Sankt Peterburg, pa Lenjingrad, pa ponovo Sankt Peterburg. Imena se menjaju, lepota ovog grada je neprolazna. Nalazi se na UNESCO listi svetske baštine. Piše/foto: Ljiljana Ružić Dimitrijević (15. novembar 1954 – 11. jul 2018).
Davnih sedamdesetih, u 20. veku, još uvek je bilo popularno ići na apsolventsku ekskurziju u Sovjetski savez. Nudila se standardna tura: Kijev – Moskva – Lenjingrad. Prva dva grada bila su velelepna, ali sa pečatom nečeg što ih je razlikovalo od evropskih metropola, bez nekog raskošnog kolorita, možda previše naglašenog i slovenskog. Lenjingrad je bio grad napravljen s merom i ukusom evropskih majstora, nazvan „prozorom u svet“ kroz koji je Petar Veliki odslikao sve lepo što je video u Evropi. Zato smo ga i zapamtili kao najlepši. Prošlo je tri decenije do mog ponovnog susreta sa ovim gradom. Kako mi danas izgleda Sankt Peterburg, sa iskustvom posle obilaska mnogih gradova Evrope i Amerike?
Dočekao nas je veličanstven grad u svečanom ruhu. Ulice popločane velikim kamenim kockama, umivene fasade sa ukrasima od pozlate, ljupki mostovi koji povezuju delove grada ispresecane Nevom i kanalima. Taj izgled nije upriličen za posebnu priliku, ovaj grad je takav stalno. On je pun svetlosti i sjaja jednako u novembru i u maju kada sam ga posetila.
Stanovnici pričaju s velikim ponosom i ljubavlju o njegovoj istoriji. Petar Veliki je bio neobičan vladar i sam graditelj. Naučio je da pravi brodove. Vešt u rukama, vizionar koji je upijao predele kroz koje je prolazio na svojim putovanjima i mudro, planski, počeo izgradnju grada koji s pravom i danas može da ponese epitet jednog od najlepših na svetu. U centru nema malih kuća. Postojala su pravila o veličini i mestu kuće u zavisnosti od bogatstva i položaja vlasnika. Svaka je kao palata, ali istom brigom održavana kao da su u njima još uvek balovi gde će se sresti neki od likova iz romana ruskih klasika. Jedne novembarske noći tešila sam se da ću se brzo ugrejati u sobi na broju 148 Moskovskog prospekta, jer smo bili već kod broja 120. Zaboravila sam da je svaka od tih petnaestak zgrada između dugačka bar dvadeset metara. Moj saputnik je slikao oluke i rekao – Sve je ogromno, pa i oluci!
Sankt Peterburg je grad na vodi, grad mostova i kanala, a čvrst i postojan kao stena. Grad „belih noći“ kada se okupi hiljade ljudi da gledaju otvaranje mostova, koji dižu svoje gvozdene ograde i staze i rastavljaju se redom jedan za drugim u nizu, pružajući jedinstven prizor. Bio je maj i dan je trajao do ponoći. Sedeli smo u ogromnom stanu profesora Lovčikova na samoj obali rečice Mojke, nedaleko od Admiraliteta. Stan je bio preptrpan raznim rasparenim komadima nameštaja koji su se nekako ipak uklapali, kao i egzotična večera u kombinaciji neobičnih sastojaka, koju su pripremali profesorovi doktoranti iz Azerbejdžana. Čekali smo dva sata ujutru da izađemo na obalu i posmatramo otvaranje mostova, zajedno sa brodovima spremnim da prođu Nevom. Ovaj događaj je atrakcija ne samo za turiste, već i za stanovnike Sankt Peterburga, uz zanimljive priče o pravdanju zakašnjenja i ostavljanju kola na drugoj strani obale. Tako je i ćerkica profesora Kondratjeva u naručju tate prvi put posmatrala ovaj prizor u svom gradu i na pitanje da li joj je hladno odgovorala „Чуть, чуть. (Tek, jedva malo).
