Priča Ljiljane Maletin Vojvodić „Balzakova 0_21“ objavljena je u zbirci „Novosadski književni bedeker“ (Bulevar Books, 2022). Foto: Srđan Pabllo Doroški.
U igri gluvih telefona
nesporazum donosi olakšanje.
Poruka se obelodani
tek kada promeni smisao. (Gluvi telefoni, Judita Šalgo)
Imaš sitne kosti i ravnu kosu. Ne skidaš crveni ruž. Ne umeš da hodaš u cipelama sa štiklom. Podozriva si prema elokvenciji. Ne razumeš cinizam. Obeshrabruje te tvrdoglavost. Otpisuješ važne i glasne. Padaš na finoću i pristojnost. Precenjuješ nesavršenost. Sažaljevaš klišee.
Živiš od svoga znanja. Klimaš glavom, pamtiš, ponavljaš, negoduješ, izmišljaš, mršaviš, gojiš se, nerviraš se, voliš, zavidiš, porediš se, zaboravljaš, tuguješ, bežiš, surfuješ, putuješ, pišeš − želiš da ti se nešto novo dogodi.
Stariš u gradu koji sve ređe uspevaš da prepoznaš. Ne identifikuješ se sa poslom koji radiš. Mistifikuješ biografiju. Svoju ranjivost braniš kao tajnu. Zebeš od navika. Samoj sebi podmećeš prepreke. Ne poznaješ strpljenje. Ne trpiš nespokoj. Nećeš da tapkaš u mestu. Ne želiš da znaš budućnost.
Ne razlikuješ bitno od nebitnog. Kroz tuđe oči sebe posmatraš. Zaboravljaš lica. Pamtiš naličja. Oduševljavaš se s merom. Troši te buka. Sakrivaš ljubomoru. Nevešto se prilagođavaš novom. Prisiljavaš sebe da danima nađeš svrhu. Ne znaš da li život ima smisla.
Ne prija ti u svojoj koži. U permanentnoj si krizi identiteta. Nisi dosledna. Kloniš se gomile. Zebeš od kolektivnog slavlja. Plaši te samoća. Neuko se otvaraš prema svetu. Zbunjuješ sebe – misliš da nemaš kud.
Ne voziš se liftom. Ne ideš autobusom. Leđa ti okreću oduševljeni tobom. Ne javljaš se drugaricama iz osnovne škole. Ne praštaš izdaju. Čuvaš pionirsku maramu. Čuvaš svoju prvu lutku.
Umislila si da si princeza na zrnu graška. Stavila si zrno graška u krevet. Čitavu noć nisi mogla da zaspiš. Probudila si se neispavana i troma.
Pala si s bicikla. Pala si s ljuljaške. Upropastila si sopstveni rođendan. Raskrvarila si kolena. Na Hvaru si rasekla levo uho. Hranila si kasicu-prasicu. Sama si naučila da plivaš. Sama si naučila da voziš bicikl.
Imala si sve petice u školi. Imala si žuti hula-hop. Igrala si školice i lastiš:
Ema−esesa−pipi−duga−čarapa
Ema−esesa−pipi−duga−čarapa…
Nisi volela OTO. Nisi volela fizičko. Nisi umela da preskočiš kozlić. Nisi se usudila da hodaš po gredi. Nisi dobila kaleidoskop ni Rubikovu kocku. Nisi imala Kengur loptu. Nisi imala televizor u boji. Nisi se usudila da pitaš šta je to menstruacija.
Voliš da hodaš. Voliš vodu. Voliš Dunav. Vojvodinu. Bačku. Balaševića. Za tebe Lepa Brena nije evergrin.
Bitan ti je kontekst. I podtekst. Teško podnosiš manipulaciju. Važnost pridaješ sitnicama. Novac sakrivaš iza slike. Svoj prvi dnevnik kriješ iza ormana. Ne želiš da te oponašaju. Ne snalaziš se u konfliktima.
