Srđan V. Tešin objavio je knjigu “Luka kaže” (Mali Arhipelag, 2020) i na kraju turobne, pandemijske godine poveo nas u svet u kome otac i sin razgovaraju o onome što bi trebalo da čini život – ljubav, sreća, nerazumevanja, kajanja, brige, zadovoljstva, svađe, pomirenja… Nikako smrtonosne bolesti. Piše: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Želela sam da u godini kojoj će za nekoliko dana odzvoniti, a koja je za našu planetu zauvek obeležena kao godina pandemije korone, e, u toj mračnoj godini u kojoj ni proleće, ni leto, ni jesen, ni zima nisu doneli sjaj u oku, u toj-ovoj 2020. želela sam da budem dete uzrasta u kome se ne percipira smrtonosna bolest od koje odrasli gube moć racionalnog rasuđivanja i postaju taoci straha. Srđan V. Tešin knjigom “Luka kaže” pretvorio me je u dete. Čitajući, listajući stranice otprhnula sam iz sadašnjosti koju kroje brojevi bolesnih, umrlih, testiranih na koronu. Dok mi je Tešinova knjiga u rukama imala sam jednu brigu – da li će se otac i sin jako posvađati, da li će ocu “da pukne film” kad ne može da nađe adekvatan odgovor na pitanje sina Luke, da li će se Luka jako uvrediti i neće hteti da priča sa tatom Srđanom koji radi, nema vremena da odgovora na pitanja u očekivanom trenutku.
Iz knjige: … Luka kaže: „Nedostajao si mi.“ Objasnio sam ti da ću pisati ceo dan i da će mi zato biti potrebni mir i tišina. Uostalom, nije moja soba u drugoj galaksiji. Luka kaže: „Svejedno si mi nedostajao. Bio si u svom svetu, zar ne?“ Luka se nadao da će doći do sudara svetova…
Iz knjige: … Luka kaže: „Halo, zdravo, tata. Kako si?“ Odmah sam hteo da ga pitam da li je dobro doručkovao i da li pije dovoljno tečnosti, da li žvaće zatvorenih usta, da li oblači potkošulju i da li stavlja kačket, da li čuva novac i naočare, da li pere noge i zube pre spavanja, a promucao sam tek da ne brine za mene i da mi obavezno pošalje razglednicu sa ekskurzije. Luka kaže: „Pozdravi sve, vidimo se uskoro.“ S teškom mukom sam pobedio zvocavu babu u sebi. Luka ne podnosi baba žvake…
Čitam knjigu “Luka kaže” i zamišljam situacije koje Srđan V. Tešin opisuje u crticama kao razgovore sa sinom Lukom, a svaka bi zbog piščevih eksplicitnih rečenica mogla da bude pozorišni komad, film, ep (što da ne?). Na primer, u očekivanju Sokrata i odbrane “…Luka kaže: „O, ne, opet ista pesma…“ Ako uradiš nešto pogrešno, moraš da snosiš posledice. Ti jednostavno ne znaš za poštovanje. Koliko sam te puta zamolio da se lepo ponašaš? Nemoguć si! Ništa nemaš da kažeš u svoju odbranu? Slušaš li ti mene? Luka kaže: „Ne sviđa mi se tvoj ton.“ Luka je apsolutni sluhista i ne podnosi kad sam raštimovan.”. Pisac Srđan V. Tešin je vešt pripovedač, nije od juče. Navodi me da pitam njegovog alter ega Luku zašto ocu- piscu nije rekao da su mlađi pametniji od starijih, kao što je jutro od noći. Možda sledi nastavak “Luka kaže II”. Volela bih knjigu od ovog autora.
Ilustracija knjige „Luka kaže“ Lidija Taranović
PROČITAJTE I: sankt-peterburg-vecni-sjaj-i-svetlost-2/, vikend-prica-naopako/, leto-kada-sam-naucila-da-letim-i-kao-film/, mala-venecija-na-istoku-srbije-o-graditeljskom-nasledju-knjazevca/, drvene-kuce-povratak-prirodnom/