U martu koji je Mesec mađarske priče na korzoportalu, Vikend priča Oršolje Benčik (Bačka Topola, 1985). Pesnikinja i prozaistkinja. Objavljena dela: Rastvara plavilo u vodi ja (pesme, kratke proze), Akcija! (kratke proze), Više Života (devojački roman). Nagrade: Šinko Ervin, Sirmai Karolj, Siveri Janoš. Priča je iz zbirke „Autoportret s novelom – panorama savremene vojvođanske mađarske priče“. Prevod: Arpad Vicko. Fotografije sa izložbe „Kolekcija unikatne keramiike“, autorke Jelene Banjac, Muzej Grada Novog Sada.
Aranka Mojak, „Riba“ (1972)
Otac neguje dobre odnose sa gradonačelnikom (ne samo s ranijim, nego i sadašnjim). Ujutro bi u gradonačelnikovoj kancelariji zajedno prokomentarisali probleme u selu, situaciju u privredi, o mogućnostima za razvoj već čvrsto utemeljenog i dohodovnog turizma. Otac baš i ne voli rakiju, čitava porodica ga poznaje kao valjanog, trezvenog čoveka, ali za uspešan rad neophodna je i odgovarajuća atmosfera (to je stav gradonačelnika), a otac zna da je u životu najvažnije prilagođavanje. Otkad je baka umrla, mama govori da se otac koncentriše isključivo na moju budućnost. Pošto je u današnjem svetu, ali naročito u Mađarskoj, gde sada živim, i te kako teško prosperirati, i pošto svoj prosperitet zamišljam isključivo kao prosperitet pisca, otac je prinuđen da me novčano pomaže. Istina, univerzitet mi doznačava izvesnu sumu kao stipendiju, i s višemesečnim kašnjenjem i časopisi isplaćuju nekakav honorar, ali od toga (bez sumnje) ne bih mogla priuštiti sebi pomodnu garderobu, pomodnu klopu, cigarete ili, recimo, piće. Otac se neko vreme nadao da ću privesti sebi jednog valjanog, dobro situiranog muškarca koji bi me naposletku, u svojoj oltarskoj zaljubljenosti izdržavao do kraja života. Ostali članovi porodice su mi već kao šiparici rekli da i ne računam na to da će se naći neko ko će me uzeti, ali da sam zaista zle, neizdržive prirode, ocu je postalo jasno tek poslednjih šest meseci (od kad je baka umrla). Od 2012. je u penziji, od tada jedva da napušta Srbiju. Pun mu je nos tih mađarskih Mađara, ponavlja stalno, uistinu ne samo oni, nego ni vojvođanski Mađari i Srbi nisu mu naročito po volji. Ipak, kad mora da bira, radije posluje s novosadskim ili beogradskim Srbima, jer (to je njegovo mišljenje), oni su još uvek pošteniji. još dok je radio u klanici, švercovao je preko granice salamu, debele kobasice, u foliju spakovane komade barene slanine – sve je to mati (inače nastavnica u gimnaziji), iznosila svake subote ujutro na pijacu. I prodavala komšiluku. Otac je i dalje ostao u mesnoj industriji, ali je odlučio da sam posluje. Prazne svinjce u stražnjem dvorištu bakine kuće je očistio, popravio, tu je sagradio i malu klanicu. Od dede je naučio zanat, umesto njega sada on kolje svinje (profesionalno barata nožem). „bitno je da se ne muče, i da krv ne ostane u njima”, kaže otac, i još to da se „presna krv ne sme jesti”. „Seljaci je još onako frišku, dok se još puši na hladnoći, pojedu, fuj”, to kaže mati, i pljune ispred sebe, na zemlju. „Prilikom svakog svinjokolja popiju je još toplu, kao da piju rakiju.” U vlastitom poslu leži više novca nego kad je mati trgovala robom iz klanice u kojoj je radio otac. Otac tvrdi da nije bitno samo pravilno tovljenje, žitarice, kvalitet pomija ili pak čistoća, nego i kratkoća vremena tova. Tako se za tili čas vraća uloženi novac.
Marina Sujetova Kostić, Ogledalo života (1974)
Porodici teško pada što ne dolazim češće kući, ali zahvaljujući skajpu, svakodnevno sam u vezi s njima. Otac me uvek izvesti u čemu je sve pomogao majci, kako stoji s rasplodom, kako je deda, gde je sestra izašla, i s kim trenutno posluje. Od kad se razočarao u Mađare (kako u one u Mađarskoj, tako i u ove u Vojvodini), novosadskim i beogradskim Srbima odgaja i potom obrađuje mesnate svinje. Sa čuvarem novosadskog Muzeja moderne mađarske umetnosti je u poslu još od 20. januara godine, otac kaže da je suzdržan, tih čovek koji, uprkos tome ima svoje mišljenje o svetu (i unutar sveta o politici), a raspolaže i ozbiljnim kontaktima.
Kad je mađarska vlada odlučila da radi jačanja dobrih političkih, a istovremeno i kulturalnih odnosa, pošalje beogradskom Narodnom muzeju nekoliko remek dela mađarskog slikarstva, otac još nije ni slutio da će jedna od slika naposletku krasiti zid jednog od svinjaca u stražnjem dvorištu. Premda je u privatnom biznisu vanredno važan brzi obrt uloženog novca, naročito je to važno u slučaju mog oca, koji rado ulaže u prosperitet svoje kćerke, spisateljice.
Upravnik beogradskog Narodnog muzeja obradovao se poklonu, ali je ubrzo shvatio da uz nove arheološke nalaze, naročito pored zlatnog nakita iz Velike Vrbice i dupljanskih kočija iz ranog gvozdenog doba, kao ni uz dela srpskih slikara, predstavnika raznih stilskih pravaca dvadesetog veka, te francuskih modernista, ipak ne može da okači mađarska remek dela. Remek dela zemlje koja je (smatra on) u odnosu na inostranstvo, ali i u odnosu prema srpskom narodu, u poluvekovnom zaostajanju. Tako je Čontvarijevo delo Noćni pejzaž s mesečinom prebačen u pinakoteku novosadskog Muzeja moderne mađarske umetnosti „Mađaru je mesto pored Mađara”, rekao je beogradski upravnik.
Čuvar nije morao dugo da ubeđuje oca, pa su u martu 2014. godine i sklopili posao. Naravno, otac nije hteo da čuje okolnosti i detalje krađe, „dosta je za mene da krijem sliku”, rekao je otac. Deda se naravno malo unervozio, u memljivoj kuhinji šapnuo je ocu na uho samo ovo: „Ipak nije u redu da jedan Benčik učestvuje u jednom ovako sumnjivom i protivzakonitom poslu”. Noćni pejzaž s mesečinom je iznenađujuće dobro delovao na svinje, iako prema majčinom mišljenju u toj slici ima nečeg psihopatološkog. Među svinjama, koje su halapljivo mljackale pomije, moja sestra, koja se svojevremeno na Akademiji umetnosti prijavila na Odsek za slikarstvo, sa zadovoljstvom je tapkala dlanovima čuveno platno. Vrlo brzo se pokazalo da umetnička dela (ali naročito ostvarenja likovnih umetnosti), pospešuju rast telesne težine tovljenika. Otac je žalio samo to što u podlistku za poljoprivrednike Sejač semena, dnevnog lista Mađar So, ne može da objavi članak, što ne može da dokumentuje korisne rezultate. Izbor narednih slika otac je poverio sestrinom ukusu. A sestra, u to nema sumnje, raspolaže dobrim kuratorskim nervom, mada preterano voli renesansno i barokno slikarstvo. Na zidove malih ljupkih svinjaca u stražnjem dvorištu, tako se pored Čontvarija našla Rafaelova Madona i Portret mladića, svojevremene akvizicije grofa Esterhazija, Autoportret Đorđonea, Tintoretova dela Portret žene i Portret muškarca, te Bezgrešna devica Marija sa šestoricom svetaca i Sveta porodica se odmara na putu za Egipat Đovanija Domenika Tiepola.
Kad na skajpu pišem majci da je otac, kako god okrenuli, koliko god ulepšavali stvar, ipak mafijaš, mati se uvredi i očekuje moje izvinjenje. „Ne može biti mafijaš neko ko je poštovani građanin u selu, uz to je i jedan od najboljih prijatelja gradonačelnika i koji radi i za dobrobit sela”, piše mati, dok pri tom, znam pouzdano, ne samo otac, nego i ona sama razmišlja kako da prošire posao s tovljenicima. Mati se zalaže za otvaranje prema Mađarskoj, jer ipak ja živim u Mađarskoj. Otac poludi kad to čuje, gadi se Mađara iz Mađarske, oni su za njega svi odreda sitni prevaranti, koji će pre ili kasnije udaviti jedan drugog u kašici vode. Sestri je, zapravo, svejedno, ona je zadovoljna time što svojim lopata- stim dlanovima može svakodnevno da potapše po svom ukusu izabra- ne slike, pretežno renesansne i ranobarokne. Svinje danonoćno žderu, deda im priprema pomije, kukuruz, prekrupu. baka je već pola godine mrtva, ocu je samo toliko vremena trebalo da udari temelje materijalne sigurnosti porodice, a pre svega svoje kćerke, književnice. Svakog jutra svraća u kancelariju gradonačelnika i uz čašicu rakije raspravi aktuelne probleme sela, već je sređeno da za mesec dana dobije zvanje počasnog građanina. U svinjcima, zahvaljujući profesionalno postavljenoj rasveti, na delima Čontvarija, Rafaela, Đorđonea, Tintoreta i Đovanija Domenika Tijepola uočljivi su i sićušni detalji, umetnost je u svinjama koje se tiskaju oko valova, naišla na puno razumevanje.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica