U vremenu kada kapital diktira rušenje/izgled gradova, treba se podsetiti na baštinu kao nenadoknadivi resurs. Zbog toga i postoji Svetski dan baštine! Za razliku od zemalja razvijenog kapitalizma koje su pravno regulisale odnos prema vlasniku objekta koji je pod zaštitom, u Srbiji ništa slično ne postoji. Na simpozijumu “Obnova kulturne/graditeljske baštine – aspekti, primeri, pouke” izrečene su poruke važeće do danas! Tim povodom pisala je i Slobodanka Babić. Ništa se nije promenilo, zbog toga korzoportal objavljuje deo teksta.
Petrovaradinska tvrđava i Podgrađe
… Kako je moguće da danas, uprkos deceniji napora na zaštiti i revitalizaciji, Petrovaradinsku tvrđavu zatičemo u lošem stanju. Zašto je komunalni kompleks zapušten, a veliki broj potencijalno komercijalnih i atraktivnih prostora van funkcije? (korišćenje terase s pogledom na Dunav kao restorana, te hotel “Leopold” su upitni primeri upotrebe baštine za komercijalne svrhe, prim. korzoportal). Nije teško definisati problem. Na ovom primeru moguće je sagledati svu složenost procesa koji bi trebalo da obezbedi zaštitu, obnovu i revitalizaciju kulturnog nasleđa uopšte i prepoznati potencijalne rizike koji ih mogu usporiti, unazaditi ili sasvim obustaviti.
Kulturna dobra predstavljaju nenadoknadivi resurs države, svedočanstvo nacionalnog identiteta i istorijskih poruka i važan ekonomski potencijal u kontekstu održivog razvoja. Ustav Srbije definiše obavezu čuvanja kulturnih dobara kao dobara od opšteg interesa, a posebna odgovornost za očuvanje nasleđa je na svim nivoima od države do lokalnih samouprava.
Značaj očuvanja kulturnih dobara ugrađen je u prostorni plan najvišeg reda – u Prostorni plan Republike, a shodno tome i u planove nižeg reda. Možemo da kažemo da je učinjeno gotovo sve u pravnom okviru da bismo obezbedili čuvanje i opstanak nasleđa za buduće generacije. Na žalost, u praksi, priča je sasvim drugačija! Instrumentari kojima bi se podržalo sve ono ugrađeno u najviše pravne dokumente, jednostavno ne postoje.
Stepenište u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave, 18. vek
Na početku konstatujemo da zaštita i obnova, naročito graditeljskog nasleđa zahteva izuzetno velika sredstva koja je teško ili gotovo nemoguće obezbediti bez učešća budžetskih sredstava sa državnog, regionalnog ili loklanog nivoa. Svi drugi oblici obezbeđenja sredstava, poput sponzorstva, donatorstva i sl, kao i iz fondova međunarodne zajednice isto tako zahtevaju učešće države ili lokalne samouprave.
Trščara u Novom Sadu
Poseban problem predstavlja privatno vlasništvo nad kulturnim dobrom. Mogućnosti da se kao najnužniji oblik podrške vlasnicima obezbede olakšice u poreskom sistemu trenutno ne postoje. Stvaranje uslova za povoljne kreditne linije, podsticaje ili sufinasiranje kroz forme parnerskih odnosa još uvek u našoj sredini nisu prisutne. Istovremeno svest o vlasništvu, i posebno o suvlasništvu nad zajedničkim delovima objekta, još nije zaživela. Vlasnik kulturnog dobra je “osuđen” da isti čuva, štiti I održava bez ikakve opipljive podrške što rezultira sve prisutnijem stvaranju neprijateljskog stave prema samom spomeniku. Graditeljsko nasleđe postaje “teret”. A služba zaštite “neprijatelj” I to ne samo pojedincu vež I celoj zajednici. Da li je ova konstatacija prejaka? Možda, ali praksa na žalost pokazuje da nije…
Slobodanka Babić, Problemi zaštite i revitalizacije graditeljskog nasleđa: Petrovaradinska tvrđava, Simpozijum “Obnova kulturne/graditeljske baštine – aspekti, primeri, pouke, 2007.
Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
PROČITAJTE I: novi-sad-prodaja-lica-grada, evropa-nostra-glas-kulturne-bastine-u-evropi, sinagoga-u-subotici-ugrozena-bastina