Knjiga Stefana Arsenijevića “Malo iznad tla” posvećena je filmskom reditelju Srđana Karanovića. Arsenijević je u formi intervjua predstavio delo jednog od naših najznačajnijih stvaralaca na ovom polju, kroz njegovih 11 filmova i priredio knjigu u celini (Filmski centar Srbije, 2022). Korzoportal.
Knjiga “Malo iznad tla” svojevrsni roman o filmskom stvaralaštvu, koji je u formi intervujua sa Srđanom Karanovićem napisao i priredio, takođe filmski reditelj, Stefan Arsenijević i Karanovićev naslednik na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti gde predaje Filmsku i televizijsku režiju. Ova knjiga nije samo puka zbirka intervjua, već je istorijski dokument o državi koje više nema, o savremenom stvaranju pokretnih slika u Jugoslaviji u kome su učestvovali akteri iz tadašnjih republika sa granicama za koje nije bio potreban pasoš, sarađujući, uglavnom elegantno prevazilazeći nesporazume tokom rada, o društvenim okolnostima, o ideološkim okvirima i sudbinama… Ovo je knjiga o životu i radu jedne generacije koja je verovala da je autentičan (filmski) izraz svrha življenja o čemu govori Srđan Karanović odgovarajući na Arsenijevićeva pitanja koja sintetišu rediteljev rad i doprinose izuzetnom sadržaju knjige “Malo iznad tla”, za života posvećene ovom praškom đaku, autoru mnogih igranih i dokumentarnih filmova, široj publici poznat po TV seriji “Grlom u jagode”. Karanovićev poslednji film je “Besa” snimljen 2008. godine kada je odlučio da se više ne iskazuje na ovom polju.
Kako je knjiga dobila naslov? U uvodu knjige “Malo iznad tla”, koji je Stefan Arsenijević naslovio “Kratka istorija jednog prijateljstva i o čemu je ova knjiga”, on piše i “…Otuda i onaj stalni osećaj kada gledate i najklasičnije i najrealističnije Karanovićeve filmove , da su oni na ovaj ili onaj način, uvek malo izdignuti od tla. Jer, kao što će reći u jednom od naših razgovora, film i igra su lepši i bolji od života, a Karanovićevi filmovi, i kada su najpesimističniji, uvek daju nadu…”
Srđan Karanović (iz knjige):
“… Postoje reditelji koji se ušunjaju kad stignu na snimanje, ekipa ih jedva primeti, onda bojažljivo krenu da rade svoj posao. Ja sam dolazio na snimanje uvek veseo , bio sam glasan i pozdravljao se sa svim članovima ekipe, svoje zebnje i sumnje sam se trudio da prikrijem. Praksa me je naučila da se tako ekipa i glumci najlakše stimulišu za rad i igru filma… “
O seriji “Grlom u jagode”: “… S Cvejom (Branko Cvejić, prim. korzoportal) sam drugovao još od detinjstva, voleli smo iste filmove dok smo bili na studijama, on u Beogradu, ja u Pragu. Ukazivao sam mu na neke češke filmove ili one o Antoanu Duanelu kod Trifoa i glumca naturščika Žan – Pjera Lenoa. Cveja mi je poverovao i nije gazio neku glumu, nije se trudio da bude smešan. Kontekst je činio svoje, zato je bio odličan i uverljiv, i najviše je doprineo da taj film u nastavcima izgleda kako izgleda…”
O nostalgiji na filmu: “… Ja na filmu strašno volim da osetim nostalgiju, da osetim vreme i mesto u kome se film dešava. Kad osetim te dve stvari, odmah se rađa i nostalgija. Ja sam malo takav za sve stvari u životu, kad odem negde, na kratki put, posle dugo razmišljam o njemu na jedan nostalgičan način. To je stvar toga kako gledaš na život…”
O bavljenju filmom: “… Naravno, ja sam se celog života povremeno pitao čemu to. Šta ja postižem svojim filmovima. Da li sam ja, što bi Lenjin, Staljin ili ne zna ko, rekao – inženjer ljudske duše? Da li to postoji uopšte? Naravno da ne postoji odnosno postoji u nemerljivim jedinicama …”
Rajko Grlić i Srđan Karanović u Kanu
Arsenijevićevo pitanje Karanoviću: “… Da li bi mogao da napraviš poređenje sa Češkom, gde si studirao? Nekako, imam osećaj da oni imaju mnogo stabilniji osećaj za kulturu, koju pažljivo neguju, pa time i za identitet.”
Karanovićev odgovor: “… Kultura i identitet idu jedno s drugim odnosno jedno proizilazi iz drugog. Oni su u tom smislu daleko stabilnija zemlja. Kad smo mi bili tamo oni su se hvalili da 400 godina nisu imali rat. Zato je Prag, u stvari, jedan prekrasan muzej. I oni ga ljubomorno čuvaju. Ne znam, meni se čini da smo mi, iz raznih istorijskih i drugih razloga, često bili u potrazi za identitetom i pitali smo se i borili smo se i tvrdili čas jedno, čas drugo… Kod nas je autodestrukcija skoro svakodnevna pojava…”
Rzgovarali su o Karanocićevih 11 filmova: Društvena igra, Pogledaj me, nevernice, Grlom u jagode, Miris poljskog cveća, Petrijin venac, Nešto između, Jagode u grlu, Za sada bez dobrog naslova, Virdžina, Sjaj u očima i Besa.
Kao svojevrsni epilog knjige “Malo iznad tla”, o filmskoj poetici Srđana Karanovića, briljantan tekst “Život vredan da se ponovo preživi” napisao je Srđan Vučinić.
Fotografije su preuzete iz knjige „Malo iznad tla“
PROČITAJTE I: nova-knjiga-srdjan-karanovic-sam-o-sebi/, knjiga-goran-markovic-ceska-skola-ne-postoji/, rajko-grlic-ustav-republike-hrvatske/, petrovaradinski-gradic-glavni-lik-u-filmu-gradic/, film-maske-na-turneji-u-hrvatskoj/