Pred kraj prošle godine izašla je nova knjiga Filipa Grujića “I onda opet, iz početka” (Booka, 2023) i odmah ušla u uži izbor NIN-ove nagrade za roman tekuće godine. Foto: Vladimir Holodkov. korzoportal
Nova knjiga milenijalca Filipa Grujića “I onda opet, iz početka” svojevrsna je autobiografska fikcija o odrastanju u gradu sa roditeljima koji su se razveli, sazrevanju, suočavanju sa njihovim novim partnerima i mlađim polu-bratom, sopstvenim poslovnim i ljubavnim izazovima, ali pre svega sa samim sobom i željom da iskoči iz građanskog miljea sigurnosti kao što je s lakoćom uradio njegov drug Pavle “…I uvek mi je prijalo da budem pored njega, zato što se uvek nešto dogodi, uvek se otvori neka situacija na krajnje neobičan način, a to se dešava samo ljudima koji privlače neobične situacije, koji ne planiraju veče, koji ne planiraju letovanje, već jednostavno odu na njega…”
Za knjigu Filipa Grujića može se reći da je u izvesnom smislu na tragu Keruaka, Bukovskog, Knausgora, donekle i Čarlsa Simića, pisaca/pesnika kojima je grad pozornica po kojoj gaze, piju i trezne se povraćajući, zaljubljuju se i odljubljuju, razmatraju smisao života/smrti, traže mesto pod suncem kao stvaraoci dok naizgled odsutno tumaraju gradom koji u svakoj rečenici ostaje njihovo utemeljenje. Grujić sebe opisuje kroz grad u kome je rođen, toponimima koji su poznati Novosađanima kao na primer stambeno naselje Liman, dunavski kej, plažu Štrand, ali im udenjuje sadržaj koji može biti “primenljiv” na bilo koji grad, jer su na tim toponimima ljudi sa univerzalnim potrebama i problemima od ljubavinih raskida i deljenja imovine, generacijskom nerazumevanju majke i oca (piščevog dede), sina (pisca) i oca, porodičnim odnosima u širem smislu, a svi uključuju preispitivanje sopstvenog mesta u svetu turbulentnih promena na početku 21. veku. Iako je roman napisan u prvom licu, Grujić situacije kao da posmatra distancirano, sa oblaka na kome se ugnezdio, preispituje se bez aboliranja, kao zapitani milenijalac.
“… govorim ja ljudima šta bih dao da sam biseksualan, ali šta to znači, zaista, to znači suprostaviti se vaspitanju, znači prepustiti se nečem instiktivnom, znači pustiti da stvari teku kuda već mogu da oteku, da li se uopšte kaže oteku, ne znam, nije bitno sad to, opet merim reči, kao što bih merio i situacije, kao što bih računao ko mi se sviđa, a ko ne, ko je muško, a ko je žensko, kao što bih merio posledice, kao što ne znam da li bih mogao sebe da pogledam u oči, a ja nisam izvan sistema I nikad neću biti, duboko sam zaglibio u postojeći sistem, duboko sam zaglibio u narativ odrastanja u jednoj mogao bih reći slobodnoj, a zapravo tradicionalnoj porodici, uprkos svim razvodima, brakovima, maćehama, očusima, uprkos svim devijacijama jedne porodice, duboko sam opterećen sopstvenim odrastanjem…”
Filip Grujić 2019. godine dobio je nagradu Sterijinog pozorja za savremenu dramu „Ne pre 4:30 niti posle 5:00“. Tada je za korzoportal izjavio – “Dramaturgija me je naučila da treba da pišem i da mi je to posao. Demistifikovala je proces stvaranja. To je dobro. Ali jasne granice između drame i proze želim da zaboravim. Drama može biti roman, roman može biti drama, a sve može biti pesma i tako ispočetka”.
Roman Filipa Grujića “I onda opet, iz početka” komponovan u četiri celine (Rastanci, Smrt, Rođendan, Putovanje), protkan je usamljenošću pojedinca, tj. pisca, na tragu je muzike Ekaterine Velike. “… Osećam se usamljeno. Tačka. Šta je usamljenost? Osećaj nelagode, osećaj praznine, osećaj nedovoljnosti i neispunjenosti. Osećaj da će sve jednom proći, da ćeš ti proći i da ovaj trenutak u kojem si usamljen, jedino taj trenutak neće nikada da prođe…”