Voliš jutarnju kafu. Voliš šolje za kafu. Voliš sveske. Biblioteke. Meke korice knjiga. Reciklirani papir. Imaš tri bele mačke. Ne živiš na nebu – ne živiš na zemlji.
Ne odvajaš se od mobilnog. Sve ređe čitaš. Stalno si na netu. Gubiš se u digresijama. Zatrpavaš se nepotrebnim informacijama. Zavaravaš se Netfliksom. Imaš sve socijalne mreže. Voliš selfi. Stalno fotografišeš. Uhodiš ljude po Fejsbuku. Brojiš srca. Meriš lajkove. Zapadaš u ćorsokak.
Sahranila si majku i oca. Zazireš od bolesti. Brine te starost. Uznemirava te svakodnevica. Kriješ celulit. Prebrojavaš bore. Plaši te botoks.
Želiš da se iskoreniš. Ti si putnik. Homo viator. Želiš da ostaviš trag.
Idealizuješ Balzakovu. Veličaš Liman. Detinjstvom meriš sadašnjost. Mitologizuješ stan u kojem se anestezirala ljubav. Gde se živelo ćutke, primereno i na distanci. Stan u kojem se nisu izgovarale psovke. Ni oštre reči. Gde se vodilo računa „šta će komšija reći”. Stan u kojem će umreti i tvoj otac i tvoja majka.
Ulepšavaš prošlostu u kojoj se učiteljica slušala kao majka. Romantizuješ detinjstvo koje ti se sada samo bezbrižnim čini, mada znaš da nije uvek bilo takvo. Poetizuješ bivši svet u kojem si jedva čekala da odrasteš. Glorifikuješ Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju. Pasoš bivše zemlje koji ti je služio za ponos. Državu u kojoj si rođena i koja se kasnije u krvi raspala.
Idealizuješ „časnu pionirsku reč”. Pionirsku zakletvu. Bratstvo i jedinstvo. Prošlost bez kompjutera i interneta. Limanski park. Miris knjiga u limanskoj biblioteci. Andersonove bajke, Ćopićeve priče, Vinetua i Old Šeterhenda. Politikin zabavnik, stripove o Tarzanu i Ripu Kirbiju. Dečije rođendane. Neven, Poletarac, Kolariću-Paniću, Na slovo, na slovo. Svet pun ograničenja i principa koji si posmatrala sa strahopoštovanjem i željom da mu, bez rezerve, pripadneš.
Precenjuješ Sonju Marinković, školske priredbe, dvojezičnost, bratstvo i jedinstvo. Recitacije u slavu mrtvih heroja NOB-a na Keju žrtava racije, pevanje u horu, Vukovu diplomu, skijanje sa školom na Bohinju i Kranjskoj Gori.
Idealizuješ porodična letovanja na Hvaru i u Istri. Veličaš prvo inostranstvo. Trst koji je pre bio „domaći” nego italijanski grad; Ponte Roso, us top gornjak i leviske, koka-kolu u piksli i preslatke Dubble Bubble žvake od čije su „slasti” brideli zubi.
Romantizuješ nedelje na selu. Dedu i babu koju su te učili da zoveš majkom. Staru vojvođansku kuću od zemlje, s dugačkim gonkom. Kokošiju supu s noklicama, rinflajš, štrudlu s makom i gibanicu sa sirom.
Idealizuješ Novi Sad bez buke i besa. Štrand bez narodnjaka. Časove engleskog na Radničkom. Filmove u Jadranu, Narodnom i letnjem bioskopu u dvorištu Tribine mladih. Klizalište na Sajmištu, „večernje smene”, iznajmljene klizaljke, muziku sa razglasa, zašećereni čaj i piroške sa sirom.
