Naučni pogled! Može li Prošlost biti bliža nego Sadašnjost? Da li je Prošlost Danas, a Sadašnjost Juče? Ivan Stevović razmatra ove konstelacije na fonu knjige Gabrijela Mijea „L’ancient art serbe. Les Eglises“ (Drevna srpska umetnost. Crkve) za koju je napisao predgovor i ustupio ga korzoportalu.
Pariz, Sorbona
Gabrijel Mije, umetnosti i komunikacija: Plovidbom protiv razdaljine
He ate and drank the precious words
His spirit grew robust;
He knew no more that he was poor,
Nor that his frame was dust
He danced along the dingy days
And this bequest of wings
Was but a book. What liberty
A loosened spirit brings!
Emily Dickinson
Prihvatajući se zadatka da sroči predgovor jednoj vremešnoj knjizi koja za temu ima umetnička ostvarenja nastala u još znatno starijim stolećima, autoru ovih redova namah se učinilo svrsishodnim, štaviše neophodnim, da na samom početku iznese par napomena opštije prirode, koje se slobodno mogu nazvati i „uputstvom za upotrebu“, čiji je cilj da čitaocu predoči one putokaze koje je uputno da prati ukoliko se želi odvažiti na naizgled sasvim ekskluzivno a, videćemo nešto kasnije, zapravo i ne tako neuobičajeno putovanje – putovanje kroz vreme.
Govoreći savremenim rečnikom taj bismo čin mogli nazvati komunikacijom, doduše ipak pomalo osobenom, ali jednostavna činjenica da se između svakovrsnog vida stranstvovanja i spomenutog termina oduvek mogao umetnuti znak jednakosti razlog je što ćemo najpre ponešto reći upravo o tom fenomenu čovekovog života, bez kojeg u današnjem dobu taj život više gotovo da nije ni moguć. A sve to stoga što kao posledicu naše duboke determinisanosti sadašnjim, nije teško zamisliti da nam knjiga koju imamo u rukama, koja je dakle tu, pred nama, koliko paradoksalno toliko i sasvim primereno trenutku, zbog vremena u kojem je napisana i onoga o čemu govori vrlo lako može delovati neuporedivo više udaljena i strana no, na primer, slika kakvog pejsaža pacifičkih ostrva projektovana na ekranu kompjutera. I baš ta, sasvim moguća „raselina“ u čitaočevom doživljaju, povod je uputstvu koje sledi.
Već letimičan pogled na predmete koji su odavno prerasli u neizostavni inventar svakog kultivisanog ambijenta, uverljivo svedoči u kojoj su meri sredstva kontakta, tradicionalna ili supermoderna, učinila da zemljina kugla postane manja no što je ikad bila. Poput džinovskog krova pod kojim svi ljudi žive zajedno i „usled takve bliskosti moraju da dele svoja dobra, oruđa, stavove pa čak i zajedničke predrasude“, komunikacija je svoj puni smisao dobila u informaciji i brzini kojom će ona biti preneta sa jednog na drugi kraj sveta Samim tim, postalo je spoznatljivo i ono njeno „više“ značenje, da savlada i objedini sadašnji prostor i trenutno vreme. No, iako to zahteva izvestan misaoni napor, pomalo detektivske prirode, zapitajmo se ipak jesu li to jedine i one uistinu fundamentalno i definitivno opredeljujuće koordinate života pojedinca ili zajednica. Je li, jednostavnije rečeno, „danas“ konačna i apsolutna istina, uprkos staroj rimskoj mudrosti da je ona zapravo uvek kći vremena? I, kako god bilo, koja su njena izvorišta i gde ih treba tražiti?
