla sve one „Milivoje” – ali oni su izgovoreni, i još su odzvanjali u ušima, kao i onaj malopređašnji kratak rafal.
– Baš mi je neprijatno – odgovorila je smrtno ozbiljna, takođe na mađarskom, ali nije bilo baš jasno zbog čega: da li zbog onakvog njiho- vog ulaska, kada su udarcem čizme skoro razvalili kapiju, zbog rafala, ili zbog toga što se svom nekadašnjem učeniku, koga su svi u selu smatrali monstrumom, obratila glasom očajne majke.
– Da uđemo u kuću! – naredio je Učenik, sada već na srpskom, kao da je on ovde gazda, a ne gost. Klipan, koji je u međuvremenu ponovo stao na noge, gurnuo je Nastavnicu prema vratima.
– Miran, Dečko! Miran! – obrecnuo se na njega Učenik; nije podnosio i od sebe veće sirovine.
– Pusti ga, neka dete malo vežba – oglasio se sad i šubara koji je, veran svome imenu, i sada, usred leta, nosio visoku šubaru od jagnjećeg krzna, i čije, što bi se reklo, pošteno ime nisu znali ni njegovi najbliži pajtaši. Zalutao je ovamo odnekud iz Like, šubara je samo još više produžila njegov ionako visok stas, i samom svojom pojavom uterivao je strah u kosti onim malobrojnim preostalim seljanima, uprkos tome što je, na prvi pogled, odavao utisak najkrotkijeg čoveka.
Stigavši do ulaza u kuću, Nastavnica se okrenula pokušavši da propusti ispred sebe goste, izvinjavajući se što je kuća u neredu, i postelja je ostala nepospremljena, ali jutros je prionula da opere veš, nije očekivala posetioce. Ušavši unutra, saginjući se „izazovno”, pokupila je na brzinu posteljinu, spavaćicu, ponudila posetiocima da sednu, ali ovi su se razmileli po sobi krcatoj knjigama, punjenim pticama, lovačkim trofejima, kao da nisu u gostima, nego u kakvom muzeju; Učenik je s police skinuo po neku knjigu i, prelistavajući je, mrmljao preteći sebi u bradu, Mađarska, Mađarska, ovde su sve knjige o Mađarskoj; njegovi drugari su pak radije razgledali preparirane sove, divlje patke, naročito je Dečko bio oduševljen njima, kvrckao ih je po kljunu i nešto im šaptao.
– Ne znam čime bih mogla da vas ponudim – rekla je Nastavnica, obraćajući se ipak, pre svega, svom nekadašnjem Učeniku.
– Nemojte se truditi, Nastavnice – odgovorio je Učenik na savršenom mađarskom, spuštajući se konačno na stolicu u čelu stola. Ostaloj dvojici je oštro naredio: – Sedite!
Nastavnica je stajala u okviru otvorenih vrata, pogleda punog očajanja uprtog u svog Učenika. Oštro letnje popodnevno svetlo iza njenih leđa prodiralo je u sobu tako da se njena zgodna figura, ispod ionako prozirne haljine, sasvim jasno ocrtavala, privukavši Učenikov namah užagreni, pohotljiv pogled.
– Da se niste pomerili s vrata! – hrknuo je, uperivši kažiprst u Nastavnicu. – Mrdnete li, ne odgovaram za sebe!
– Gospode – sledila se Nastavnica – šta sam skrivila?
– Ništa, nemojte samo da se pomerate. Reći ću vam kada ćete moći da sednete.
U međuvremenu se i pogledi dvojice njegovih kompanjona prikovaše za Nastavničino osvetljeno telo.
– Mamicu ti… i bradica joj se vidi!… – šapnuo je Dečko na šubarino uho.
– Jezik za zube, i bez kezečenja! – grmeo je Učenik. – Ovo je premetačina, a ne cirkus!
– Premetačina? – pitala je Nastavnica, s prizvukom olakšanja u glasu. – Pa ovde ste već sve prevrnuli – dodala je i, u sledećem trenutku, prešla na ti. – Još si ti rekao…
– Ja sam rekao samo da ostanete tamo gde jeste, da se ne pomerate odande!… Znate li, Nastavnice, kada sam vas poslednji put ovako video? Još kada sam bio ovoliki, kao Dečko – pokazao je glavom prema klipanu. – Tada smo vas videli ovakvu, kao sad. Zaustavili ste se na pragu učionice, svetlo vas je, isto kao i sad, odostrag obasjavalo i, kao i sad, prosvetlilo. I onda smo se mi, dečaci, na odmoru, pod utiskom tog prizora, a na Kupakovu komandu, povukli u šikaru iza školskog dvorišta, povadili svoje patrljčiće i, takođe na komandu Vođe, počeli da ih šamaramo. Naravno, vi o tome pojma niste imali. Mada smo se mi tamo pozadi, u šikari, svakog dana prepuštali tom zadovoljstvu, da se fino izrazim. Jer smo mi inače, među sobom, jednostavno govorili da idemo da peglamo Lazu… Znate šta je to? Hajde, Dečko, pokaži Nastavnici!
Klipan je poskočio i, zgrabivši preko pantalona svoj nabrekli ud, ustremio se ka Nastavnici.
