Korzoportal povremeno objavljuje tekstove (u celini, ili delove), istraživača, profesora, naučnika, pisaca, prevodilaca… koji sticajem okolnosti ostaju nedostupni široj javnosti. Istorija je u fokusu istraživanja Ivana Stevovića.Tekst prate fotografije uličnih svirača u evropskim gradovima u kojima se čitaju slojevi istorije.
Verona
Borba za istoriju: trenutak i nedokučiva budućnost
History, a province of literature, should be equally shared between its two rulers, Reason and Imagination. ( Igor Ševčenko, Two Varieties of Historical Writing, 1969.)
Stara je i mnogo puta potvrđena istina da je svako bavljenje prošlošću zapravo uvek kći svog vremena. Kada se pre nešto manje od pola stoleća Igor Ševčenko poigravao profesionalnom optikom njenih poslenika, klasifikujući ih u evolutivne rodove gusenica i leptira, bilo je sasvim dopustivo da se u ozbiljnom metodološkom tekstu s puno razloga spomene i književnost, a mašta je, kao jedan od neprevidivih vladara istoričarskog carstva, spokojno počivala na svom decenijama unatrag ustanovljenom prestolu. Bilo je to doba u kojem su se istoriografski poduhvati napajali slobodama što su doticale iz velikog oslobađanja istorije izvojevanog domašajima prethodne generacije prevashodno francuskih velikana, koji su najpre bili živi ljudi pa tek potom nenadmašni istoričari, skloni koliko jednostavnom toliko i dalekosežnom iskazu, smeli da se otvoreno zapitaju o vrednosti vlastitih domašaja, spremni da i najsveobuhvatnije teme započnu iskrenim opravdavanjem primenjenih postupaka i stanovišta.
Atina
Kao epitaf na spomeniku koji su svojim delom podigli celokupnoj disciplini, njihov je kredo uklesao Žak Le Gof, beležeći da se istorija gradi od dokumenata i ideja, od izvora i mašte oslonjene na osnove koje čine legitimnim njen polet…koji ne vaskrsava fantome ili fantazme, nego stvarna bića pohranjena u dokumentima kao što su istinite misli okamenjene u katedralama, reči sročene samo godinu nakon što je Žorž Dibi, antologijskom scenom evropskog pejsaža na pragu drugog milenijuma, započeo knjigu Vreme katedrala, demonstrirajući svu dokumentarnu silinu te samo najvećim čarobnjacima struke primerenu vidovitost, pojednostavljeno sažetu u reč mašta.
U zavisnosti od senzibiliteta i polja delovanja, sve ono što je unutar nesagledivih granica carstva istoričarske profesije potom počelo da se uvlači pod reflektore glavne pozornice moglo bi se posmatrati kao proces u kojem je pažljivo odnegovana kći postepeno postala pastorče mnogih sračunatih očuha, odnosno kao ultimativna potvrda izrečene konstatacije da se upravo vreme, a naročito doba u kojem živimo, prilježnije no ikada ranije postaralo o njenom izgledu, vaspitanju i ponašanju na javnim mestima. Iako ovaj esej dolazi od strane pripadnika podvrste esnafa, istoričara srednjovekovne umetnosti, iako su i sve spomenute ličnosti profesionalno izrasle iz istog tog razdoblja, pa stoga teško da možemo imati uvid u celinu zbivanja na pozornici, glasovi koji se zahvaljujući neprirodnoj brzini protoka vremena doživljavaju kao juče izgovoreni, zapravo već nekoliko decenija upozoravaju na sasvim osobenu vrstu pozornosti prilikom bavljenja bilo kojom epohom ili vidom prošlosti. Za posebnu raspravu moralo bi se ostaviti pitanje zašto su metodološki seizmografi upravo istoričara umetnosti, počev od Jana Bjalostockog, Hansa Beltinga, Herberta Keslera, Roberta Nelsona, Debore Čeri, svako na svoj način među prvima registrovali nagoveštaje ili sasvim jasne obrise nove vrste poremećaja; njegovo realno, globalno-strukturalno postojanje ogoljeno je, međutim, sa sasvim drugačijeg polazišta. Sastavljajući, naime, predgovor zbirke vlastitih ogleda, Erik Hobsbaum, prvosveštenik religije činjenice, jeste se obrušio na fikciju koja se fundamentalno, nalik virusu pandemije, mora izolovati od iskaza zasnovanih na pozitivnim i proverivim svedočanstvima, ali je prethodne rečenice ipak posvetio imaginarnom nacionalnom parku u kome teoretičari svih vrsta kruže oko mirnih krda istoričara dok ova pasu na bogatim pašnjacima svojih primarnih izvora ili preživaju publikacije drugih pa se ponekad i oni najneborbeniji osećaju prinuđenim da se suoče sa svojim napadačima. Nije li isuviše simptomatična da bi bila tek plod lične rezignacije dvojice bardova činjenica da je u godini objavljivanja trećeg izdanja Hobsbaumove knjige, 1999, istoj pojavi rukavicu u lice bacio opet Ševčenko, rezimirajući stanje istoriografije posvećene Vizantiji zaključkom da je u današnje vreme lakše izumeti novu teoriju nego se posvetiti istraživanju vođenom po tradicionalnim, koliko god nekome izgledalo prevaziđenim, pravilima igre?
