Goran Marković bio je gost u Ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu (20. novembar 2019). Markovićev opus odnosi se na film, pozorište i književnost. Reditelj je igranih i dokumentarnih filmova, scenarista, napisao je nekoliko pozorišnih komada, režirao je u pozorištu, njegov roman “Beogradski trio” (Laguna, 2018) bio je u najužem izboru za NIN-ovu Nagradu za roman godine, profesor je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Korzoportal izdvaja nekoliko njegovih opservacija prilikom gostovanja u Novom Sadu. Foto: Ljiljana Kosanović.
Goran Marković o Novom Sadu: Za mene je Novi Sad mesto znatno drugačije od onog u kome živim i koje me opterećuje, stvara u meni mnogo nelagoda. Kad ovde dođem na doktorska predavanja osećam se kao da pobegnem u nešto što je poseban svet, što je bliže mom životnom ukusu. Moguće je da je to i zbog činjenice što su moji roditelji ovde ostavili izvesne tragove – majka je jedno vreme bila glumica u Srpskom narodnom pozorištu, otac dugogodišnji profesor na Akademiji umetnosti. Novi Sad je kao neko pribežište, utočiste, neko tajno mesto na koje možete da odete i da se osetite drugačijim.
Goran Marković kao student Milana Kundere na Praškoj filmskoj akademiji: Utvrdio sam da svi studenti masovno odlaze na predavanja literature izvesnog Milana Kundere za koga do tada nisam čuo. Rešio sam da hitno naučim češki jezik. Međutim, postojao je tehnički problem – nije bilo ni udžbenika, ni rečnika. Pronašao sam jednu idiotsku knjigu, neku sovjetsku političku ekonomiju koja je bila uporedo i na srpskom i na češkom. Sedeo sam nad tom knjigom. Čovek kada rešava rešava takve probleme sprema se za život i za ono što ga čeka. Moji roditelji su bili poznati glumci, mogao sam da uživim u besposlici, a ja sam otišao u Istočni blok, u opskurni studentski dom i borio sam se da naučim nepoznat mi jezik. Imao sam odmah na startu ogromne probleme, ali sam ih rešio. To me je uputilo da mogu da živim kao čovek.
Goran Marković ne menja stavove, ne krije ih, ostajući u zemlji, u Beogradu u kome je rođen – Takav sam. Nisam ništa radio da bih postizao poene. Ne mogu da izdržim da ćutim, pa šta bude. Sada sam u godinama da je moja filozofija – bolje da me ubije neki debeovac u haustoru, nego da imam rak. Mnogo vrednih ljudi je pobeglo odavde. Kad odeš u Toronto, Sidnej… tamo su svi naši najvredniji ljudi. Ovde su ostali oni koji nisu mogli da odu ili oni koji kao što sam ja – mogao sam da odem, a nisam hteo. Ako ni zbog čega drugog nisam hteo da dozvolim da me mangupi isteraju iz zemlje u kojoj sam rođen u kojoj sam preživeo život, da završim recimo u nekom Vankuveru.
Moderator razgovora sa Goranom Markovićem u Ogranku SANU u Novom Sadu bio je redovni profesor novosadske Akademije umetnosti Milan Nikodijević.