Piše: Romana Knežević
Nedavno mi je drugarica poslala simpatični GIF (putem vibera, narafski), uz poruku “Sećaš li se?”. Animirani crtežić prikazuje devojku kako pred vratima stana neuspešno kopa po ovećoj torbi, potom je okrene i istrese sav sadržaj na pod, da bi klečeći, posle očajničkog prevrtanja po gomili predmeta konačno izvadila ključeve – iz džepa jakne. Da nije bilo ove poruke „Sećaš li se?“, intuitivno bih se pobunila protiv još jednog muškog, mizoginog stereotipa o ženskoj neorganizovanosti, dekoncentrisanosti, potrebi da se nosi gomila nekorisnih stvari sa sobom… pride i ono o nervozi, naravno.
Ali, sećanje na ovakav identičan događaj iz stvarnog života, sada mami osmeh. Tada, kada se odigrao (kapija u Dositejevoj 8, prisutni svedoci), bilo je frustrirajuće, uz dosta psovki. Pritom, scena se nije dogodila samo jednom. Setih se bakine tašne „na klik“: maramica, lična karta i pripadajuće ogledalce (to je išlo uz tašnu). Eh, predistorija. Do danas su u teoriji poznata mnoga socijalno-praktično-ritualno-magično-seksualna tumačenja o statusima ženske tašne, pa je zaista teško pronaći neki novi. Ali, evo ga! Vreme ga donelo: tašna – frustracija.
Njeno veličanstvo tašna. Naša uzdanica, potpora, naša sigurna kuća, zona komfora, produžetak ruku i naše oružje u borbi, jer „hladan je svet tamo napolju“, naše sve… do nekih momenata. Kriznih. Izdajničkih: kase u samoposluzi, dok je red iza kilometarski, pa pred vratima stana, sa još tri kese i rasadom u rukama, ispred kola, dok nekolicina džentlmenski trubi i dobacuje poznate reči balkanske podrške ženskim vozačima, telefona koji raspomamljeno zvrnda u fazonu „My sweet home Chicago“ (zar sam ja ovo odaabrala da mi zvoni?), papirne maramice dok mi krv curi iz ruke ubodene na nešto oštro u tašni, apoteke tokom potrage za „pa tu je bio“ receptom, zagubljenom septoletom dok nezaustavljivo kašljem u prepunoj pozorišnoj sali, nestalim trećim naočarima s kojima treba da nađem one četvrte za vožnju… A samo ponekad ono umirujuće – „polako, gospođo, pronaći ćete“.
Izvesno vreme sumnjala sam da problem leži u prevelikoj tašni. Logicirala sam: velika tašna – velika nervoza. No, praktični opiti doneli su neočekivano razočarenje. Ni u maloj tašni nema sigurnosti. Dizajneri (muški, verovatno) se urotili, pa ko će više pregrada, džepova i džepića, sa i bez rajferšlusa da strpa u ono malo prostora. Pa, gde tu ima logike? Koja pregrada beše za ključ? Odbacih male tašne. Kada me nervira, nek’ nervira velika. Ranac, po mogućnosti. Neka stane SVE.
No, danas i muškarci nose tašne: poslovne, tzv. tašna-mašna varijanta, rančeve, naravno i „pederuše“. Priča se da u belom svetu nose i ove, baš baš ženske torbe. Planiram jedno terensko istraživanje fenomena muškog tašnarskog ponašanja, sve s uhođenjem,.
I bonus događaj za pamćenje: smrznuvši se do kostiju na jednom letnjem pozorišnom festivalu pod otvorenim nebom i nemajući kud, u tim neljudskim uslovima moja (genijalana) prijateljica u tašnu je strpala NOGE. Ovim je, goreponemuti, zlonamerni, (ipak duhovit) stereotip o ženskoj tašni pobijen zauvek.
Virnite u svoju tašnu. Ko zna kakvo vas lepo iznenađenje čeka u nekom džepu sa strane. ( npr. 200 dinar, taman za kafu s drugaricom).
PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-radmila-savcic-amerika-drugacija-od-nas, podgradje-petrovaradinske-tvrdjave-price-iz-gradica, kisni-mantil-trenckot, rajf-alisa-u-zemlji-rajfova