Amsterdam
Navedene tek kao ilustracija brojnih i daleko sveobuhvatnijih borbi za istoriju koju su njeni branioci bili prinuđeni da započnu još znatno ranije, krajem sedamdesetih godina prošlog stoleća, Hobsbaumove i Ševčenkove reči, od kojih nas takođe deli ne mali interval od jedne i po decenije, i same po sebi zavređuju određenu analizu, odnosno navode na pojedine opštije zaključke. Sa te, visoko uzdignute osmatračnice, primetno je da su se konceptualni metodološki predatori uglavnom zadržali na obodima istoričarskog carstva, odnosno na ničijoj zemlji između istorije kao nauke i stvarnosti. Zbog toga je, naročito imajući u vidu stavove predatora o disciplini kao o nekoj vrsti francuske sobarice globalnog poretka, logično zapitati se čije su ideje zapravo konstruisale most između znanja o prošlosti i događaja na Balkanu, u Bamijanu, Bagdadu ili Palmiri, poprištima nemilosrdno stvarnih pokaznih vežbi uništenja istorije u ime različitih budućih, dakle najapstraktnijih dobrobiti običnog čoveka, sreće čija je sva jezovitost sažeta u grafitu ispisanom na zidu jedne beogradske zgrade, koji i danas pita Vodi li “Milosrdni anđeo“ svoje žrtve u Raj? Iako javno neoglašen, dah smrti vremena koje istinski mari za prošlost upravo se najintenzivnije oseća u suočavanju najneborbenijih sa svojim napadačima, u meri i načinima njenog susretanja sa sadašnjošću. Fernan Brodel je taj dijalog svojevremeno, mada ne bez pritajene zebnje, nazvao prelazom koji se ponavlja poput resitala što ga vode dva čista glasa.
Nešto više od dve decenije kasnije, od glasova je ostala samo kakofonija teško raspoznatljivih odjeka; na važnijoj strani sveta preživeli su kao svojevrsni antikvitet u vlasništvu skupine ezoterika okruženih za sterilne akademske rasprave uvek spremnim spomenutim predatorima, koji, uputno je podvući, gotovo po pravilu ne dolaze iz pravih istoričarskih škola. No tu, uprkos svoj povremenoj uzavrelosti debata, ipak vlada kakav-takav mir. Na onoj manje vrednoj polovini planete Brodelov resital se, samo naivnima paradoksalno, uporedo sa trijumfom Slobode kao kategorije sve češće preobražava u zaglušujuću simfoniju – ratnih doboša…
Ivan Stevović, Filozofski fakultet, Beograd
Foto koncept: Marijan Stanić
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: berat-grad-koji-se-mazi, evropa-nostra-glas-kulturne-bastine-u-evropi, neolitsko-naselje-plocnik-otvoreno-za-turiste, slavica-vujovic-istrazivanje-prostora-kao-sudbina, projekat-araca