Pristanemo li na to da porazmislimo o ovim pitanjima moramo se ponašati oprezno jer reč „danas“ po sili uslovnog refleksa u svesti čoveka neumitno aktivira i „juče“, pri čemu je nevažno da li je ono što se tada dogodilo predstavljalo sudbonosni, uobičajeni ili čak monotoni sadržaj života. Osvrtali se za njim ili ne, kako god se prema njemu određivali, taj sadržaj trenutno se preseljava u sferu činjenica o kojima, ipak budimo iskreni, često razmišljamo. No, opet paradoksalno, upravo uspostavljanjem relacije između „danas“ i „juče“, retko zapažamo da tim činom zapravo prolazimo kroz vrata koja vode prošlosti, a to znači istoriji, sasvim privatnoj ili mnogima zajedničkoj, „stalnom ispitivanju minulih vremena u ime problema i radoznalosti, zabrinutosti i strepnji sadašnjeg vremena u kojem živimo i koje nas opseda“. Sasvim je drugo pitanje da li smo, koliko i iz kojih pobuda voljni da joj se na ovaj ili onaj način podrobnije posvetimo. Ono što, međutim, ne možemo negirati, jeste da ta prošlost, to minulo vreme, postoji.
Mnogo češće no što smo sposobni i spremni da priznamo, i bez obzira da li on ima kapacitete jednoseda, porodičnog karavana ili najnovijeg „air bus“ modela, nalazimo se, dakle, u osobenoj vrsti vremeplova, vekovne maštarije ljudskog roda a naročito istoričara, zanesenjaka koji su odlučili da spoznaju mehanizme funkcionisanja ali i skrivene kodove te zagonetne naprave. Kad je već tako, treba znati da i ona poseduje određene regule, odnosno „pravila korišćenja“, koja danas, međutim, često izmiču pažnji. Odatle je svrsishodno upozoriti na njih, tim pre što nas napredujuća moć sredstava komunikacije permanentno dovodi u iskušenje da njenu u osnovi horizontalnu, linearnu konfiguraciju preusmeravamo po vertikali, u traganju za zamagljenim pejzažima prošlosti. Po sebi je jasno da bi odbijanje nesagledivih mogućnosti elektronskih naprava u tu svrhu automatski značilo odbijanje civilizacije. Međutim, istovremeno, mera opreznosti pri rukovanju njima, a to ponajpre podrazumeva svest o njihovim realnim mogućnostima i prirodi njima dobijenih rezultata, garancija je njihovog uistinu plodotvornog rada na svakom polju, pa i onom koje pripada istoričarima. Prirodne nauke poput biologije, hemije i fizike, udružene sa kompjuterskim programima, iz dana u dan otkrivaju pregršt novih saznanja čak i o vremenu davno pre pojave čoveka na zemlji, gotovo je rutinska delatnost postalo iščitavanje prostom oku nevidljivih drevnih tekstova uz pomoć IC zraka, da i ne spominjemo mogućnosti uočavanja svih faza i promena koje su pratile nastanak večno vrednih ostvarenja svima poznatih majstora svetskog slikarstva. Lista dometa je impresivna, u opticaju je bezbroj informacija, ali same po sebi one su tek odraz uzburkane površine prošlosti, „talasi izazvani snažnim kretanjem plime“ čije se struje, međutim, sabiraju i jačaju u dubinama koje nije lako sagledati i do kojih teško da će ikada dopreti neko čedo tehnologije. I upravo na toj tački zbiva se sudbonosni prelom između fundamentalnog zahteva istorije i mogućnosti mašina, jer te dubine predstavljaju svet ideja, društvenih odnosa, potreba i procesa u najširem smislu, svih onih univerzalnih i svakom dobu primerenih svakovrsnih struktura koje u konačnom ishodu kreiraju istorijsko-kulturni ambijent jedne zajednice, njen autentični duh, kontekst i identitet. Spoznaja tog sveta, sa svim njegovim konstantama i menama, ključ je istinskog komuniciranja koliko sa prošlim vremenima, toliko i sa ovim kojem pripadamo. Svest o njegovom postojanju osnovni je „instrument“ kojim će čitalac i te kako imati gde i kada da se posluži upusti li se u avanturu ulaska u old timer vremeplov iz 1919. godine, u kome nema kompjuterskog navigatora ali, zauzvrat, imajući jedinstvenu povlasticu da mu vodič bude jedan klasični gospodin – erudita koji je, poslužimo se ponovo rečima Fernana Brodela, „požurio da putuje pre no što lice zemlje svuda postane isto“. Sa svoje strane možemo garantovati da će na kraju poduhvata biti iznenađen koliko je dalekih i davnih stvari ne samo sa lakoćom razumeo, već i prepoznao kao one iste sa kojima se susreće i među starinama svoje sopstvene sredine.