– Miran! Dečko, miran! – viknuo je Učenik na uspaljenog momka. – Uzdržavaj se, bre! Nije ni nama svejedno. Zar ne, šubaro?
– Bogami, nije! – grickao je usne šubara.
Tada je Nastavnica polako prišla stolu, napustivši tačku na koju ju je Učenik svojim ledenim pogledom maločas prikovao. Bila je bela kao kreč, ali kada je progovorila, njen glas bio je nadasve miran.
– Šta je? Hoćete da me silujete? Samo napred. Valjda ćete vas trojica izaći sa mnom na kraj.
Učenik se do sada nikad nije našao na „drugoj strani” – nije bio u stanju da shvati otkud u zlostavljanima i ponižavanima ova smela smirenost, ova izazovna mirnoća prema svojim dušmanima? Ovu vrstu promene u ponašanju zapazio je već nekoliko puta tokom rata. I ovde, u svom rodnom selu. Pa čak i kod ljudi za koje je ne samo on, nego i čitavo selo znalo da su kukavice. Ovo neshvatljivo, nerazumljivo ponašanje ga je uvek zbunjivalo, čak i paralisalo.
Počeo je pesnicom da udara po stolu:
– Nećete imati to zadovoljstvo da vas mi silujemo! Ali ono oružje koje ste sakrili, hoću da vidim ovde na stolu u roku od petnaest minuta! Jeste li razumeli?
– Dete moje…
Ali Učenik je preseče u pola reči:
– Nisam ja vaše dete! – reče, i naglo opet pređe na mađarski:
– Ja sam još uvek vaš najgori đak. Kao što me obično pominjete. I malo kopile. Malo srpče… Zar stvarno verujete da mi to nije došlo do ušiju? Vaš muž, glavni šumar, isposlovao je da od mog očuha oduzmu dozovlu za držanje lovačke puške. Gde je sad onaj nekada toliko moćni glavni šumar? Je li u Mađarskoj? Nije valjda zbrisao preko granice sa svojim puškama?
– Sve je ostavio ovde, i ti i tvoji ljudi ste već sve pokupili. I patrone, i puške, sve. A njegovu terakotu, njegovu kolekciju rimskih opeka razbili ste u paramparčad, preda mnom, ovde na dvorištu.
– Mnogo pričate, zar vam se ne čini, a vreme prolazi. Istekne li rok, a puške ne budu ovde na stolu, neće mi preostati ništa drugo nego da vas išamaram! Jeste li razumeli?
– Možeš odmah da počneš, dete moje. Učenik je skočio:
– Rekao sam vam da nisam vaše dete!… Šubaro, ajde, opameti je! Ovaj se lenjo pridigao, vrh njegove šubare okrznuo je tavanicu. Zaobišao je sto i zaustavio se tik ispred Nastavnice. Nacerio se priglupo, i rekao:
– Naređenje je naređenje!
A šamar, kao i obično, i sada je razvukao iz okreta, i iz sve snage. Nastavnica se zateturala, ali nije pala. I tek sad, kad je šamar već pukao, pritisnula je dlan na lice. Sagnula je glavu, sklopila oči. Ćutala je. Ni reč nije izustila.
– No? Ili možda hoćete još? – udario je kundakom automata Učenik o sto.
– Radite šta god hoćete. Rasturite kuću. Zapalite je. Ubijte me. Skriveno oružje ovde nećete naći. I to i sam dobro znaš – rekla je Nastavnica, naglo pokrivši lice dlanovima.
Tišinu, koja se mučno odužila, prekinuo je Dečko.
– E pa, šefe, šta sad?
– Ništa. Pokret. Dosta je bilo za danas. – U prolazu, lupio je Dečka po ramenu: – Ali ako se tebi svidela ova treba, možeš uveče da joj se vratiš.
– Ha, Dečko, i ja ću s tobom! – oduševljavao se šubara i onda se vratio korak nazad, stao pred Nastavnicu i štipnuo njen, poput leša hladan, i od zida belji, od zgađenosti, prigušenih suza i šamara natečeni obraz, upitavši je, cerekajući joj se u lice: – Jel´ važi, pile?
I kao da nikakvog posla pod nebom ovde nisu ni imali, odoše, lenjo vukući noge. Samo su opet kapiju s treskom zalupili, skoro izvalivši šarke. Njihovo kretanje bilo je uvek bučno, naročito noću.
Nastavnica je podigla pogled tek kada je bila uverena da su otišli. Nakon što je čula kako su zalupili kapiju za sobom. I odmah je zaprepašćeno videla da se konopac s rasprostrtim vešom prekinuo. „Uzalud” – pomislila je – „fali jaka muška ruka!…”
– Sad mogu iznova da počnem da ispiram – oteo joj se poluglasni uzdah i umorno, kao da su joj sve koščice slomljene, oteturala se u dvorište iskričavo od oštre sunčevine, da pokupi sa zemlje oprani veš, i da ponovo razapne konopac. U dnu bašte, iznad rita s one strane nasipa, oglasila se grlica; njeno ustrajno gugutanje ispunilo je nepomičnu tišinu zaslepljujućeg letnjeg popodneva.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica