Mart je posvećen zbirci „Autoportret s novelom – Panorama savremene vojvođanske mađarske novele“. Vikend priča, autorka je Ildiko Lovaš (Subotica, 1967). Bavi se prozom i publicistikom. Glavna urednica časopisa za književnost Üzenet koji izlazi u Subotici. Među osnivačima Književne fondacije Janoš Banjai… Novele: Mastionica, Druga priča, Kavez od ruža… Romani: Izlaz na Jadran – Džejms Bond u Bačkoj, Španska nevesta, Pod cenzurom… Dobitnica mnogih značajnih nagrada poput Sirmai Karolj, Bezeredi, Rotary, Jožef Atila… Prevod sa mađarskog: Vicko Arpad. Foto: Podgrađe Petrovaradinske tvrđave
U junu naglo otopli, u početku se skoro ni ne primećuje da je stiglo leto, osim po zamračenom nebu, naglo pojačanom vetru, po munjama i grmljavinama znamo da je jun: mesec oluja. U to doba počinjemo da idemo u školu u tanjim pantalonama, majici s kratkim rukavima. bez pulovera već u sedam ujutro. Vazduh je zasićen vlagom, ptičjim pevom, posvuda letuckaju neka bića. Nemaju ni imena, toliko su raznovrsna. Ima među njima i paukova, lebde pod plavim nebom, njihova tanana mreža plovi za njima u vazduhu. Ponekad se zapetlja u kosu. Majice su tanke, ali moje ne baš toliko. Nosim farmerice, ali ponekad i suknju sašivenu od gaze. Majka je te suknje farbala u ružičasto, u boju mesa ili sleza. Po sredini se prostire nekakva šara neobičnog oblika, tamo gde je bio vezan čvor pre nego što se gaza spusti u ogroman crveni lonac, tamo gaza ostane bela, šare na- staju neravnomernim natapanjem crvenom bojom. Veoma gusta suknja, neprozirna, moja nije ni nalik na takve suknje ostalih devojaka, moja je veoma bogata, komad odeće je bogat ako u njemu ima puno materijala. jako dobra suknja, mati, čak i da je krojačica, ne bi umela bolju da sašije. Dvoredni lastiš ušiven u pojas ostavljao je crveni trag oko struka. Suknja je bila tako gusto nabrana da sam, s majicom preko nje, izgledala kao da imam veliki stomak i pozamašno dupe, i široko i stoličasto. Stoličasto dupe je ono koje od struka izbija skoro pod pravim uglom tako da bi se na njega moglo sesti. Retko mi je uspevalo da se obučem tako da dobro izgledam. Zato sam uglavnom i nosila farmerice i polo majice, u modi su bile one na štrafte, i to godinama, nekako nisu izlazile iz mode. A i volela sam ih, među štraftama su se izgubile grudi, ništa nije naglašeno, ništa ne talasa.
Jednog takvog junskog dana prolazila sam s ocem pored Gradske kuće. Pojma nemam kuda smo se i zašto uputili, uopšte nismo imali običaj da nas dvoje bilo kuda idemo zajedno, ne računam isporuke voća, kajsija na otkupnoj stanici, to je deo života. Ali šetnja nije. Kod nas to nije bio običaj, nismo se šećkali, nismo razgledali izloge, nismo odlazili u kafane, nismo sedeli u poslastičarnici, ne samo otac i ja, nego ni s majkom, ni njih dvoje, niti smo utroje, niti ja sama. Samo kuća i voćnjak, terasa i stari kuhinjski sto pod senikom. Ne znam kuda smo se tada uputili, imala sam na sebi polo majicu na plavo-smeđe štrafte i tačno ispred Gradske kuće, na jedva nekoliko metara od muzičke škole, otac mi je rekao da se ispravim, ili da ne idem s njim.
Nemoj da ideš sa mnom tako pogrbljena!
Otac, sa svojom navodnom krakatošću, morao je svake pantalone i svaki sako da prepravi, ali se u njima trsio kao da je bio viši od sebe za dve glave, s neodoljivom ljubaznošću i smehom. Oh ne iskrenost, samo koliko situacija zahteva, lukav bljesak pogleda, košulja zategnuta na ramenima, plivač, sportista, minut pre polaska još su mu prašnjave cipele, majka ih ljutito briše, u tim trenucima bolje da ti se niko ne obrati, otac s naduvanim obrazima ispod pene pred ogledalom u kupatilu, oštrica brijača prštavo klizi po njegovoj besprekornoj koži, nije je iritirao električnim brijačem i losionima, taj njegov miris sam tražila decenijama, kad sam ga našla, najednom sam se osećala kao princeza u bajci Eleka Benedeka.
No, da.
Pa ipak je tako.
Padala je kiša. Garnier i Swarzkopf ni zajedno ne mogu da izmisle penu za kosu, gel ili lak koji bi me spasio od kiše, od osećanja golišavosti na udar svake kišne kapi koja prodire do kože glave, hladna, razgolićavajuća.
Preteruješ, bio je to samo jedan mali letnji pljusak!
Nemoguće je istražiti zašto je jun – mesec oluja. I Petropavlov dan bio je uvek olujan, njime se opraštao ovaj hiroviti mesec. Nije april hirovit, april je naprosto nemoguć, histeričan, ali se s njim može izaći nakraj. Nikad ne preteruje, mada sve pokazuje. Savršeno funkcioniše. U aprilu su dani lagani, kišobran i švajcarska kapa su prirodni rekviziti dana.
U junu, međutim, to već nije tako, niko ne tegli u torbi kišobran, bez obzira na to što se i u kineskim dućanima nude kišobrani odličnog kvaliteta i dezena, ne bi ni trebalo pridavati toliki značaj toj problematici, bilo bi prirodno da ga svako ima kod sebe kao papirnu maramicu. Nije neki naročiti etwass. Ali, nema. Koliko vidim, uglavnom ga samo ja imam stalno kod sebe. Ne bih ni pokisnula, samo ga je komplikovano izvaditi i otvoriti kad se svi smeju, okreću lice prema nebu, osluškuju grmljavinu, uživaju u debelim, hladnim kapima, kad voda šljapka u san- dalama. Nastojim da se provučem tik uz zidove zgrada, izvlačim neke novine i njima se pokrivam, ponekad dignem celu torbu iznad glave, a u torbi se krije moj mali, zgodni kišobran, moj spas.
Jednom sam pomislila da sam se paralizovala. Spustila se tako strašna oluja da mi je kišobran prokišnjavao, samo što to nisam primetila. Čovek na to i ne računa. Ono što je nepromočivo to je nepromočivo, a kišobran je po definiciji nepromočiv. Zato ga i držimo iznad glave. Ne bi bilo logično da su nepromočivi samo do određene granice, kao časovnici koji su vodootporni do tačno pedeset metara dubine. Dotle im važi waterresi- stance. Povuče te neki talas malo dublje i možeš da baciš svoj sat ribama. Curila mi je voda za vrat, ali nisam to primećivala. Čak ni kad je voda, našavši put od vrata kroz izrez na haljini polako počela da curka niz leđa, što takođe nisam osetila, ili mi se činilo da je to samo znoj, jer sam se pregrejala, ceo dan sam jurila. Najednom, kao da mi je leva potkolenica utrnula i otkazala poslušnost, kao da više nije bila deo mog tela, nije moja koža. Na pešačkom prelazu sam to osetila, jedva sam se dobatrgala do druge strane ulice. Sve u svemu, razmišljala sam, mogao bi to da bude i šlog.
Išla sam prema Gradskoj kući, bila sam otprilike na onom mestu gde mi je otac rekao da ne mogu da idem s njim onako pogrbljena.
Pomislila sam – šlog. Mnogo toga nam se ispodešavalo, i dobrog i lošeg. Godina za godinom, od bombardovanja do demonstracija. I otac će sad u penziju. Sve promene je preživeo nezamenljivo i sa smeškom. Ipak ima dušu od porcelana.
Duša mog oca je od porcelana.
Nije bio šlog, dakle, nego kiša. Dok je doprla do potkolenice, koža mi se toliko ohladila i kiša se tako slivala da mi je noga, imala sam takav osećaj, utrnula. Odmah potom sam pred jednim izlogom ugledala svoju glavu i razumela kako je voda mogla da dopre u moje pantalone, do butina. Glava mi je bila u goloj vodi, mogla sam mirno i da bacim kišobran, toliko je propuštao kišu, kao sito. U velikoj jurnjavi nisam ni primetila. Najednom sam se osećala smrtno umorno.
Neka mi niko ne kaže da preterujem, da je reč samo o malom letnjem pljusku. Kapi su bubnjale po vetrobranskom staklu poput rafala iz automata divljih gerilaca, ja sam bila na nišanu svakog od njih.
Jutro narednog dana kupalo se u suncu. Ulice su, kao u filmovima, blistale. Cvećarke, piljarice, kikotale su se i brbljale, gosti su u baštama kafea i bistroa sedeli uz svoj melanž. ja sam volela iskričavi sjaj, a ne bedu.
Tvoj otac i njegov majstor, Lažljivi Jova, dobavljali su konje za vojsku.
