Radmila Savčić, istoričarka umetnosti boravila je izvesno vreme u Denveru i otkrila još jedno od mnogobrojnih lica Amerike. Ona je 1994. godine osmislila Međunarodni simpozijum skulpture „Meander“ u Apatinu koji je postao jedan od najuglednijih u regionu, stoga nije neobično što je i u Denveru uočila baš skulpture „…Okreni, obrni i na sve strane, na uglu, na platou ispred nekog Company-ja, na kružnom toku, na poljani, tamo preko puta, njiše se! Skulpture – monumentalne od geometrijske apstrakcije do svedene figuracije. Crveno, plavo, žuto, belo, crno, Pleksiglas, kamen, čelik, prohrom. Ushićena sam…“. Tekst u fokusu/Foto: Radmila Savčić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Sve zemlje Južne i Severne Amerike nazivamo njihovim imenima, osim jedne. Za nju, Ameriku, vežu nas istorijske i kulturne istine i predrasude. Velika je i opasna, zastrašujuća i privlačna, zbućkanih istina sa poluistinama, obećana zemlja, neuhvatljiva i nedostižna, nekako vanzemaljska. I kao u bajci, s one druge strane ogledala je drugi svet. Ona.
Mesto događanja: Denver, administrativni centar države Kolorado. Oko tri miliona stanovnika, prosek starosti stanovništva oko 35 godina, nezaposlenost tri procenta, nadmorska visina 1.700 metara, klima pustinjska i planinska, temperaturne oscilacije u toku 24 sata znaju biti do 30 stepeni, suv vazduh i nema komaraca.
Zbunjena sam, sve mi čudno, i sve što idem dalje ulicom čini mi se nema kraja. Kolona automobila ravnomerno prolazi, više mili. U dilemi sam kako preći bulevar. Čekam. Najzad! Aha, teba stisnuti „button“. Teraj dalje, pa kroz park, možeš stazom ili popreko po travi. Uzbudljivo je i brže. Razgledam i počinjem da dišem ravnomerno. Kapiram. To je to. Opušteno.
Arhitektura, staro, novo i savremeno, monumentalna zdanja i poslovni prostori, stara železnička stanica odmah uz metro razigranih svodova, crkve različitih vera, tržni centri i prizemni lokali, kič i iznenađujući prefinjeni art objekti, oštri zaseci i neoklasicistički lukovi i ornamentika od cigle, a najviše od drveta koje je tako obrađeno da simulira najrazličitije materijale. Avenije i bulevari, prva, druga, treća, pa do četvrte još 400 (nečega)… Kauboji, Idijanci, Kolumbo i beskućnici u Centralnom gradskom parku. Mostovi, novi bulevarski i stari čelični, kao Žeželjev, muzejski eksponati. Sve je tu. Smuti prospi. Ali funkcioniše.
Gori glava, sigurno je više od 40 stepeni! Čudno, nije naporno, čak prija.
Okreni, obrni i na sve strane, na uglu, na platou ispred nekog Company-ja, na kružnom toku, na poljani, tamo preko puta, njiše se! Skulpture. Monumentalne od geometrijske apstrakcije do svedene figuracije. Crveno, plavo, žuto, belo, crno, Pleksiglas, kamen, čelik, prohrom. Ushićena sam. Postavljene su sa prefinjenim stilom i znanjem. A tek u Čeri Kriku koji tako podseća na Novi Sad, mnoštvo. Raj. „City“ skulpture, figuracija urbanog žanra. Nenametljivo i spontano pričaju, smeše se pored klupe, tik do trotoara, vire iz žbuna ili skakuću i kvase noge u fontani. U tom kvartu koji obuhvata pet, šest ulica nalazi se desetak galerija! A Murali – da crkneš! A mi bi rekli – Ameri nekulturni!?
Art kompleks, sedam pozorišta, koncertna dvorana, opera, mali trg, zajednička blagajna, otvorena pozornica, impozantni svod. U dva sata popodne gužva, na repertoaru Don Kihot. Uniformisani lakej (ili šta drugo) glasno poziva publiku, a ona šarolika dozlaboga. Deca i odrasli, sve populacije, garderoba od svečanih toaleta do šorceva i šlapa (papuča, prim.korzoportal). Kao i gledanje filma u osnovnoj školi sa roditeljima. Većina dece došla u pidžamama i sa ćebencetom, a bilo je i onih drugih, običnih. Da li da se smeješ ili ne, pojma nemam? A deca im se kao i roditelji odevaju nakaradno, sandale i vunena kapa, čizme i atlet majica, a kosa – mila majko! Zbogom konformizmu.
Da, da, kultura je i način života. Opet Čeri Krik. Rečica ili potok, teče i žubori, kroz veliki deo Denvera i kroz njegovo srce ćudljive naravi, raširi svoje skute lenjo kao da se odmara, a onda odjednom ubrza, lomi se i skakuće preko kamenja, ispod mostova i bulevara, krivuda tražeći put za sebe, SLOBODNA, nedirnutih obala prirodnim gustišem i rastinjem, raj za staništa ptica i životinja. I kada se spustiš do nje da dodirneš njene hladne površine zaboraviš da iznad nje, tu blizu, levo i desno neprestano prolaze automobili. Prati je svom dužinom staza za sve šetače, rekreativce, kučiće na povodcu, bicikliste,vozače trotineta, skejta i drugih čudesa… Dugačka više desetina kilometara, široka oko tri metra, od običnog ali kvalitetnog betona, ništa prestižno, jeftino i PRAKTIČNO. Ide se samo desnom stranom, upozoravaju te vozači uzvicima da se nalaze iza tebe. Uz nju sve što treba – klupe za odmor i uživanje, kante za otpatke, pumpa za bajs, znaci, mape… Svaka čast Ameri.
Kopni sneg. Juče bila vejavica, škole zatvorene, marketi ne rade, niko ne izlazi bez potrebe, samo je tu poneki šetač kera. Nije normalan, u kratkim pantalonama i sandalama!
Pica, tortilja, čili, panada, šta poželiš, ljuto slatko, kiselo, pa roštilj, onda pivo, možda vino, doživi Meksiko, Argentinu, Kolumbiju, Italiju, Bugarsku, Rumuniju… To je Amerika, svi su stranci, znači kao kod kuće, ali ipak – ne baš. Na svakom koraku vidljiva su rešenja za jednostavan i praktičan život, od vodovoda do kanalizacije, parking prostora, saobraćaja, uređaja u domaćinstvu, odlaganja i odvoza đubreta. I ja vama Ameri želim lep ostatak dana, kao što ste vi meni ljubazno govorili svaki put na izlasku iz prodavnice, muzeja, akvarijuma, botaničke bašte, kafića, restorana…