Precenjuješ ekskurzije u Sarajevo i Dubrovnik. Prvi duvanski dim, sarajevsku Drinu, liker kruškovac, Film i Azru. Prvi poljubac. Prvog momka. Prvo pijanstvo na Ribarcu. Bežanje sa časova u Rupu i Kamilu. Cupkanje s pivom u ruci ispred Sansa i Miša. Svirke na Mašincu. „Promenadu” između Atrijuma i DB-a.
Opraštaš stakleno zvono pod kojim si odrasla. Kontrolu koju su majka i otac nazivali brigom. Prihvataš zabrinutu, ozbiljnu i strogu majku. Njeno budno i prekorno oko. Miriš se sa očevim kažnjavanjem ćutanjem.
Kriviš sebe jer nisi videla da roditelji poboljevaju i stare. Da vegetiraju na infuziji prošlosti, gube tlo pod sobom. Nije te bilo briga što je nestala jedna zemlja, pa druga, čijeg se imena ni ne sećaš. Nije te plašila inflacija, beda, špekulanti, ratni profiteri, novokompovani bogataši, dileri deviza.
Nije te brinula budućnosti ni prostaštvo od kojeg su se sakrili pristojni ljudi.
Nisi žalila što je sa asfalta nestalo hvala i izvini.
Ono o čemu nisi želela da misliš, vratilo se kao bumerang. Kada si prihvatila šta se desilo, izgubila si se u masi − nisi umela da se suprotstaviš.
Počela si da bežiš, putuješ i da − pišeš.
Pišeš mada to niko od tebe ne traži. Pišeš u knjižari, u biblioteci, u kafiću, na aerodromu, u avionu, u hodu, usput. Pišeš teško. Pišeš s mukom. Zaboravljaš šta treba da napišeš.
Ne možeš da pišeš kod kuće. Putuješ i pišeš. Od nomadizma si stvorila imperativ. Podstičeš fantazme o dalekom. Čezneš da uroniš u strano. Želiš da te povezuju sa Severom. Svesna si da egzil nije savršen recept za život.
Prija ti otklon od tradicije. Tematizuješ univerzalnu ženskost. Ne ignorišeš radikalnu feminizaciju. Ceniš konceptualni potencijal. Želiš da eksperimentišeš. Voliš muzejske legende, parole, stare pisaće mašine. Autofikciju i introspekciju. Tekstualizam, redi mejd i pop art.
Sve vreme pišeš roman sopstvenog života. Svedočiš o zabludama i strahovima. Uverena si da ne umeš da izmišljaš priče. Ne želiš da trivijalizuješ vlastito iskustvo. Ne računaš na fabulu. Ne računaš na zaplet. Večito si na pola puta. Brkaš domaštano i stvarno.
Trudiš se da izbrišeš granicu između umetnosti i života. Umetnost je za tebe život.
Relativizuješ sopstvenu egzistenciju. Tvoji likovi su realniji od tebe. Bole te neispunjena očekivanja. Sumnjaš u to ko te voli i kuda ideš? Autoironična si. Pokazuješ skepsu. Hipersenzibilna si. Uznemirava te protok vremena. Nisi sigurna koliko daleko moraš da odeš da upoznaš sebe. Nećeš sebe da sretneš.
Ne želiš da se zaštitiš eufemizmima. Književnica si na privremenom radu u književnosti. Gastarbajter u rodnom gradu. U vlastitom životu.
Sasvim je sigurno da nećeš postati majka. I da ćeš umreti sama i nesrećna.
Mada to nisi izgovorila ti.
To je umesto tebe napisala Trejsi Emin.
Nisi rodila junaka.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: intervju-ljiljana-maletin-vojvodic-otpor-prema-jednom-identitetu/, /novi-zivot-knjige-skrik-ljiljane-maletin-vojvodic/, esejtri-mjesta/, tekst-u-fokusu-olga-kovacev-ninkov-grupa-boschbosch-51-godina/, sodros-survivor-kamp-kulturom-za-odbranu-novog-sada-od-poplava/, pucanj-u-samoposluzi-duh-sonje-marinkovic-na-novosadskoj-grbavici/