Nataliju Vulikić upoznala sam pre godinu dana kada je u Muzeju Vojvodine predstavljen projekat o digitalizaciji njegove postavke u kojoj je 400.000 predmeta i 50.000 publikacija. Od kada je pre deset godina kao informatičarka u Odeljenju matične službe, mnogo toga se promenilo, na bolje. Aktivna je učesnica ostvarenog državnog projekta “Pretraživač kulturnog nasleđa” koji nas virtuelno uvodi u muzeje i galerije. Intervju: Bojana Karavidić
Korzoportal: Vi ste od početka u projektu digitalizacije naših muzeja i galerija koji je pokrenuo Istorijski muzej Srbije, a Muzej Vojvodine odmah se pridružio. Ovo je svojevrsni prevrat na polju muzeologije. Kako je počelo?
Natalija Vulikić: Počelo je tako (smeška se) što sam pre deset godina kada sam kročila u Muzej Vojvodine prolazeći kroz hodnike čula zvuk pisaćih mašina i bilo mi je neverovatno otkrovenje, misleći da je taj predmet samo muzejski artefakt, a ne da se na njemu još piše dokumentacija. Kada ste informatičar, dođete pre deset godina u muzej, pitate se – da li je to moguće. Tada sam dobila zadatak da napravim informacioni sistem za Muzej Vojvodine kako bi svaki muzejski predmet dobio ličnu kartu, kao što je ima svaki čovek. Ako nemate dokumentaciju o predmetu u muzeju to nije kulturno dobro, to je kao bilo koji drugi predmet. To je ključna razlika između predmeta koji vidite i onoga koji je opisao kustos. Dobila sam zadatak da sve analogne podatke prebacim u digitalne, odnosno da kreiram virtuelni svet za muzejske predmete.
Korzoportal: To je ogroman posao?
Natalija Vulikić: Posao je takoreći nezamislivo opširan! Pošli smo od svetskih standarda kako se to radi sa pokretnim kulturnim nasleđem, a to je Museum documentation assotiation i onda krenete polako. Nije jednostavno u Muzeju Vojvodine koji je naš najveći muzej kompleksog tipa. U njemu su zbirke arheobotanike, arheozologije, istorije, istorije umetnosti, etnologije, numizmatike, konzervacije, restauracije i sve to treba da pomirite tako da kustosima koristi, da im olakša rad. Smisao je da ujedinite kustosku struku, da oni na “klik” dobiju sve ono čime se bave u zbirci, ne samo u svom muzeju, da nije samo u pitanju muzejska vitrina ili karton-dokumentacija. Konkretno, neko pravi izložbu sa određenom temom i ne zna šta sve poseduje Muzej Vojvodine kamoli drugi muzeji. Sada, kada ukuca recimo pojam “fibula” dobiće sve što je digitalizovano pod ovim pojmom.
Korzoportal: Uključeni ste u proces digitalizacije pokretnog nasleđa u muzejima i galerijama u Srbiji. Odakle ste počeli, dokle ste stigli?
Natalija Vulikić: Počeli smo, naravno od Vojvodine koja je, bez lažne skromnosti, lider u procesu digitalizacije. Galerija “Sava Šumanović” je na čelu, zatim “Ilijanum”, obe su u Šidu. To je urađeno za pet godina. Dve i po godine kasnije Ministarstvo za kulturu i informisanje osnovalo je Sektor za digitalizaciju kulturnog nasleđa i savremenog stvaralaštva čija sam članica i od tada počinje globalna priča u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj. Do sada smo obučili za digitalizaciju kustose u 69 ustanova kulture i sada sve rade u jedinstvenom informacionom sistemu. U Muzeju Vojvodine proces digitalizacije traje deset godina, pet godina je sve na delu. Ono što treba istaći je da su prvi put u Srbiji, u Katalog radnih mesta uvedena radna mesta ljudi u kulturi koji će se baviti digitalizacijom.
Foto: Nikola Mrkšić
Korzoportal: Kada govorite o prethodnim godinama, očito je da ste uložili ogromnu energiju u tom prvom koraku ka digitalizaciji Muzeja Vojvodine Kakvo je osećanje danas, deset godina posle, kada se setite da ste počeli od nule, možda i od “minus nule”? I niste se zaustavili samo u Muzeju Vojvodine! I još osvajate…
Natalija Vulikić: Uvek sam verovala u ono što radim. Smešno mi je kada me pitaju odakle mi tolika energija (smeje se). Pre svega, imala sam ogromnu podršku porodice, u međuvremenu sam rodila ćerku koja ima šest i po godina. Nikako ne zaboravljam prijateljstva koje sam stekla Muzeju Vojvodine i to je bila moja vodilja. U našem malom timu nezaobilazne su Tijana Stanković Pešterac i Slađana Velendačić. Nemate vi ovde finansijski interes, u kulturi nema novca, ali postoji ljubav. Prošle godine dobila sam Zahvalnicu Ministarstva kulture i informisanja i bila je moja ćerka Petra sa mnom na uručenju. Profesija informatičara otvara mnoga vrata u bankarskom sektoru na primer, ali kod mene je preovladalo neki umetnički momenat. Zaljubila sam se u Muzej Vojvodine. Još odavno, prolazila sam kroz Dunavski park, pa pored Muzeja Vojvodine ka Dunavskoj ulici i mislila sam – ko li radi iza ovih zidova? Dvadesetak godina kasnije prijavila sam se na njihov konkurs i tako, eto me iza tih zidova.
Korzoportal: Uneli ste novi dah energije 21. veka/digitalizacije u Muzeju Vojvodine. Kako teče vaš radni dan? Delujete kao ostvarena osoba, nikako ne kao premorena od obaveza?
Natalija Vulikić: Reći ću vam primer od pre dva dana. Kada je održana prezentacija Pretraživača kulturnog nasleđa Srbije (27. maj 2019, prim.korzoportal) u Arhivu Novog Sada u prisustvu predstavnika iz Republike, Pokrajine i Grada , dan uoči prezentacije videla sam da su u mejlu pogrešni podaci. I šta ću, pišem sve iz početka i šaljem sve iz početka… Ne zanima me ko je pogrešio, već da svi dobiju informaciju. Svakodnevno se čujem sa direktorima muzeja, zovu oni i njihovi saradnici dva, tri puta dnevno, iz cele Srbije. Nije problem, Natalija je uvek dostupna. Jednostavno ne može drugačije, iako je nekad teško, bude i suza, ali onda udahnete, pa vam koleginica donese čokoladu. To me vodi. Nema novčane satisfakcije za moje zadovoljstvo. Sada je najvažnije da nastavimo digitalizaciju na polju nepokretnog kulturnog nasleđa čime se bavim u Muzeju Vojvodine.