Sutradan smo videli Sankt Peterburg sa vode, ploveći Nevom i kanalima. Bilo je to neiskazano iskustvo. Proći ispod mostova, pored zimskog dvorca, oploviti Petropavlovsku tvrđavu… Svaki most ima svoju priču, a najpoznatiji je Aničkov most na kome je kompozicija od četiri skulpture Ukrotitelj konja raspoređene na krajevima mosta, koje predstavljaju faze kroćenja, gde se čovek iz ležećeg položaja postepeno uspravlja. Ovaj most se nalazi na Nevskom prospektu, najpoznatijoj ulici Sankt Peterburga koja je živi muzej sa svojim palatama, pločnikom, a počinje Lavrom Aleksandra Nevskog. Pored ovog hrama tu je i Kazanski sabor, a u neposrednoj okolini Nevskog prospekta su Isakijevski Sabor i Crkva Spas-na-Krvi podignuta na mesti gde je ubijen car Aleksandar II. Ona je primer srednjevekovne ruske arhitekture i podseća na čuveni moskovski Hram Vasilija Blaženog. Za vreme dvogodišnje opsade i blokade u Drugom svetskom ratu ova crkva bila pokrivena platnom da ne bi bila primećena i oštećena prilikom napada. Tako su stanovnici, bez obzira koliko otrgnuti od vere i pod uticajem komunizma, bili jedinstveni u želji da zaštite svoje znamenitosti i uspeli su da ih sačuvaju.
Na Nevskom prospektu je i čuveni trgovački centar Gostinij dvor koji danas zauzima površinu od 78.000 kvadratnih metara , postoji 300 godina i jedan je od prvih šoping centara u svetu. Šetajući ovom čuvenom ulicom ušli smo da se ugrejemo i popijemo čaj u restoran Literarni kafe. Videli smo Puškinovu bistu i saznali da je pesnik često posećivao ovaj restoran. Iz njega je otišao na poslednji dvoboj.
Nevski prospekt se završava na obali Neve u blizini Zimskog dvorca koji i leti i zimi pruža jednako lep prizor fasadom u punom sjaju. U njemu je jedan od najvećih muzeja slika na svetu, Ermitaž u kome je bogata zirka umetničkih dela. Ovde smo videli toliki broj zapadnoevropskih slikarskih dela pa su kao na dlanu svi umetnički pravci koji su tada postojali u evropskom slikarstvu. Moje kasnije posete Metropolitenu, pa čak i Luvru ostale su u bleđoj uspomeni. Sankt Peterburg ima izuzetno raznovrstan kulturni život. U predivnom, jednom od najstarijih pozorišta Sankt Peterburga, Marinskom teatru slušala sam operu Evgenije Onjegin.
Nedaleko od Sankt Peterburga su dva mesta koje ne treba zaobići. To je Carsko selo sa letnjim dvorcem i Petrodvorec carska rezidencija sa kompleksom palata i fontana od čije se arhitekture i raskošnih ukrasa pogled ne odvaja!
Carsko selo je simbol ruske carevine i u njemu je prikazana sva njena veličina i blistavost na vrhuncu moći. Ovaj ansambl dvoraca i parkova je nastao pod vladavinom tri ruske carice: Jekaterine, supruge Petra Velikog, njihove ćerke Jelisavete Petrovne, te Katarine Velike. Stigli smo u Carsko selo u maglovito novembarsko jutro. Prilazili smo kompleksu dvoraca čiji su se obrisi pomaljali iz magle i svakim korakom postajali sve jasniji, pokazujući savršenu arhitekturu, prepunu bogatih detalja i zlatnih ukrasa.
Plava fasada, beli stubovi i prozori optočeni žutim zlatom deluje raskošno, rasipno, ali neponovljivo i veličanstveno. I tog novembarskog hladnog jutra formirao se red za ulaz u ovaj spomenik kulture, umetnosti i istorije koji su Rusi održali do danas u svom sjaju. Kako spoljašnjost, tako i unutrašnjost dvorca zaustavlja dah. Da li se više diviti zlatnim detaljima na zidovima i vratima, šarama na parketu, raznobojnim kaljevim pećima i trpezarijama sa postavljenim priborom za jelo, hodnicima sa galerijom slika ili kao vrhunac, čuvena ćilibarska soba koja je posedovala najznačajnije ćilibarske rukotvorine Evrope 17. i 18. veka i koja je opljačkana i izgubljena u Drugom svetskom ratu, a danas potpuno rekonstruisana.
Sankt Peterburg svakako zadivljuje lepotom arhitekture i spomenika, ali vas prosto opčini i ljubav kojom Rusi održavaju i čuvaju grad. Petar Veliki sa konja može ponosno da posmatra svoje delo čiju je viziju poneo iz evropskih metropola i ostvario je ostavljajući veličanstven grad – spomenik za sva vremena, celom svetu.
PROČITAJTE I: intervju-dragana-kojic-skulptura-minijatura-nagrada/, drvene-kuce-povratak-prirodnom/, tekst-u-fokusu-suncica-lambic-fenjcev-jugoslovenski-umetnicki-prostor-i-umetnicka-kolonija-ecka/, vikend-prica-ambis/, foto-esej-maske-su-pale-na-lice/, tekst-u-fokusu-secanje-na-pozoriste/, foto-esej-i-ni-reci-o-politici/