A da ceo svoj dugi vek provede kao neumorni zatočnik stranstvovanja Gabrijelu Mijeu bilo je dato, reklo bi se, kako nemilom sudbinom što ga je zadesila dok je još bio dete, tako i duhom sredine i dobâ u kojima je sazrevao. „Potrebni su nemili događaji, bolovi nedaća … u ranim godinama, da bi se izazvala ona nemilosrdna čvrstina odluke i stekao dobar zdravi razum bez čega se retko izvode velika dela“ zabeležio je jednom prilikom Vinston Čerčil, a Mije, njegov savremenik, vlastitim životopisom potvrđivao koliko gorku toliko i neumitnu istinitost obe dimenzije ove maksime. Rođen je 1867. u Sen Luju na obali Atlantika, ali ta sićušna tačka na geografskoj karti nije bila nikakvo idilično seoce u krajnjim zapadnim oblastima Francuske, već drevno kolonijalno uporište utisnuto u ivicu tla današnjeg Senegala. Upravo tu, u mestu službovanja njegovog oca, pukovnika marinske pešadije, Gabrijel Mije je sa dve i po godine ostao bez oba roditelja, i nije teško dokučiti kolikim je bolom i strahom bilo obeleženo njegovo prvo veliko putovanje, ono koje ga je samog vraćalo u domovinu. Tamo ga je, međutim, čekala baka, žena koja je, po zapisima njegovih potonjih saradnika, bila presudno zaslužna za dečakovo, potom mladićevo obrazovanje. Započeto u Nici, ono se ubrzo vinulo do Pariza, i 1891. rezultiralo Mijeovom promocijom u rang profesora istorije, sa navršenih tek nešto više od dvadeset godina.
Pariz, Panteon
Kada se danas saopšti podatak da je neko rođen u drugoj polovini 19. veka živeo i svoja znanja sticao u kvartu između Sorbone i College de France, prostoru nad kojim zauvek bdi oko kupole Panteona, čitaočev doživljaj teško da u jednom trenu može da obuhvati sve horizonte te činjenice. Jer biti tada u Parizu značilo je, zasigurno više no ikada pre ili kasnije, učestvovati u epohalnom alhemijskom procesu eksplozivnog rasprskavanja granica starog i uspostavljanja bezgraničnosti novog sveta, činu izazvanom slaganjem proročanskih odjeka i gromovitih živih reči koje su iz tog jezgra ili sa svih strana sveta doticale od desetina ljudi čija je sudbina bila da o njihovom delu sudi istorija a ne dnevne novine. Studentske godine Gabrijela Mijea nudile su najpre zadovoljstvo koračanja tek dovršenim bulevarima Osmanove vizije novog megalopolisa, nad kojim je do 1889. iznikao tri stotine metara visok san Gistava Ajfela da gvožđem dosegne nebo. U šetnji duž stotinu milja popločanih ulica, pod senkama bezbrojnih parkova, nije bilo neobično potajno se prisetiti javno prokaženih Bodlerovih stihova, susresti afričkog pustolova Artura Remboa ili slabašnog mladića Marsela Prusta, Emila Zolu koji se pripremao da za koju godinu zagrmi u odbranu Drajfusa, čak i samog Viktora Igoa čije će stihove Mije tako često i zaneseno izgovarati. Putevi dovoljni za čitav život vodili su prema novootvorenom Institutu „Luj Paster“ u kome je čovek Luj Paster svakodnevno pobeđivao smrt od vekovne pošasti zaraznih bolesti; u potrazi za umetnošću živih stvaralaca moglo se navratiti na izložbu priznatog Kloda Monea ili autsajdera poput Sezana, Gogena i Van Goga, a sasvim osobene novotarije u vidu za tren izrađenih portreta nudio je Nadarov fotografski studio iako se moglo čuti da izvesna braća Limijer uveliko rade na još većem čudu stvaranja nekakvih pokretnih slika. Ni ono što se u novinama moglo pročitati mladog znatiželjnika nije ostavljalo ravnodušnim: svet se nevoljno privikavao na jeretičko učenje tek preminulog Darvina, u Nemačkoj je rušenje okova klasične filozofije propovedao Fridrih Niče a bečki lekar Sigmund Frojd već je imao svoje francuske sledbenike. U koju god daljinu da se pogledalo granice se uistinu nisu dale dosegnuti: Livingstonova otkrića crne Afrike već su bila izgubila mesto među prvorazrednim novostima, „Velika železnica“ spojila je atlantsku i pacifičku obalu Amerike upravo u godini Mijeove tragedije, Brunelov „Great Eastern“ prekookeanski parobrod sa četiri hiljade mesta više nije bio najveće plovilo na svetu, a Suecki kanal, taj revolucionarni domet komunikacije prepušten brodovima 1869, krajem Mijeovih studija predstavljao je tek poprište sukoba francusko – engleskih interesa. Međutim, ako dalekovido oko, pa i ono Mijeovo, pred sobom više nije imalo prepreka, i te kako je obazrivo moralo da vreba kretanja u svojoj neposrednoj blizini, Jer na Osmanove avenije već od 1861. ljudi su počeli da izlaze jašući čudnovate gvozdene naprave, u žargonu nazivane „kostotresima“, sa dva točka najpre nejednake a potom iste veličine. I tek što su se pešaci i kočijaši navikli na njih, usledilo je još veće iznenađenje, doduše sa pristojnim sedištem, tri točka ali i petrolejskim motorom koji je napravi iz radionica inženjera Dajmlera i Benca omogućavao da juri čak 15 kilometara na čas. Deset godina nakon promocije njenih moći, 1895, „Mišlen“ je proizveo prve pneumatske gume za tog novog čovekovog prijatelja, a još su samo četiri prošle do Žantoove vožnje od skoro sto kilometara na sat. Ali, ni tu nije bio kraj jer je u Mijeovo mladićko doba još uvek moglo biti postarijih Parižana koji su se s pravom kleli da čovek može i da leti, i da su oni to svojim očima videli, ili čak i sarađivali u poduhvatu, grozničavo paleći veliku slamenu baklju čija je toplota gotovo pola sata nad zemljom održavala balon braće Mongolfije…
Brzina, uzavreli ritam života, svet uhvaćen u zamajac sveopšteg kretanja, i neutaživa intelektualna glad znaci su vremena Mijeovog stasavanja. Ali, kao već formirani istoričar, što je tada značilo i arheolog, znalac starih jezika i pisama, stručnjak za probleme religije i umetnosti, on, međutim, stremi dubinama prošlosti, on je izdanak sredine koja je još od Šampoliona neopozivo baštinila pravo i sposobnost da pronikne u sve razgranate korene na kojima počiva, kako je sam pisao, „naša civilizacija“. I upravo ta reč, bez dileme namerno upotrebljena namesto očekivane „istorija“, možda jasnije, ali u tom dobu po značenju uže, otkriva prostranstvo Mijeovog stremljenja, svest o nebrojenim sedimentima prošlosti koji se ne daju svesti isključivo u njene političke okvire niti se smeju kruto razdvajati želi li se dobiti slika celine. U tom svom naumu on, uostalom, nije bio usamljen, jer već je na sceni jednako mladi Anri Ber, kovač sintagme „istorijska sinteza“ i duhovni otac analista, u Groningenu se priprema Johan Hojzinga, dok iz Bazela još od 1858. dopiru pouke gurua kulturne istorije Jakoba Burkharta. Znatno kasnije, Lisijen Fevr će zabeležiti: „Dugo smo se zajednički borili za jednu šire shvaćenu i humaniju istoriju…“ Rasuti glasovi upravo ovih velikana, po pravilu sklonih da oficijelno akademsko obrazovanje iskoriste kao oruđe svojih intimnih profesionalnih strasti, značili su početni ali i ključni manevar u toj plemenitoj borbi. Mijeu je bilo jasno da se ona istinski ne može voditi iz Pariza, već samo na njenom stvarnom poprištu, među materijalnim svedočanstvima davnina. Ta je spoznaja učinila da se 1891. ukrca na brod koji je plovio put Atine…
Ivan Stevović: Predgovor fototipskom izdanju knjige Gabrijela Mijea L’ancient art serbe. Les Eglises, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005
Autor je profesor na Beogradskom univerzitetu
Oprema teksta i foto koncept korzportal
PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA: istorija-kao-francuska-sobarica-1, istorija-kao-francuska-sobarica-2, istorija-kao-francuska-sobarica-3