Potpuno sam se sludila, orijentacija mi nikad nije ni bila jača strana, ali i taj neočekivani doživljaj velegrada me je posve paralisao, meni još nisu mlatarali noževima ispred nosa. jednom me je neko pritisnuo uza zid, ali se nisam dala, grizla sam i udarala, pobegla. Mora da je to bio neki nesrećnik, u mrkloj noći periferije grada. Ali tamo, na rubu blista- vog grada, gde sam zalutala, bila sam u stanju samo da pođem jednim širokim bulevarom na koji sam posle nekog vremena nabasala. Pešačila sam mehanički, satima, naposletku se pojaviše izlozi, tekstil na metar, trikotaža, zavese. Ušla sam u jednu takvu prodavnicu, možda da bih predahnula, najednom su počela da mi klecaju kolena, na koju god stra- nu da sam pogledala videla sam bljesak oštrice noža, prodavnice me uvek smiruju, to je neka ženska stvar. Uz to sam se zatekla u prodavnici koja je mirisima, robom i unutrašnjim rasporedom prostora zaostala iz jednog davno minulog razdoblja, takvog razdoblja i nema, nije to ni početak dvadesetog veka, niti sredina devetnaestog, naprosto je bio dućan nekog bivšeg doba koje postoji samo u našim glavama, ali podjednako i u glavama svih nas. Mesto našeg prebivanja. dokaz stalnosti naspram naše privremenosti. Kupila sam jednu zelenu čipkanu maramu. Nije bila važna čipka, niti boja, ni forma, nego osećaj.
Čim sam izašla iz dućana, počela je da pada kiša. Tukla me je po glavi, buljuk ljutih, nebeskih partizana.
Mati je imala jednu belu svilenu haljinu, sa dezenom crvenih, žutih, zelenih kofera i putnih torbi.
Prema mišljenju Lažljivog Jove, sve je samo pitanje tehnike.
Nevolja s tehnikom je u tome što ako je nemaš, ne možeš da je naučiš. Mora da postoji sićušno seme iz kojeg niče prirodno lukavstvo, pušta korene, potom se razgranava. ja to seme nemam. Možda su baš to ugledali u mojim očima, ti momci s periferije Pariza, pa je zato nestao nož, a onda i oni. Nisam pokušala da ih nadmudrim, da im na bilo koji način doskočim. Videli su to. I zaista nisam, tako nešto mi inače nikad ne pada na pamet, pa ni kad nisam paralisana od straha, kao što tada jesam bila.
Jednom bih još mogla da budem nekom od koristi.
Krave treba prodati tako što ranom zorom uspemo u njih, uz pomoć levka, sedamdeset litara vode. Kravlji burag podnosi baš toliko vode. To je jako važno, jer se krava prodaje na kilogram žive vage, a konj na izgled i ponašanje. Lažljivi jova bio je velemajstor za takve trikove, ali ljubaznost nije bila njegov trik, ona je kuljala iz njega poput njegovih prevara i opsena, valjda je lagao čak i kad je postavljao pitanja, pored njega sam rastao pune četiri godine, on je bio moj učitelj kod Krivog blata, tamo nam je bio glavni štab, s grobom mrtvog vojnika, dudovim stablom i više od sto konja u dvorištu, voćke i kupanje, vožnja zaprežnim kolima s naramcima pruća, sa Ružicom, devojčicom neverovatne lepote.
Ona je bila prva ljubav tvog oca. Sa ženama treba biti ljubazan, lepo s njima razgovarati, čak i kad naumiš sutra da ih napustiš. Neka te se seća kao da joj se udvarao pravi kavaljer.
Jun, vreme divljačkih oluja i pitomih ljubavi.
Mrtvi vojnik je inače na obalu jezera dospeo tako što njegova porodica, kad su ga pogubili, nije smela da odnese njegovo telo, mislili su da će morati da popunjavaju papire, da odgovaraju na pitanja i da bi ih to samo uvalilo u nove nevolje, da bi im i mrtav, i posle metka ispaljenog u njegov potiljak, bio teret, tačnije: mrtav bi ih uvalio u nevolje, jer dok je bio živ, nikakve probleme niko s njim nije imao, nekako se dokopao kuće, pešačio je od berlina i našao se oči u oči s onima koji su potegli obarač, nosio je seno konjima, prugasta košulja, čizme, curio mu je znoj za vrat, niz leđa u čizme, a onda isto tako krv, obojila je kragnu košulje u duboko crveno, ostavili su ga tako opruženog na dvorištu. Kokoške su kokodakale upozoravajući da su snele jaja, konji su rzali, Lažljivi Jova je predložio da ga sahrane pored jezera i da mu više glave zasade mladicu duda, ni za sto godina se neće osušiti.
Taj vojnik je bio možda Ružicin otac, ali je stigao samo do jednog zagrljaja, stigao je samo da začne dete. Ali otac ostaje otac i kad je mrtav, to nije kao s majkama čije je odsustvo praznina koja se ničim ne može popuniti. Otac će postati heroj i kraljev ađutant, pesnik i bećar, najjači čovek u kraju, a i šire, u stanju je da vilama podigne čitav stog sena čak i ako je seno pokislo i vlažno, od truljenja otežalo. Takav je mrtav otac. I živ otac je takav.
Ne bih umela da prodam kravu. Ni konja. Niti da označim grob jednog vojnika.
PROČITAJTE I DRUGE https://korzoportal.com/category/vikend-prica